Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. tog Zakona, na koje tužioci neosnovano u reviziji ukazuju.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom i drugostepenom postupku, tužioci su, od strane organa Republike Srbije, lišeni slobode 04.06.1999. godine, a odlukom Ministarstva pravde pušteni su na slobodu 07.04.2000. godine iz KPZ ''Zabela'' u Požarevcu, gde su se do tada nalazili. Kao posledica boravka u zatvoru i pretrpljene traume, imajući u vidu da su bili izloženi fizičkoj i psihičkoj torturi, došlo je do umanjenja životne aktivnosti tužilaca, koji su oboleli od postraumatskog stresnog poremećaja, u uzročno-posledičnoj vezi sa njihovim lišenjem slobode. Veštačenjem je utvrđeno da AA, zbog postraumatskog stresnog poremećaja ima umanjenje životne aktivnosti od 15%, dok BB, takođe zbog postraumatskog stresnog poremećaja, ima umanjenje životne aktivnosti od 10%. Oba tužioca su odlazila na redovne lekarske preglede kod lekara specijaliste dr Gani Halilija, tako što se tužilac AA lečio počev od 24.07.2003. godine, a tužilac BB počev od 10.10.2003. godine, kada im je konstatovan anksiozno-depresivni poremećaj i od kada uzimaju terapiju. Sudski veštak se izjasnio da bolest od koje boluju tužioci prelazi u hronični oblik, po redovnom toku, stvari šest meseci od pojave prvih simptoma, a prelaskom u hronični oblik, ovo oboljenje dobija svoj konačni oblik.Tužena je istakla prigovor zastrelosti potraživanja tužilaca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, nalazeći da je prigovor zastarelosti neosnovan, jer je šteta dospela tek nakon što su se kod tužilaca manifestovale sve posledice oboljenja koje im umanjuje životnu aktivnost, a to je bilo u trenutku kad je zdravstveno stanje tužilaca postalo konačno sa aspekta ovog oboljenja. Za tužioca AA, po mišljenju prvostepenog suda, je to bilo 01.06.2007. godine, a za tužioca BB 02.04.2008. godine, kada im je dijagnostikovano ovo oboljenje, pa od tada do 27.04.2010. godine, kada su oni podneli tužbu sudu, nije prošao trogodišnji rok iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u kome ovo potraživanje zastareva.

Drugostepeni sud je, pravilnom primenom materijalnog prava, preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i tužbeni zahtev tužilaca u celini odbio, nalazeći da je u konkretnom slučaju njihovo potraživanje zastarelo, jer su oni tužbu sudu podneli po isteku objektivnog i subjektivnog roka iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da se od ovog oboljenja leče počev od 2003. godine, kada im je dijagnostikovan anksiozno-depresivni poremećaj, kao vid akutnog stanja postraumatskog stresnog poremećaja, koji je u hronično stanje prerastao protekom roka od šest meseci od pojave akutnog stanja, što je u ovom slučaju bilo početkom 2004. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U svakom slučaju, ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2.).

U konkretnom slučaju, oba tužioca su se, zbog psihičkih tegoba, specijalisti neuropsihijatru obratili tokom 2003. godine, kada im je konstatovan anksiozno- depresivni poremećaj i prepisana terapija. Međutim, kako nije došlo do poboljšanja zdravstvenog stanja kod oba tužioca, ni nakon šest meseci od pojave prvih simptoma bolesti, sledi da je postraumatski stresni poremećaj, kao hronična bolest, kod njih nastupio tokom 2004. godine. Pošto su tužioci tužbu podneli 27.04.2010. godine, sledi da se tužena osnovano pozvala na zastarelost, na osnovu odredbe člana 360. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je protekao i subjektivni i objektivni rok zastarevanja propisan odredbom člana 376. stav 1. i 2. istog Zakona. Pri tom, za početak objektivnog roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada je dijagnoza postavljena i saopštena oštećeniku, već je bitno to kada je bolest, po redovnom medicinskom toku iz akutne prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja koje je trajno i zahteva lečenje do kraja života. Subjektivni rok teče u okviru objektivnog roka, pa protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanja u svakom slučaju prestaje. Zbog toga je, suprotno revizijskim navodima, pravilno drugostepeni sud zaključio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca. Zastarelošću prestaje pravo zahtevanja ispunjenja obaveze, na osnovu odredbe člana 360.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je drugostepeni sud pravilno tužbeni zahtev tužilaca odbio.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 154. stav 1. i 155. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić