Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18)- u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije vršio ponovnu ocenu dokaza niti utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno prvostepenom presudom već je, nalazeći da su odlučne činjenice pravilno i potpuno utvrđene, pravilnom primenom materijalnog prava preinačio nižestepenu presudu na osnovu člana 390. stav.1 tačka 4. ZPP. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se u reviziji tužioca ukazuje navodima da postoji kontradiktornost presude sa stanjem u spisima predmeta, ne predstavlja revizijski razlog prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je overio založnu izjavu pred Osnovnim sudom u Vršcu Ov 2439/2014 od 14.05.2014. godine, radi obezbeđenja novčanog potraživanja tuženog po pismenom ugovoru o zajmu koji su zaključili 13.05.2014. godine na iznos od 20.000 evra sa rokom vraćanja 3 meseca, najkasnije do 13.08.2014. godine. Navedenom založnom izjavom tužilac je neopozivo ovlastio tuženog, da se, ukoliko dug po ugovoru o zajmu ne isplati u ugovorenom roku, može naplatiti iz cene dobijene prodajom nepokretnosti upisane u LN .. KO ..., parcela ... - porodična stambena zgrada sa pomoćnom zgradom u ..., u ulici ... br. .., zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 372 m2, zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 13 m2 i zemljište uz zgradu - objekat površine 216 m2, u vansudskom postupku, uz istovremenu dozvolu da se na osnovu ove izjave na opisanim nepokretnostima upiše hipoteka u korist tuženog radi obezbeđenja novčanog potraživanja od 20.000 evra. Nakon potpisivanja i overe založne izjave tuženi je isplatio tužiocu 10.000 evra na ruke u kući tužioca, u prisustvu njegovih sinova. Utvrđeno je da su ugovor o zajmu i založna izjava sačinjeni na insistiranje tuženog, kako bi obezbedio potraživanje ugovorene kamate od 7% mesečno na iznos zajma od 10.000 evra, sa rokom vraćanja od godinu dana, na šta je tužilac pristao jer mu je novac bio neophodan. Tužilac je tuženom vraćao novac svakog meseca u različitim iznosima i o tome vodio sopstvenu evidenciju, a za isplatu mesečnih rata za oktobar, novembar i decembar 2014. godine predao je automobil marke „Audi A6“, registrovan preko njegove firme DOO „AA prevoz“, procenjen na 2.800 evra, VV, svedoku u ovom postupku, s tim što je novac zadržao tuženi, tako da je do 31.10.2015. godine prema sopstvenoj evidenciji tuženom vratio ukupan iznos od 15.400 evra. Tužilac je i ranije pozajmljivao novac od tuženog i to po ugovoru o zajmu od 23.08.2011. godine iznos od 9.600 evra, s tim što se zapravo radilo o zajmu 5.000 evra sa kamatom od 10%, koji je vraćen u celosti nakon produženja roka, i po ugovoru o zajmu od 04.04.2012. godine iznosa od 11.000 evra, što je predstavljalo produženje roka za prvi ugovor o zajmu sa preostalom kamatom. U vreme zaključenja spornog ugovora o zajmu tužilac je živeo u domaćinstvu sa suprugom i dva sina, a osim kuće koja je bila predmet založne izjave tužilac je bio vlasnik i zakupac većih površina poljoprivrednog zemljišta koje je obrađivao, bavio se stočarstvom (tovom svinja) i posedovao porodičnu firmu koja se bavila razčičitim delatnostima i donosila mu dobre prihode. Tuženi je u vreme zaključenja spornog ugovora o zajmu živeo u domaćinstvu sa roditeljima i bratom, ne poseduje imovinu, a pre osam godina bio je zaposlen u očevoj privatnoj firmi. Tuženi je 01.03.2016. godine protiv tužioca podneo predlog za izvršenje javnom prodajom nepokretnosti na osnovu založne izjave tužioca od 14.05.2014. godine i postupak izvršenja u predmetu I 185/16 od 02.03.2016. godine je u toku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se novčani iznos naveden u založnoj izjavi ne odnosi na vrednost obezbeđenog potraživanja, već na veću vrednost označenu kao glavnica, pa kako nisu prikazani glavnica i kamata u skladu sa odredbama Zakona o hipoteci, osporena založna izjava ne sadrži sve elemente predviđene članom 12. stav 3. Zakona o hipoteci, zbog čega je suprotna prinudnim propisima i ništava na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je ocenio da su nižestepenom presudom pravilno utvrđene odlučne činjenice ali da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, pa je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, polazeći od toga da je predmet spora utvrđenje ništavosti založne izjave a ne ništavosti ugovora o zajmu, niti raskid tog ugovora, u konkretnom slučaju ugovor o zajmu nije zelenaški ugovor u smislu člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, a osporena založna izjava data je u svemu prema relevantnim odredbama Zakona o hipoteci.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepena presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 2. Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“, br. 115/2005, 60/2015, 63/2015 – Odluka US i 83/2015), propisano je da je hipoteka založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi, dok je članom 14. navedenog Zakona propisano da jednostrana hipoteka nastaje na osnovu izjave volje vlasnika nepokretnosti – založne izjave (stav 1.); založna izjava iz stava 1. ovog člana je isprava sačinjena od strane vlasnika nepokretnosti, kojom se on jednostrano obavezuje da u korist poverioca zasnuje hipoteku radi namirenja obezbeđenog potraživanja na način propisan zakonom (stav 2.); založna izjava o zasnivanju jednostrane hipoteke po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci (stav 3); upis jednostrane hipoteke na osnovu založne izjave vrši se na zahtev poverioca. Obavezni elementi ugovora o hipoteci propisani su članom 12. Zakona o hipoteci, koji u stavu 1. tačka 3. predviđa da ugovor o hipoteci sadrži naročito precizne podatke o potraživanju koje se obezbeđuje, valuti obračuna i valuti plaćanja, iznosu pojedinih rata i vremenu njihove dospelosti i mestu i načinu plaćanja, odnosno podatke o glavnom potraživanju, kamatnoj stopi ili drugim elementima na osnovu kojih se može odrediti visina kamate, mesto i način plaćanja kamate, kao i iznos drugih sporednih davanja ako su ugovorena, rokovima dospevanja potraživanja, odnosno načinu na koji se određuje dospelost, ako rok nije određen. Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila na upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Po oceni revizijskog suda, primenom citiranih zakonskih odredbi na utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti založne izjave koju je tužilac dao za obezbeđenje novčanog potraživanja tuženog po ugovoru o zajmu, na osnovu člana 103. stav 1. i člana 141. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, u situaciji kada se tužbeni zahtev tužioca zasniva na činjeničnim tvrdnjama da je ugovor o zajmu zelenaški ugovor shodno članu 141. stav 1. ZOO, jer je za predmet imao manji iznos pozajmice od iznosa navedenog u ugovoru uz istovremeno ugovaranje mesečne kamatne stope iznad zakonom dozvoljene, čime je tuženi za sebe ugovorio nesrazmernu imovinsku korist, a da se pri tome ne zahteva utvrđenje potpune ili delimične ništavosti ugovora, niti se traži raskid ugovora, pitanje ništavosti ugovora o zajmu po tom osnovu razmatrano je kao prethodno pravno pitanje. Stoga je pravilno drugostepeni sud ocenio da predmetni ugovor o zajmu nije ništav pravni posao jer je za takvo utvrđenje, pored ugovaranja očigledne nesrazmerne koristi sa onim što je drugom dato ili učinjeno, nužan uslov i postojanje stanja nužde ili teškog materijalnog stanja druge ugovorne strane, odnosno postojanje nedovoljnog iskustva, lakomislenosti ili zavisnosti. Takve okolnosti u ovom slučaju nisu utvrđene. Naprotiv, utvrđeno je da tužilac poseduje značajnu imovinu i da je dugogodišnji preduzetnik i privrednik sa obimom poslova velike vrednosti, pa se poslovna investicija zbog koje je pozajmio novac ne može smtatrati njegovim teškim materijalnim stanjem niti stanjem nužde, kao što se iz istih razloga tužilac ne može smatrati lakomislenim ili zavisnim licem, odnosno licem sa nedovoljnim iskustvom, tim pre što je i ranije pozajmljivao novac od tuženog.

U izloženoj situaciji, osporena založna izjava ne može biti ništava jer je njena sadržina u saglasnosti sa važećim pismenim ugovorom o zajmu u cilju čijeg obezbeđenja je sačinjena, shodno članu 12.stav 1. tačka 3. Zakona o hipoteci. Kako je utvrđeno da je tužilac svojom slobodnom voljom zaključio ugovor o zajmu i potpisao založnu izjavu od 14.05.2014. godine, ne postoje ni drugi razlozi ništavosti prema članu 103. stav 1. ZOO, jer založna izjava nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Nisu osnovani navodi revizije da su pravila o oceni izvedenih dokaza i o teretu dokazivanja različito primenjena od strane nižestepenih sudova, čime se osporava i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u drugostepenoj presudi. Ovo stoga što drugostepeni sud, suprotno navodima revizije, nije legalizovao zelenaški pravni posao, već je na bazi utvrđenih odlučnih činjenica, napred izloženih, pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima revizijskog postupka iz stava drugog izreke presude, doneta je primenom odredbe člana 154. stav 1. ZPP, jer troškovi odgovora na reviziju ne pretstavljaju troškove potrebne za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić