Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući presudu u delu kojom je preinačena prvostepena presuda (stav dva i tri izreke), zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je vlasnik porodične stambene zgrade u ... u ulici ... broj .., koja se sastoji od prizemlja i sprata na kat.parc. .../... po posedovnom listu broj ... KO ... . U prizemnom delu kuće stanuje tuženi, a na spratnom delu stanuju njegovi sinovi sa porodicama. Tužilac drži istočni deo sprata i koristi dve sobe, hodnik i kupatilo, a njegov brat GG sa porodicom živi u zapadnom delu sprata kuće koji se takođe sastoji od dve sobe, hodnika i kupatila. Tužilac je svojim sredstvima finansirao malterisanje dve sobe i kupatila u istočnom delu kuće, o svom trošku je sagradio kupatilo, u obe sobe je postavio parket, a u hodnik pločice, ugradio stolariju, sagradio je terasu i spoljašnje stepenice za spratni deo kuće, a svoja novčana sredstva je uložio i za uvođenje vode, kanalizacije i struje. Sve ove radove je izveo uz saglasnost tuženog. Na istoj parceli je sagrađen i pomoćni objekat za koji građevinska dozvola glasi na tuženog, a isti je svojim radom i svojim finansijskim sredstvima izgradio tužilac sa svojom suprugom DD i svojina na njemu utvrđena je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 920/2019 od 12.02.2019. godine. U toku postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke na okolnost vrednosti izvedenih radova. Tokom postupka, tužilac je preminuo, a za njegovog naslednika oglašena je supruga DD.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, nalazeći da isti nema pravo svojine na spornom objektu, jer se radi o adaptaciji stambenog prostora koja je urađena uz saglasnost tuženog. Adaptacija ne može voditi sticanju prava svojine, pa je stoga tužbeni zahtev u tom delu odbijen kao neosnovan. Prvostepeni sud je odbio i eventualni tužbeni zahtev, nalazeći da je isti zastareo, jer je protekao desetogodišnji rok imajući u vidu da su građevinski radovi na objektu obavljeni 90- ih godina prošlog veka, a tužba je podneta 2014. godine.

Odlučujući o žalbi, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u pogledu odluke o primarnom tužbenom zahtevu (gde je tužbeni zahtev odbijen), prihvatajući pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Drugostepeni sud nalazi da je sticanje prava svojine regulisano članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i odredbom člana 21. istog Zakona. U konkretnom slučaju, sada pokojni suprug DD - BB je vršio adaptaciju istočnog dela objekta tuženog, radi privođenja namene stanovanja sa porodicom i obavio odgovarajuće građevinske radove u tom smislu. Za obavljanje tih radova postojala je saglasnost tuženog. Međutim, kako se adaptacijom i dogradnjom tuđeg objekta ne može steći pravo svojine, to je potvrdio prvostepenu presudu u tom delu.

U pogledu eventualnog tužbenog zahteva drugostepeni sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Adaptacija na objektu izvršena je 90-ih godina prošlog veka. Tužilac je to činio uz saglasnost tuženog, a sve radi stanovanja sa svojom porodicom. Stanovao je u tom prostoru i bio u nesmetanoj državini koju mu niko nije osporavao, pa ni tuženi. Tužba pravnog prethodnika tužioca podneta je 19.05.2014. godine, ali je tuženi istakao protivtužbeni zahtev za iseljenje. Podnošenjem protivtužbe za iseljenje po nalaženju drugostepenog suda (u predmetu P 320/15, dana 03.02.2015. godine), otpao je osnov tužioca za korišćenje adaptiranog stambenog prostora, zbog čega se obligacioni zahtev, tj novčano potraživanje po osnovu ulaganja ne može smatrati zastarelim, već se ima računati od dana podnošenja tužbe od strane ovde tuženog za iseljenje tužioca i njegovih članova domaćinstva. Visina ulaganja tužioca u adaptaciji spornog prostora utvrđena veštačenjem od veštaka građevinske struke i opredeljena na iznos od 906.759,00 dinara, pa shodno tome drugostepeni sud je usvojio žalbu tužioca u tom delu i preinačio prvostepenu presudu u stavu dva i odluku o troškovima postupka (stav tri izreke).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav pravni stav drugostepenog suda nije prihvatljiv. Ovo iz razloga što se ne može prihvatiti tumačenje da zastarelost tužilje za isplatu novčanog potraživanja (eventuani tužbeni zahtev) počinje da teče tek od momenta kada je tuženi u predmetu P 320/15 podneo zahtev za iseljenje. Obligaciono-pravni zahtev tužilje i njenog pravnog prethodnika mora se računati od vremena kada je izvršena adaptacija spornog prostora, a to je period 90-ih godina prošlog veka. Prema članu 371. ZOO potraživanja zastarevaju za 10 godina ako Zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. U konkretnom slučaju evidentno je da je taj rok protekao pre podnošenja tužbe.

Iz tih razloga Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženi je uspeo sa revizijom i saglasno članu 153, 154. i 165. ZPP i dosuđeni su mu troškovi revizijskog postupka u traženom i opredeljenom iznosu od 12.000,00 dinara, a na ime stručnog sastava revizije.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić