Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 27/17 od 21.02.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužioca i prvostepena presuda u pobijanom delu odluke o glavnoj stvari je preinačena, tako što je kompenzacioni prigovor tuženog u celosti odbijen, a tužbeni zahtev delimično usvojen i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 13.675,35 evra, sa zateznom kamatom na evre u skladu sa članom 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati, počev od 10.02.2014. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, dok je zahtev tužioca za dosuđenje kamate po eskontnoj stopi ECB odbijen. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima spora, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 114.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, osim u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za dosuđenje kamate po stopi ECB, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14, 87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedoenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukaziuje na konkretne bitne povrede odredaba parničnog postupka, a time i na na bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, (koje je utvrdio prvostepeni sud, a drugostepeni sud ga nije menjao), Opština BB je po objavljenom oglasu za javnu licitaciju za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, održala javnu licitaciju 08.03.2013. godine, a najpovoljniji ponuđač je bio tuženi. Dana 22.04.2013. godine, nakon dobijene saglasnosti od nadležnog ministarstva, predsednik SO BB je doneo Odluku o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini ovde tuženom, parcele upisane u KO ..., površine 50 ha, 98a, 89 m2, na period od godinu dana za zakupninu od 3.059.334,00 dinara, dok će detaljniji uslovi, način korišćenja, rok plaćanja zakupnine i ostala prava i obaveze zakupca i zakupodavca biti uređena ugovorom, koji parnične stranke nikada nisu zaključile. Dopisom Opštinske komisije opštine BB za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini od 24.06.2013. godine, tuženom je saopšteno da je rok za plaćanje po odluci od 22.04.2013. godine istekao 17.05.2013. godine, da obaveze može izmiriti u roku od 48 sati, a u suprotnom će se smatrati da odustaje od zaključenja ugovora o zakupu, pa će se odluka od 22.04.2013. godine staviti van snage. Tuženi nije izvršio navedenu obavezu u određenom roku, pa je predsednik SO BB 23.07.2013. godine stavio van snage odluku od 22.04.2013. godine. Tužilac trpi štetu koja je posledica zakasnele predsetvene pripreme zemljišta, koja je zbog neizvršenog jesenjeg oranja teža i nekvalitetna i vodi neujednačenom nicanju šećerne repe i umanjenju prinosa, tako da na ukupno izlicitiranoj površini šteta iznosi 8.585.534,40 dinara, dok sa neostvarenom subvencijom iznosi 9.170.401,20 dinara. Cena zakupa predmetnog zemljišta koje je tuženi držao iznosi 13.675,35 evra. U odluci o raspisivanju javnog oglasa za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u Opštini BB odredbom 6 i 7, propisano je da se zakupnina plaća unapred u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate, a najpovoljniji ponuđač je u obavezi da u roku od 10 dana od pravnosnažnosti odluke dostavi dokaz o uplati zakupnine u iznosu utvrđenom pravnosnažnom odlukom o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, umanjen za iznos uplaćenog depozita, koji će dostaviti Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, preko Opštinske uprave opštine BB.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom odlukom drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odlučio u ovom sporu preinačenjem prvostepene presude, tako što je kompenzacioni prigovor tuženog u celosti odbio, a tužbeni zahtev u pogledu glavnog potraživanja u celini usvojio, dok je zahtev za zakonsku zateznu kamatu delimično usvojio.

U konkretnom slučaju, između vlasnika poljoprivrednog zemljišta i lica kome je na javnoj licitaciji poljoprivredno zemljište dodeljeno u zakup, odnosno između ovde parničnih stranaka nije došlo do zaključenja ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, a koji je uslov punovažnog korišćenja tog zemljišta. U takvoj situaciji proizlazi da je tuženi u spornom periodu koristio predmetno poljoprivredno zemljište bez pravnog osnova. Zato je u obavezi da tužiocu, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, naknadi vrednost postignute koristi.

Materijalno pravo je pravilno primenjeno i u pogledu obima vraćanja. Saglasno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti i plodovi i zatezna kamata, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Tuženi je postao nesavestan još od momenta kada je bio u obavezi da zaključi ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta, a to je protekom deset dana od dana davanja u zakup izlicitiranog poljoprivrednog zemljišta 22.04.2013. godine, kako proizlazi iz Odluke o raspisivanju javnog oglasa za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini od 21.02.2013. godine. Vrednost postignute koristi je određena u skladu sa visinom naknade izlicitiranog poljoprivrednog zemljišta koju određuje stručna Komisija koju obrazuje jedinica lokalne samouprave, u skladu sa članom 60. Zakona o poljoprivrednom zemljištu (''Službeni glasnik RS'' br. 62/06 sa izmenama i dopunama).

Neosnovani su navodi tuženog u reviziji o pogrešno primenjenom materijalnom pravu u pobijanoj odluci, ističući da je krivicom tužioca kasnio postupak javne licitacije, zbog čega je tuženi kasnio sa izvođenjem poljoprivrednih radova i podnošenjem zahteva za subvencije, što je preuzrokovalo štetu koja se ogleda u umanjenom prinosu i neostvarenoj subvenciji.

Vrhovni kasacioni sud smatra da nema mesta primeni odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno odgovornosti tužioca za štetu tuženog. Polazeći od jednog od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoje obaveze i odgovorne su za njihovo ispunjenje (član 17.), te da se tuženi pasivno odnosio prema tužiocu, neprihvatanjem poziva za zaključenje ugovora o zakupu ili vansudskog poravnanja radi regulisanja neovlašćenog korišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta, proizlazi da je u konkretnom slučaju tuženi bez pravnog osnova koristio tuđu stvar i da nije reč o mogućnosti primene drugog pravnog osnova, kako se u reviziji navodi. Tuženom su bili poznati, ili mogli biti poznati, uslovi učešća u postupku licitacije, kao i prava i obaveze nakon dodele poljoprivrednog zemljišta u zakup, jer su javno objavljeni i dostupni svima, a pored toga i lično upućeni tužiocu u vidu poziva za zaključenje ugovora ili vansudskog poravnanja i u vidu upozorenja na posledice propuštanja. Naime, u situaciji kada tuženi drži, odnosno koristi poljoprivredno zemljište tužioca i to, kako iz utvrđenih činjenica proizlazi, svesno pristaje na vreme i uslove pod kojima se zemljište daje u zakup i hoće da koristi tuđu stvar bez pravnog osnova, tada je dužan da plati naknadu zbog korišćenja zemljišta bez osnova, u visini zakupnine, a potpuno je bez značaja vreme održane licitacije koje se, kako tuženi navodi, odrazilo na štetu koju trpi.

U pozivima upućenim tuženom, počev od 06.09.2013. godine pa nadalje, radi inspekcijskog nadzora, jasno je predočeno da se ovakav vid (bespravnog) korišćenja državne zemlje smatra uzurpacijom.

Pravilno je odlučeno i o kamati saglasno Zakonu o zateznoj kamati (''Službeni glasnik RS'' br. 119/12), u vezi sa članom 214. Zakona o obligacionim odnosima, od momenta nesavesnosti tuženog, kako je navedeno, ali u konkretnom slučaju od momenta podnošenja tužbe kako je tužilac zahtevao u tužbi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić