Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenta da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP. Drugostepena presuda sadrži ocenu bitnog žalbenog navoda da je zastarelost tužiočevog potraživanja cenjena pogrešnom primenom materijalnog prava i razloge za stav drugostepenog suda da sporno potraživanje nije zastarelo, zbog čega je i odlučio da preinači prvostepenu presudu.

Tužilac je tužbom podnetom 27.01.2014. godine tražio utvrđenje prava susvojine na kući u ulici ... broj .. u ... i zemljištu na kojem se kuća nalazi - na parceli .. KO ..., po osnovu sticanja u zajedničkom domaćinstvu sa tuženima. Podnetu tužbu preinačio je podneskom od 09.02.2018. godine, isticanjem i zahteva za naplatu novčanog potraživanja u visini njegovih ulaganja u izgradnju predmetne kuće.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporna porodična stambena zgrada izgrađena je na zemljištu u svojini tuženog BB. Tužena VV je njegova supruga, a tužilac njihov sin. Izgradnja kuće je započeta tokom 1979. godine i do sticanja punoletstva tužioca nije bila u potpunosti završena. Tužilac se nalazio na školovanju do 1986. godine. Od 1988. godine bio je u radnom odnosu u preduzeću „GG“ iz ... i radio je kao trgovački putnik. Od zarade koju je ostvarivao tužilac je finansirao i određene radove na kući. Tokom 1996. godine tužilac odlazi u inostranstvo. Po povratku iz inostranstva nastavlja da finansira radove na kući koji su izvođeni tokom 2006. i 2007. godine. Tužilac od 2009. godine, zbog poremećenih odnosa sa tuženima, ne živi u kući koja je predmet spora. Ukupna vrednost izvedenih radova koje je finansirao tužilac iznosi 1.070.675,50 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zbog zastarelosti novčanog potraživanja tužioca odbio njegov tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, poslednji radovi koje je tužilac finansirao izvedeni su tokom 2006. i 2007. godine i od tada pa do isticanja zahteva za isplatu njihove vrednosti, u podnesku od 09.02.2018. godine, protekao je rok od 10 godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima za potraživanje koje ima pravni osnov u sticanju bez osnova.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužioca, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, na činjenično stanje koje je pravilno i u potpunosti utvrđeno nižestepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je početak roka zastarelosti novčanog potraživanja tužioca računao od dana kada su završeni radovi na kući, kojima je deo imovine tužioca prešao u imovinu tuženih. Po stanovištu drugostepenog suda, taj rok počinje da teče od 2009. godine kada se tužilac iselio iz sporne kuće, jer je tek tada deo njegove imovine prešao u imnovinu tuženih.

Po oceni revizijskog suda, izloženo pravno stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Rok zastarelosti zahteva za povraćaj stečenog bez osnova teče od kada je imovina neosnovano obogaćenog uvećana, odnosno kada je imovina ili deo imovine jednog lica prešao u imovinu drugog lica. Kod utvrđene činjenice da su poslednji radovi na spornoj kući koje je tužilac finanasirao izvedeni tokom 2006. i 2007. godine, koju činjenicu tužilac nije osporavao žalbom, zahtev za isplatu njegovih ulaganja u gradnju podnet je 09.02.2008. godine, po proteku roka propisanog članom 371. Zakona o obligacionim odnosima. Protekom tog roka, shodno članu 360. stav 1. navedenog zakona, prestalo je pravo tužioca da zahteva ispunjenje novčane obaveze.

Nije prihvatljiv tužiočev stav iznet u žalbi da njegovo potraživanje ne zastareva jer ne zastareva ni zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici. Stvarnopravni zahtev, o kojem je u ovom sporu pravnosnažno odlučeno presudom o odbijanju tog zahteva, zaista ne podleže pravilima o zastarelosti, ali to pravilo ne važi za obligacionopravni zahtev kojim se traži naknada novčanih sredstava uloženih u tuđu stvar, u ovom slučaju kuću u svojini tuženih. Podnošenjem tužbe od 27.01.2014. godine u kojoj je istaknut samo stvarnopravni zahtev, nije prekinut tok roka zastarelosti obligacionopravnog zahteva s`obzirom da nisu postojale smetnje da se i taj zahtev istakne već u podnetoj tužbi a ne naknadno, u podnesku od 09.12.2018. godine kojim je izvršeno preinačenje tužbe.

Sledstveno izloženom, nije prihvatljiv ni pravni stav drugostepenog suda da se početak roka zastarelosti računa od dana kada se tužilac iselio iz sporne kuće.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženima su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 108.306,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 162.459,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić