.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 12365/2022
24.10.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca „Paletgor“ doo Vranje, čiji je punomoćnik Nebojša Spasić advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde - Osnovni sud u Vranju i Osnovno javno tužilaštvo u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelaconog suda u Nišu Gž 1830/2021 od 03.03.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 24.10.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelaconog suda u Nišu Gž 1830/2021 od 03.03.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Vranju P 39/20 od 05.04.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da na ime naknade štete isplati tužiocu iznos od 661.243,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2021. godine do isplate, dok je deo tužiočevog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 661.243,68 dinara za period od 01.04.2012. godine do 04.04.2021. godine odbijen. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati tužiocu iznos od 198.373,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2021. godine od isplate, dok je zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izmakle koristi u iznosu od još 18.109.555,90 dinara sa kamatom od 01.11.2020. godine do isplate i za kamatu na iznos od 198.373,10 dinara za period od 01.11.2020. godine do 04.04.2021. godine odbijen. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da na ime naknade troškova parničnog postupka plati tužiocu iznos od 321.560,00 dinara u roku od 15 dana, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelaconog suda u Nišu Gž 1830/2021 od 03.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Vranju P 39/20 od 05.04.2021. godine u prvom i odbijajućem delu drugog stava izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u usvajajućem delu drugog i trećem stavu izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena na isplatu naknade štete u vidu izmakle koristi za iznos od 198.373,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2021. godine do isplate i obavezana tužena da nadoknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 235.824,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu otpravka presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijskim navodima da je izreka presude u pobijanom delu nejasna i nerazumljiva, odnosno protivrečna samoj sebi i datim razlozima, kao i da nema dovoljno razloga o odlučnim činjenicama, ukazuje se na bitnu povredu odredaba prničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, koja nije zakonski razlog za reviziju (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). U revizji se ne navode procesne odredbe koje drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio i tako učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je uticala ili mogla uticati na pravilnost odluke o tužiočevoj žalbi.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, od AA (vlasnika tužioca) i BB (komercijaliste - zastupnika tužioca) su 01.03.2012. godine i 09.03.2012. godine privremeno oduzete stvari navedene u potvrdama od istih datuma (određena količina različite vrste alkoholnog pića). Krivični postupak pokrenut protiv označenih lica i VV (direktora tužioca) zbog krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanja službene isprave i krivičnog dela proizvodnje i stavljanja u promet štetnih proizvoda učinjenih u saizvršilaštvu, okončan je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju K 293/16 od 14.06.2017. godine kojom su okrivljeni oslobođeni od optužbe da su izvršili označena krivična dela. Istom presudom odbijen je predlog javnog tužioca za trajno oduzimanje stvari. Privremeno oduzete stvari vraćene su 01.06.2018. godine i 07.06.2018. godine, na osnovu pravnosnažnog rešenja Osnovnog suda u Vranju K 293/16 od 26.04.2018. godine. Sa svih boca alkoholnog pića bile su skinute akcizne markice. Vrednost oduzetih stvari, obračunata po cenama na dan 31.03.2012. godine, iznosi 661.243,68 dinara. Po nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, izgubljena dobit u periodu od 01.04.2012. godine do 01.11.2020. godine iznosi 18.307.929,00 dinara i obračunata je primenom minimalnog koeficijenta obrta od 3,28% na mesečnom nivou, odnosno 198.373,10 dinara ako se obračun izgubljene dobiti vrši na osnovu marže od 30% u jednom obrtu.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, oba nižestepena suda zaključuju da postoji odgovornost tužene za traženu štetu u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da tužiocu ne pripada izgubljena korist iz člana 189. stav 3. tog zakona u visini obračunatoj primenom koeficijenta obrta. Međutim, po stanovištu drugostepenog suda, tužiocu ne pripada izgubljena korist ni u visini obračunatoj na osnovu marže za jedan obrt robe, jer od tog iznosa nisu odbijeni troškovi koje je imao radi ostvarenja te dobiti.
Po oceni Vrhovnog suda, sve činjenice bitne za pravilnu primenu materijalnog prava u ovom sporu su utvrđene, zbog čega nisu osnovani navodi revidenta o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju (član 407. stav 2. ZPP).
Nisu osnovani ni revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Prema odredbi člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, oštećeni ima pravo i na naknadu izmakle koristi (stav prvi), u visini dobitka koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav treći). Visina izmakle koristi zbog nemogućnosti stavljanja u promet robe, koja je po okončanju krivičnog postupka protiv odgovornih lica vraćena tužiocu bez akciznih makrica, i po stanovištu revizijskog suda ne može se utvrđivati prema koeficijentu obrta koji je primenjen u nalazu veštaka. Prema tom nalazu, koeficijent obrta predstavlja uvećanje prihoda u odnosu na saldo obrtne imovine za konkretan obračunski period i izračunava se na godišnjem, a zatim i na mesečnom nivou. U ovom slučaju, taj koeficijent je utvrđen na osnovu podataka o prihodu tužioca od prodaje tokom godine i podataka o vrednosti njegove obrtne imovine, iskazanim u završnim računima za 2011, 2012. i 2013. godinu. Tužilac je privredno društvo koje se ne bavi samo prodajom one vrste robe koja je bila privremeno oduzeta, a po okončanju krivičnog postupka i vraćena (alkoholno piće), već i obavljanjem drugih delatnosti. Zbog toga se podaci relevantni za izračunavanje koeficijenta obrta i završnih računa tužioca odnose na prihod od svih njegovih delatnosti i vrednost svih njegovih obrtnih sredstava. Zato takva metodologija obračuna izgubljene dobiti od nemogućnosti prodaje samo određene količine alkoholnog pića koja, zbog uništenja akciznih markica nije mogla biti stavljena u promet, nije prihvatljiv za izračunavanje visine izmakle koristi iz člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilno je drugostepeni sud odlučio o izgubljenoj koristi obračunatoj po visini marže (razlike između nabavne i prodajne cene) za jedan obrt, s obzirom da prilikom utvrđivanja njene visine nisu uzeti u obzir troškovi koje je tužilac imao u svom poslovanju.
Nema ni pogrešne primene materijalnog prava u pogledu odluke o zateznoj kamati. Odredbom člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kada zakon naređuje što drugo. Zbog toga i zatezna kamata na naknadu nenovčane materijalne štete teče od dana donošenja prvostepene presude kojom je visina naknade određena. U ovom slučaju visina naknade obične štete utvrđena je veštačenjem, po cenama na dan 01.04.2012. godine, ali tužilac do zaključenja glavne rasprave nije predložio da se novim veštačenjem utvrdi visina ove naknade na dan presuđenja.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
