Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi kao igrač i tužioci kao posrednici zaključili su ugovor dana 09.01.2018. godine u Budimpešti – Mađarska, o ekskluzivnom zastupanju, br. ../18. Ugovorom je ugovorena ekskluzivnost posrednika tokom trajanja ugovora i da igrač neće dodeljivati bilo kojoj trećoj strani direktno i indirektno nijednu od aktivnosti koju je već poverio posredniku. Stavom 3. ugovora predviđena je obaveza igrača na isplatu štete u slučaju povrede ove ugovorne obaveze u iznosu od 200.000 evra. Naznačenim ugovorom, između ostalog, predviđeno je da će se u slučaju spora primenjivati relevantni propisi i pozitivno zakonodavstvo Republike Srbije pred Višim sudom u Novom Pazaru. Posredovanjem tužioca realizovan je transfer tuženog iz FK „VV“ u FK „GG“ dana 12.02.2018. godine. Tuženi se nakon toga povredio, a 03.08.2018. godine tuženi je samostalno zaključio ugovor sa FK „DD“ iz Slovenije i ostvario transfer iz FK „GG“ u FK „DD“. U vezi realizovanog transfera tuženog iz FK „VV“ u FK „GG“ u Mađarskoj, tuženi je na ime posredničke provizije prvotužiocu isplatio iznos od 13.000 evra.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilaca nalazeći da je naznačeni ugovor po svojoj sadržini ugovor o posredovanju na koji se imaju primeniti odredbe člana 813. ZOO. S obzirom na ostvareni transfer iz FK „VV“ u FK „GG“ putem posrednika i utvrđenu činjenicu da 10% bruto zarade u FK „GG“ koja iznosi 30.000 evra po odredbi člana 6. ugovora o ekskluzivnom zastupanju, prvostepeni sud je zaključio da prvom tužiocu kao posredniku pripada 10% od iznosa od 30.000 evra, umanjenog za iznos od 13.000 evra koji je tuženi isplatio dobrovoljno, pa je pozivom na odredbu člana 124. ZOO zaključio da je osnovan tužbeni zahtev ovog tužioca za iznos od 17.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. U pogledu preostalog dela tužbenog zahteva oba tužioca, prvostepeni sud nalazi da je tuženi izvršio prelazak iz kluba „GG“ iz Mađarske u FK „DD“ u Mariboru bez učešća i odobrenja posrednika, pa imajući u vidu odredbu člana 3. naznačenog ugovora dužan je da tužiocima naknadi štetu, zato što je bez njihovog posredovanja sam zaključio ugovor o transferu u drugi fudbalski klub. Dalje, prvostepeni sud zaključuje da se u pogledu forme zaključenog ugovora ima primeniti pravo države Mađarske u kojoj je ugovor zaključen, pa je bez pribavljanja podataka o materijalnom pravu države Mađarske i pozivajući se na član 7. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, zaključio da je forma ispunjena i da ugovor nije ništav zbog nedostatka forme s obzirom da je tužilac tvrdio da u Mađarskoj nije potrebna overa ugovora a tuženi tokom postupka to nije ni sporio, već je ukazivao na primenu prava RS u odnosu na punovažnost ugovora u pogledu forme i na odredbu člana 94. stav 10. Zakona o sportu RS.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Drugostepeni sud, polazeći od odredbe člana 7. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja Republike Srbije, nalazi da na prvom mestu treba da se oceni gde je pravni posao zaključen, odnosno gde je pravna radnja preduzeta, i to bilo po pravu koje je merodavno za sadržinu pravnog posla odnosno pravne radnje. Dalje zaključuje da je članom 94. stav 10. Zakona o sportu RS („Službeni glasnik RS“, broj 10/2016) propisano da se ugovor o posredovanju u sportu kao i sve izmene i dopune tog ugovora zaključuju u pisanoj formi i overavaju u skladu sa zakonom i obavezno sadrže iznos naknade organizacije za sportsko posredovanje, rok na koji se zaključuje i obim ovlašćenja organizacije za sportsko posredovanje, upućujući i na ovlašćenje za zastupanje, a u protivnom je ništav. Kako pisani ugovor o posredovanju na koji se tužioci pozivaju u ovoj parnici nije overen kod nadležnog organa (samo snabdeven potpisima stranaka) to drugostepeni sud nalazi da nema mesta primeni prava mesta gde je pravni posao zaključen jer je ugovor suprotan navedenoj izričitoj odredbi Zakona o sportu Republike Srbije i kao takav je ništav, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima RS jer se ne radi o zabrani manjeg značaja niti o izvršenju ugovora u smislu člana 107. istog zakona niti ispunjava uslove za punovažnost drugog ugovora u smislu člana 106. istog zakona. Ovo posebno kada se ima u vidu da je članom 5. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja propisano da se ne primenjuje pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog saveznog zakona ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava Republike Srbije, a članom 19. istog zakona propisano je da je za ugovor merodavno pravo koje su izabrale ugovorne strane ako tim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno. Shodno tome, prvostepena presuda je preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ovakav pravni stav drugostepenog suda neprihvatljiv. Naime, razlozi koje daje taj sud su kontradiktorni. Sud se poziva na član 19. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja koji dozvoljava autonomiju stranaka u pogledu izbora merodavnog prava za ugovorni odnos da bi se potom pozvao na član 94. stav 9. i 10. Zakona o sportu i postojanje odredbe člana 7. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja Republike Srbije.

Autonomija volje stranaka za ugovorni odnos upućuje na dva segmenta, izbor merodavnog prava u pogledu forme ugovora i izbor merodavnog materijalnog prava. U ovom slučaju ugovorne strane su pravna, odnosno fizička lica i ugovor je zaključen u Mađarskoj. U pogledu forme ugovora stranke su izabrale mađarsko pravo što je u skladu sa članom 7. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Tuženi nije osporio tvrdnje tužioca da po mađarskom pravu za ovaj ugovor nije potrebna overa ugovora od nadležnog organa, što znači da se može prihvatiti da je ugovor u pogledu forme punovažan te da u tom slučaju u odnosu na ocenu forme ugovora nema primene člana 94. stav 9. Zakona o sportu, niti se može tvrditi da u ovom slučaju ima osnova za primenu pravila o izigravanju zakona (u pogledu forme ugovora) i člana 5. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Drugostepeni sud nije razmatrao pravilnost primene materijalnog prava pa sa tog aspekta to ne može ispitati ni Vrhovni kasacioni sud.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će razmotriti primedbe Vrhovnog kasacionog suda, ponovo oceniti da li sporni ugovor je punovažan u pogledu forme zaključenja ugovora. Ovo iz razloga što prema pravilima međunarodnog privatnog prava ugovor može biti punovažan u pogledu forme ako je punovažan bilo prema pravu mesta zaključenja ugovora bilo prema pravu koje je merodavno za sadržinu ugovora. Takvo rešenje prihvata i Zakon o rešavanja sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, s tim što ovakva fakultativnost ne važi za izuzetke locus regit actum - kad postoje propisi imperativne prirode, što ovde ne stoji. Ugovor je zaključen u Mađarskoj, a stranke ne spore da po mađarskom pravu za taj ugovor ne treba overa kod nadležnog organa. Dalje, potrebno je oceniti i da li u pogledu primene materijalnog prava Srbije, a koje su stranke ugovorile, sve odredbe ugovora mogu biti primenjene. Prema sadržini ugovora o ekskluzivnom zastupanju, proizilazi da je tuženi isti zaključio sa kompanijom MICU STRATEGY KONSULTING SLU, ANDORA, koju je zastupao direktor AA, ali i sa AA, pa se postavlja pitanje da li je interes posrednika u koliziji jer se AA javlja i kao zastupnik – fizičko lice, ali i kao direktor kompanije koju zastupa. Dalje, stranke su ugovorile primenu materijalnog prava Srbije i u tom smislu potrebno je oceniti koja šteta može biti ugovorena u slučaju nepoštovanja ugovora, u kojoj visini (prema članu 270. stav 3. ZOO ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze) a osim toga iz spisa predmeta proizlazi da nije utvrđeno za koji iznos je izvršen transfer tuženog iz kluba „GG“ iz Mađarske u FK „DD“ u Mariboru. To sve ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i nemogućnost ocene pravilne primene materijalnog prava. U skladu sa svim napred navedenim navodima, drugostepeni sud će postupiti u daljem postupku prilikom odlučivanja o žalbi i doneti zakonitu odluku.

Shodno napred iznetom na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić