Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi Zakon) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St 1366/19 od 12.11.2019. godine, usvojen je zahtev predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da mu je u postupku stečaja nad stečajnim dužnikom DP „Tamiš hladnjača“ u stečaju Pančevo koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu St 141/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem sudiji da u roku od 30 dana preduzme sve mere u okviru svoje nadležnosti kako bi se stečajni postupak okončao u što kraćem roku. Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom otvoren je rešenjem Privrednog suda u Pančevu St 141/12 od 08.05.2012. godine i za stečajnog upravnika imenovana je najpre Agencija za privatizaciju, Centar za sprovođenje stečaja, a potom Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Prvo poverilačko ročište održano je 05.07.2012. godine, a zatim su ispitna ročišta održana 02.10.2012. godine, 03.06.2013. godine, 07.10.2013. godine, kada je doneta odluka o svim prijavljivanim potraživanjima. Rešenjem od 26.07.2013. godine, proglašeno je bankrotstvo nad stečajnim dužnikom i započet postupak unovčenja imovine te je održano šest prodaja imovine stečajnog dužnika od kojih su pet proglašena neuspelim. Odbor povrilaca stečajnog dužnika nije funkcionalan zbog čega poslednja prodaja koja je održana 28.12.2017. godine, takođe nije bila uspešna i do dana presuđenja imovina stečajnog dužnika nije unovčena. Tužiocu je kao stečajnom poveriocu Zaključkom stečajnog suda od 22.10.2012. godine, utvrđeno potraživanje u trećem isplatnom redu u ukupnom iznosu od 604.161,85 dinara, od čega je 84.961,23 dinara glavni dug, 314.395,25 dinara obračunata kamata i 204.805,37 dinara troškovi postupka. Dopunskim zaključkom od 03.06.2013. godine utvrđeno je potraživanje tužioca u trećem naplatnom redu u ukupnom iznosu od 7.867.622,00 dinara od čega je 7.837.872,00 glavni dug i 29.750,00 dinara troškovi postupka. Osnov tužiočevih potraživanja su presuda Privrednog suda u Pančevu od 26.10.1998. godine, na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju 20.12.1999. godine, radi naplate obaveza iz ugovora o prodaji smrznutog povrća i presuda Trgovinskog suda u Valjevu od 13.12.2005. godine. Stečajni dužnik je pravno lice sa većinskim društvenim kapitalom i u postupku stečaja tužiocu nije uplaćeno bilo šta od predmetnog novčanog potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev nalazeći da je tužena objektivno odgovorna za imovinsku štetu koju tužilac trpi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji traje duže od 8 godina, budući da tužiocu nije namireno utvrđeno novčano potraživanje. Odgovornost tužene zasniva se na propustu da preduzme neophodne mere kako bi se presude kojima je utvrđeno potraživanje tužioca izvršile i potraživanja naplatila u razumnom roku, pa i za potraživanje poverioca koje proističe iz poslovnog odnosa bez obzira da li stečajni dužnik raspolaže imovinom dovoljnom za namirenje stečajnih poverilaca.

Po nalaženju Vrhovnog suda osnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Naknada materijalne štete prema pravilima obligacionog prava odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 185. Zakona o obligacionim odnosima).

Prema Zaključku o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 19.06.2018. godine, a dopunjen na sednici održanoj 27.09.2019. godine Republika Srbija odgovara za meterijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većim društvenim ili državnim kapitalom uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U predmetima u kojima se vodi stečajni postupak, zakonska zatezna kamata na potraživanja utvrđena pravnosnažnim presudama protiv dužnika – društvenih preduzeća obračunava se do dana otvaranja stečajnog postupka u skladu sa zakonskim rešenjem iz Zakona o stečaju iz 2009. godine. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Sledom navedenog, tužena bi odgovarala tužiocu za štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, bez njegove obaveze da dokazuje da je u momentu otvaranja stečajnog postupka stečajni dužnik imao dovoljno sredstava za namirenje njegovog potraživanja u slučaju da tužiočevo potraživanje potiče iz radnog odnosa. Međutim, u postupku je utvrđeno da tužiočevo potraživanje kao pravnog lica potiče iz njegovog poslovnog odnosa sa stečajnim dužnikom, pa je u konkretnom slučaju izostalo utvrđenje bitnih činjenica o razlozima nemogućnosti naplate predmetnog potraživanja i postojanju uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neplaćenog potraživanja. Naime, bitno je utvrditi da li je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda, odnosno nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je tužilac poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate. Zato je Vrhovni sud ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić