Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž 2191/22 od 04.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i potvrdio presudu Višeg suda u Kragujevcu P 86/18 od 16.05.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene BB za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena BB su izjavili blagovremene revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešno pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona na koje revidenti neosnovano u revizijama ukazuju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB je bez saglasnosti tužioca i pre nego što je između njih izvršena deoba zajedničke imovine koju su stekli u toku trajanja vanbračne zajednice, otuđila ugovorom o kupoprodaji OPU: 840-2017 od 12.06.2017. godine i njegovim aneksom OPU: 1204-2017 od 31.08.2017. godine, tuženom VV, nepokretnosti, kao prodavac koji je u vreme otuđenja upisan u javnim knjigama kao isključivi vlasnik nepokretnosti, a za koje nepokretnosti je, nakon izvršenog prometa, pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2091/19 od 24.01.2020. godine, utvrđeno da predstavljaju zajedničku imovinu tužioca i tužene po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici i da je tužilac vlasnik na ½ dela nepokretnosti koje su bile predmet otuđenja. Tuženoj BB je u vreme zaključenja i overe predmetnih ugovora bila poznata činjenica da su u vezi nepokretnosti koje su predmet kupoprodaje u toku parnični postupci koje je tužilac pokrenuo protiv nje, radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici i da još uvek nije bila doneta pravnosnažna odluka o tom tuženom zahtevu tužioca, o čemu ona nije obavestila javnog beležnika. Pri zaključenju predmetnog ugovora tužena se izjasnila da raspolaže svojom posebnom imovinom i da nije u bračnoj niti u vanbračnoj zajednici. U osnovnom ugovoru o kupoprodaji, kao predmet kupoprodaje, su označene nepokretnosti u svemu u skladu sa stanjem upisa u javnim knjigama, što nije odgovaralo faktičkom stanju istih, pa je aneksom tog ugovora predmet kupoprodaje usklađen sa faktičkim stanjem nepokretnosti u skladu sa naknadno izvršenom legalizacijom objekta, dok u preostalom delu osnovni ugovor o kupoprodaji nije menjan.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca delimično usvojili, tako što su utvrdili ništavost predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i njegovog aneksa u delu od ½ dok su, u preostalom delu, tužbeni zahtev tužioca odbili nalazeći da je tužena spornim ugovorima, bez prethodne saglasnosti tužioca, izvršila otuđenje nepokretnosti za koje je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2091/19 od 24.01.2020. godine, utvrđeno da predstavljaju zajedničku imovinu tužioca i tužene po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici, te kako je, donošenjem te presude utvrđen suvlasnički udeo tužioca i tužene u toj imovini od po ½, to je prestao razlog za utvrđenje ništavosti spornih ugovora u celini u smislu odredbe člana 174. stav 3. Porodičnog zakona, tako da su ugovori ništavi u odnosu na ½ predmetnih nepokretnosti, jer je u tom delu tužena raspolagala tužiočevom imovinom, što u smislu odredbe člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, povlači ništavost spornih ugovora u tom delu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 191. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005... 6/2015), propisano je da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog Zakona o imovinskim odnosima supružnika (stav 2). Na osnovu odredbe člana 174. stav 1. istog Zakona, zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno. Supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (stav 3).

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. (Naknadni nestanak uzroka ništavosti propisan odredbom člana 107. stav 1. istog Zakona.) Ali, ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati (stav 2).

U konkretnom slučaju, tužena BB je raspolagala, predmetnim ugovorom, zaključenim sa tuženim VV iz ..., nepokretnostima koje su stečene radom u toku trajanja vanbračne zajednice te tužene i tužioca, suprotno zabrani propisanoj odredbom člana 174. stav 3. Porodičnog zakona. Međutim, donošenjem pravnosnažne presude kojom je utvrđen suvlasnički udeo tužioca i tužene u predmetnoj imovini od po ½, prestaje razlog za utvrđenje ništavosti spornih ugovora u celini jer se zabrana koja je propisana u ovom konkretnom slučaju može smatrati zabranom manjeg značaja iz člana 107. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja ne povlači ništavost ugovora u celini, već povlači ništavost samo onog dela ugovora koji je nemoguć zbog predmeta, u smislu odredbe člana 47. istog Zakona. Naime, tužena BB nije bila u mogućnosti da raspolaže ½ tuđe stvari jer je u tom delu predmet obaveze nemoguć, pa je i ugovor ništav, dok u preostalom delu, kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi, ugovor proizvodi pravno dejstvo. Zbog toga se navodima revizije oba revidenta neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta srazmerno postignutom uspehu u sporu, na osnovu odredbe člana 153. stav 2. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić