Odlučujući o zahtevu Apelacionog suda u Beogradu za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R 54/2019 od 21.03.2019. godine odredio nadležnost Apelacionog suda u Kragujevcu za odlučivanje o žalbama tužilaca AA i VV, izjavljenim protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 606/15 od 31.10.2018. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 292/19 od 03.07.2019. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca AA i VV i prvostepena presuda je potvrđena u stavu drugom, trećem, petom, sedmom i osmom izreke i u delu stava četvrtog izreke kojim je obavezan tužilac-protivtuženi AA da doprinosi izdržavanju maloletnog GG, iznosom od 20.000,00 dinara svakog 01.-og do 10.-og u mesecu za tekući mesec na račun zakonske zastupnice majke BB, označen u izreci i šestog stava izreke kojim je tužena BB obavezana da doprinosi izdržavanju sada punoletnog VV u iznosu od 10.000,00 dinara, svakog 01.-og do 10.-og u mesecu za tekući mesec, počev od 07.04.2015. godine kao dana podnošenja tužbe za razvod braka, pa ubuduće dok za to postoje zakonom propisani uslovi i to do .... godine, kao dana punoletstva VV, s tim što će dospele, a neisplaćene iznose od 07.04.2015. godine do ... godine platiti odjednom u roku od 15 dana od dana prijema presude. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava četvrtog izreke, tako što je tužilac AA obavezan da dosuđeni iznos na ime izdržavanja maloletnog GG od 20.000,00 dinara, plaća od 19.11.2015. godine kao dana podnošenja protivtužbe, pa ubuduće dok za to postoje zakonom propisani uslovi ili dok ova oduka ne bude izmenjena drugom sudskom odlukom, s tim što će dospele a neizmirene iznose od 19.11.2015. godine do presuđenja 31.10.2018. godine, platiti odjednom u roku od 15 dana od dana prijema presude i stava šestog izreke, tako što je odbijen deo tužbenog zahteva tužioca AA kojim je tražio da se tužena obaveže da doprinosi izdržavanju sada punoletnog VV utvrđenim doprinosom u iznosu od 10.000,00 dinara, počev od .... godine kao dana punoletstva pa do 31.10.2018. godine kao dana presuđenja, odjednom u roku od 15 dana od dana prijema presude, kao neosnovan. Stavom trećim izreke žalba tužioca VV na stav šesti izreke je odbačena kao nedozvoljena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci AA i VV su izjavili blagovremene revizije, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovore na revizije tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18) i utvrdio da je revizija tužioca AA delimično osnovana, a revizija tužioca VV nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se u revizijama tužilaca ukazuje, kao i bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, na koju tužilac VV u reviziji posebno ukazuje, nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona. Revizijski navodi tužioca VV da je u odnosu na njega učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 68. ZPP, jer je prvostepeni sud nastavio da postupa u predmetu, a tek kasnije je odlučeno o njegovom zahtevu za izuzeće postupajuće sudije, nisu razlog zbog kog se revizija može izjaviti na osnovu člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, zato što povreda nije učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP na koju se revizijom tužioca AA ukazuje, navodima da drugostepeni sud nije ocenio žalbene razloge u vezi odluke prvostepenog suda o izuzeću komisije veštaka. Protiv odluke kojom se usvaja zahtev za izuzeće veštaka, što je ovde slučaj, nije dozvoljena žalba, za razliku od rešenja kojim se zahtev odbija protiv koga nije dozvoljena posebna žalba, pa se rešenje o usvajanju zahteva za izuzeće veštaka nije moglo pobijati u žalbi na konačnu odluku u smislu člana 266. stav 5. u vezi člana 399. stav 1. i 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA i tužena BB zaključili su brak 16.04.1992. godine u kome je rođeno troje dece DD ... godine, VV ... godine i GG ... godine. Faktička zajednica života je prestala 05.04.2015. godine, kada je tužena napustila stan u kome su do tada svi zajedno stanovali. Stan se nalazi u istoj zgradi kao i stan u kome živi majka tužene, gde se tužena preselila, a od 26.04.2015. godine maloletni GG je prešao da živi kod majke. Privremenim merama određenim tokom ove parnice maloletni GG poveren je na staranje majci koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo, uređeni su lični odnosi sa ocem i obavezan je otac da doprinosi njegovom izdržavanju sa 11.500,00 dinara mesečno, a takođe su uređeni lični odnosi majke sa tada maloletnim VV (rešenje od 20.01.2016. godine). U toku postupka DD je postao punoletan, pa je postupak za njegovo izdržavanje razdvojen i tužena je u tom postupku pravnosnažnom presudom od 01.12.2016. godine obavezana da doprinosi njegovom izdržavanju sa 12.000,00 dinara. Novom privremenom merom od 22.09.2016. godine, tada maloletni VV poveren je ocu na staranje, koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo, obavezana je majka da doprinosi njegovom izdržavanju u iznosu od 10.000,00 dinara i uređeni su lični odnosi majke sa VV, u kom delu je izmenjeno prethodno rešenje od 20.01.2016. godine. Rešenjem od 20.03.2017. godine izmenjen je prethodni model kontaktiranja majke sa VV, tako da se lični odnosi odvijaju u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad, a zatim je rešenjem od 15.05.2017. izmenjen model viđanja samo u pogledu termina kontaktiranja, zbog školskih obaveza deteta. U pogledu odnosa roditelja i dece, pribavljeno je više izveštaja od Gradskog centra za socijalni rad Čukarica, a saslušana je i psiholog Radmila Vujić Bojović, koja je kao član stručnog tima izjavila da porodicu prati od aprila 2015. godine, zbog prijava nasilja u porodici od odraslih lica, da supružnici žive razdvojeno, da maloletni GG živi sa majkom, a stariji sinovi sa ocem. Po donošenju privremene mere realizovani su kontakati maloletnog VV sa majkom ali je u poslednja dva kontakta otvoreno pokazao nezainteresovanost za razgovor. Iako je voditelj slučaja radio savetodavno sa majkom i VV u cilju unapređenja bar osnovne komunikacije do toga nije došlo. Navedeno ponašanje deteta je uslovljeno ukupnim porodičnim odnosima i pre svega emotivnim uticajem oca, pa kako je samo poštovanje forme u ovom slučaju necelishodno, organ starateljstva je dao mišljenje da je opravdano obustaviti kontakte u kontrolisanim uslovima, sa čime se saglasila i majka. Tužilac VV je postao punoletan ... godine, pa se više nije odlučivalo o njegovom poveravanju i uređenju ličnih odnosa, već samo o zahtevu za izdržavanje koji je postavljen u tužbi za razvod braka i po njegovoj tužbi za zaštitu od nasilja u porodici, koju je tada maloletni VV kao tužilac podneo 03.02.2017. godine protiv majke tužene BB i taj predmet (P2 177/17) je spojen ovoj parnici radi jednovremenog presuđenja. Što se tiče zahteva za zaštitu od nasilja u porodici utvrđeno je da majka nema nasilni obrazac ponašanja prema deci inkoroporiran u njen sistem vrednosti, već se radi o situacionim incidentima, vezanim za bespomoćnost roditelja da reaguje na drugačiji način, bez namere da nanese detetu povredu. Tužena jeste ošamarila sina VV 18.01.2017. godine i to jeste bilo fizičko nasilje, ali je ovakvoj incidentnoj situaciji doprinelo ponašanje VV koji je bio verbalno grub prema majci, sklon da je optužuje, omalovažava i da izražava svoju netrpeljivost prema njoj. Pre ove incidentne situacije imali su konflikt u septembru 2016. godine vezano za potpisivanje saglasnosti u vezi viđanja kada je između njih došlo do otimanja. Organ starateljstva je ukazivao da može doći do nasilničkog ponašanja VV prema majci i skretali pažnju ocu dece na to, ali nije došlo do pozitivnog uticaja oca na ponašanje starije dece. Da bi zaštitili i majku i dete od mogućih nasilnih obrazaca sa obe strane, određeno je najpre održavanje ličnih odnosa majke i VVu prostorijama organa starateljstva, ali su kontakti obustavljeni, jer nisu bili sadržajni. Obzirom da se kontakti više ne odvijaju, iako stanuju u istoj zgradi, majka je prepustila VV da odluči da li će održavati kontakte sa njom i na koji način. Majka se prema VV ne ponaša tako da ga vređa, urušava dostojanstvo, već poštuje njegove stavove u vezi sa porodičnim odnosima. Prema mišljenju organa starateljstva oba roditelja poseduju opštu roditeljsku podobnost za samostalno vršenje roditeljskog prava, ali aktuelna porodična kriza i produbljeni partnerski konflikti utiču na sve relacije u porodici i onemogućavaju realno sagledavanje i konstruktivno rešavanje problema, posebno od strane oca, koji je tokom celog postupka pokazivao tendenciju da indukuje decu u partnerski konflikt. Deca su bila izložena sadržajima koji ne odgovaraju njihovim godinama, što je uticalo na njihov odnos prema majci, pa je procena tima da takvo osećanje dece nije autentično, već je uslovljeno jasnim negativnim stavom prema majci od strane oca. Maloletni GG je adekvatno zbrinut od strane majke sa kojom ima razvijen stabilan, topao, emocionalni odnos zasnovan na bazičnom poverenju. Majka podstiče njegove redovne odnose sa ocem i braćom, što govori da na adekavatan način sagledava značaj i ulogu oca u daljem odrastanju deteta. GG verbalizuje veliki pritisak od strane oca i braće, jer mu stvaraju osećaj krivice što je ostao kod majke i ubeđuju da pređe da živi kod njih. Nije uočen nijedan indikator koji bi ukazivao na bilo koje ponašanje majke koje bi ugrožavalo dete, zbog čega je mišljenje organa starateljstva da je u najboljem interesu maloletnog deteta GG da bude poveren majci. Navedeno mišljenje nije promenjeno ni u kasnijim izveštajima, a samo dete GG je izrazilo mišljenje i želju da se odlukom suda poveri majci, što je i faktičko stanje od 2015. godine. Organ starateljstva je predložio da se kontakti maloletnog GG sa ocem urede, iako je mišljenje deteta i želja da se dogovara sa ocem o kontaktima, jer su podrazumevali da kontakte dogovaraju roditelji, kojima se to ne može prepustiti zbog produbljenog roditeljskog konflikta. Utvrđene su materijalne mogućnosti i životni standard roditelja, da tužilac AA ostvaruje znatno veća primanja od tužene u iznosu od oko 170.000 dinara prosečno mesečno u toku 2016. godine, dok je tužena u tom periodu ostvarila prosečnu zaradu od 77.318,55 dinara sa prekovremenim radom, koja je bez prekovremenog rada iznosila 66.254,56 dinara. Otac izdržava starije sinove DD i VV koji žive s njim, a tužena po pravnosnažnoj presudi doprinosi izdržavanju DD sa 12.000,00 dinara mesečno i izdržavanju VV od donošenja privremene mere iznosom od 10.000 dinara. Tužena živi u manjem stanu sa majkom koja je penzioner i maloletnim GG prema kome ima obavezu izdržavanja, poseduje stan u ... površine 50,80 m2, dok tužilac poseduje više nekretnina. Potrebe dece procenjene su tako što je prihvaćen iskaz tužene u pogledu potreba maloletnog GG u iznosu od 30.000,00 dinara, dok su potrebe VV utvrđene u iznosu od 20.000,00 do 25.000,00 dinara prihvatanjem iskaza tužioca AA sa kojim dete živi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je u interesu maloletnog GG da se poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, prihvatajući stručno mišljenje organa starateljstva, a kako je dete navršilo 15 godinu, kada sam odlučuje o održavanju ličnih odnosa, prihvatio je mišljenje maloletnog deteta da lične odnose sa ocem održava po dogovoru. S obzirom na utvrđene potrebe dece i materijalne mogućnosti roditelja, imajući u vidu sve kriterijume propisane odredbama Porodičnog zakona, obavezao je tuženu da doprinosi izdržavanju sada punoletnog VV u traženom iznosu od 10.000 dinara, ceneći da se nalazi na redovnom školovanju i da ima pravo da ga roditelji izdržavaju srazmerno svojim mogućnostima. Sa druge strane, obavezao je oca da doprinosi izdržavanju maloletnog GG u iznosu od traženih 20.000,00 dinara koji će uz doprinos majke zadovoljiti njegove potrebe, a neće ugroziti egzistenciju oca i pored obaveze izdržavanja dva punoletna sina koji su na redovnom školovanju, jer su njegovi prihodi znatno veći od prihoda majke, pri čemu poseduje i znatno veću imovinu. Primenom člana 197. i 198. Porodičnog zakona odbijen je zahtev tužioca VV za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici prema tuženoj majci, prihvatajući mišljenje organa starateljstva da prema dotadašnjem funkcionisanju, ponašanju i rezonovanju majka nema nasilni obrazac ponašanja prema deci inkorporiran svoj sistem vrednosti.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da je pravilnom primenom materijalnog prava, odlučeno o poveravanju, održavanju ličnih odnosa i izdržavanju maloletnog GG, osim dela od kada teče obaveza izdržavanja, zbog čega je prvostepena presuda preinačena, tako da obaveza izdržavanja teče od 19.11.2015. godine, kada je istaknut protivtužbeni zahtev. Pravilno je preminjeno materijalno pravo kada je odlučeno i o izdržavanju tužioca VV, osim dela zahteva za izdržavanje od ... godine kao dana punoletstva pa do 31.10.2018. godine kao dana presuđenja, zbog čega je prvostepena presuda u tom delu preinačena i zahtev za izdržavanje odbijen. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud nalazi da je pravilnom primenom člana 197. i 198. Porodičnog zakona odbijen tužbeni zahtev VV kojim je tražio da se tuženoj izreknu predložene mere radi zaštite od nasilja u porodici.

Prema članu 77. stav 3. Porodičnog zakona, sud donosi odluku da će jedan roditelj samostalno vršiti roditeljsko pravo, kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava. Po članu 60. stav 4. tog zakona, dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti, a po članu 61. stav 4. dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi.

Prema odredbi člana 67. Porodičnog zakona, roditeljsko pravo je izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. U smislu odredbe člana 78. stav 3. tog zakona, roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo, između ostalog, da sa detetom održava lične odnose, što je u skladu sa odredbom člana 9. stav 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta (''Službeni list SFRJ –Međunarodni ugovori'' br. 15/90 i ''Službeni list SRJ –Međunarodni ugovori br. 4/96, 2/97).

Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su članom 160. Porodičnog zakona, prema kome se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), a mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanja zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.). Odredbom člana 162. stav 3. tog zakona, propisano je da ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo, kada je odlučeno da se maloletni GG poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava uz obavezivanje oca da doprinosi njegovom izdržavanju i uređenjem ličnih odnosa po njihovom međusobnom dogovoru.

Suprotno navodima revizije ovaj sud smatra da su prilikom donošenja odluke o poveravanju maloletnog deteta i održavanju ličnih odnosa sa ocem, nižestepeni sudovi pravilno procenili najbolji interes maloletnog deteta, u smislu članova 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, prihvatajući stručno mišljenje organa starateljstva pribavljeno na osnovu člana 270. navedenog zakona i posvećujući dužnu pažnju mišljenju deteta koje je utvrđeno u smislu člana 65. istog zakona. Imajući u vidu da je maloletni GG adekvatno zbrinut od strane majke sa kojom ima razvijen stabilan, topao, emocionalni odnos zasnovan na bazičnom poverenju, da majka podstiče njegove redovne odnose sa ocem i braćom, da nije uočen nijedan indikator koji bi ukazivao na bilo koje ponašanje majke koje bi ugrožavalo dete, koje od prekida zajednice života roditelja živi kod majke, kao i da je izrazio svoju autentičnu želju da nastavi da živi sa majkom, neosnovano se revizijskim navodima osporava primena materijalnog prava u pogledu ocene najboljeg interesa maloletnog deteta GG, pozivanjem na sadržinu nalaza i mišljenja Komisije veštaka. Prvostepeni sud je usvojio zahtev za izuzeće veštaka, dajući za to argumentovane razloge, a koja se odluka ne može osporavati revizijom. Maloletni GG ima već određeni ritam u pogledu održavanja ličnih odnosa sa ocem, a kao zreo dečak sposoban je da formira svoje mišljenje i imao je pravo da ga izrazi, pa su nižestepeni sudovi, suprotno navodima revizije, mišljenju deteta posvetili dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću deteta, odlučujući da se lični odnosi sa ocem odvijaju po njihovom međusobnom dogovoru.

Pobijanom odlukom pravilno su ocenjene i sve relevatne okolnosti propisane članom 160. stav 1. i 2. Porodičnog zakona koje su od uticaja na odluku o visini izdržavanja maloletnog GG i sada punoletnog VV uz adekvatnu ocenu mogućnosti tužioca i tužene utvrđenih primenom člana 160. stav 3. navedenog zakona.

Pravilnost ocene relevatnih okolnosti propisanih članom 160. Porodičnog zakona nije dovedena u sumnju revizijskim navodima tužioca AA da je visina obaveze za izdržavanje maloletnog GG previsoko odmerena, a visina izdržavanja VV prenisko odmerena. Imajući u vidu okolnosti utvrđenog činjeničnog stanja, a pre svega pravilno utvrđene ukupne potrebe dece, te materijalne mogućnosti roditelja, kao i njihove obaveze izdržavanja punoletnog sina DD, proizilazi da će dosuđenim iznosima uz doprinos drugog roditelja adekvatno biti zadovoljene procenjene potrebe dece, a da pri tom egzistencija lica koje je po zakonu dužnik izdržavanja neće biti ugrožena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i mišljenje nadležnog organa starateljstva, pravilno je primenjeno materijalno pravo, kada je odbijen zahtev tužioca VV za određivanje predloženih mera zaštite od nasilja u porodici prema majci.

Nasilje u porodici definisano je članom 197. Porodičnog zakona, tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje i spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno, zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice. Prema članu 198. stav 1. Porodičnog zakona protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojim se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članovima porodice.

Pravilno tumačenje navedene odredbe podrazumeva zaključak, da bi se radilo o nasilju u porodici, da mora postojati jasna granica između žrtve i nasilnika, pri čemu je član porodice – žrtva nasilja, podređen i nemoćan u odnosu na člana porodice koji se smatra nasilnikom, koji voljno-drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice (žrtve). Razgraničenje između nasilnika i žrtve u porodičnom okruženju od uticaja je i na utvrđenje postojanja nasilja u porodici, ali i za određivanje adekvatne mere zaštite od nasilja, čija je svrha sprečavanje i prestanak takvog ponašanja koje predstavlja nasilje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da majka nema nasilni obrazac ponašanja prema deci, već se radi o situacionim incidentima, čemu je doprinelo ponašanje VV, pa s obzirom da se majka prema VV ne ponaša tako da ga vređa, urušava dostojanstvo, već poštuje njegove stavove u vezi sa porodičnim odnosima, to se ne može govoriti o aktima ponašanja kojim majka ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo svog deteta, odnosno člana porodice, u smislu člana 197. PZ, da bi bilo uslova za određivanje mera zaštite od nasilja iz člana 198. istog zakona. S toga nisu osnovani navodi revizije VV o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pretežni deo navoda u revizijama oba tužioca, odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje po njihovom mišljenju nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Međutim, ovi navodi nisu osnovani i ne dovode u sumnju pravilnost pobijane presude u pogledu primenjenog materijalnog prava sadržanog u odredbama Porodičnog zakona, koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili, odlučujući o poveravanju maloletnog GG, održavanju ličnih odnosa sa ocem i njegovom izdržavanju, kao i u pogledu odluke o izdržavanju sada punoletnog VV (u delu kojim je prvostepena presuda potvrđena) i određivanju predloženih mera zaštite od nasilja u porodici.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca VV kojima se pobijana odluka osporava u stavu trećem izreke, jer je drugostepeni sud pravilno odbacio njegovu žalbu kao nedozvoljenu protiv stava šestog izreke prvostepene presude primenom člana 389. stava 1. u vezi člana 378. stav 3. ZPP. Naime, postupak u ovoj parnici započet je podnošenjem tužbe za razvod braka, pa je u pitanju bračni spor u kome su stranke supružnici (član 210. stav 1. i član 219. Porodičnog zakona) u kome se na osnovu člana 226. tog zakona odlučuje i o vršenju roditeljskog prava (pored ostalog i o izdržavanju maloletne dece), kao adhezionom postupku, a tužilac VV nije istakao tužbeni zahtev za svoje izdržavanje u ovom bračnom sporu u smislu člana 278. Porodičnog zakona.

Na osnovu iznetog primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Međutim, pobijanom odlukom je preinačena prvostepena presuda u usvajućem delu tužbenog zahteva za izdražavanje tužioca VV, za period od 04.09.2018. godine, kao dana njegovog punoletstva do ... godine kao dana presuđenja, tako što je tužbeni zahtev odbijen. S obzirom da su samo tužioci izjavili žalbe protiv prvostepene presude osnovano se revizijom ukazuje da je došlo do bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 395. ZPP koja je učinjena pred drugostepenim sudom, jer je došlo do povrede zabrane reformatio in peius, odnosno zabrane preinačenja presude na štetu stranke koja se žalila.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu iznete primedbe i uz pravilnu primenu procesnog i materijalnog prava doneti odluku o ovom delu tužbenog zahteva.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP ukinuo drugostepenu odluku u delu stava drugog izreke koji se odnosi na izdržavanje tužioca VV.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić