Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o snabdevanju osiguranih lica lekovima i pojedinim pomagalima za 2012. godinu i ugovoru o snabdevanju osiguranih lica lekovima i pojedinim pomagalima za 2013. godinu sa pratećim aneksima, prema kojim ugovorima je tužena snabdevala krajnje korisnike lekovima sa Liste lekova i pomagalima koji se izdaju na recept. U periodu od 01.01.2012. godine do 30.04.2013. godine, tužena je u poslovanju sa dobavljačima lekova ostvarila knjižna odobrenja – „kasa konto“ u ukupnom iznosu od 63.338.373,44 dinara na taj način što je u skladu sa dogovorom sa dobavljačima, plaćajući isporučene lekove i pomagala u roku kraćem od ugovorenom, ostvarivala uštede zbog prevremene uplate tako što su dobavljači umanjivali fakturisane cene za određeni procenat u zavisnosti od roka plaćanja od isporuke lekova, a potom je tužena tužiocu fakturisala po ceni popropisanoj Listom lekova. Na taj način, tužena je ostvarila dobit u napred navedenom iznosu, koji iznos je potrošen za razne potrebe tužene. Odlukom direktora tužioca od 14.04.2014. godine tuženoj je naložen povraćaj sredstava u označenom obimu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca primenom Pravilnika o uslovima, kriterijumima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2012. i 2013. godinu, jer su smatrali da tužena poslujući na izloženi način – nabavljajući lekove i pojedina pomagala sa liste Fonda po cenama nižim od propisanih, da tužena nije protivpravno postupala, ali da je zbog namenske prirode tih sredstava tužena ostvarenu uštedu bila u obavezi da prijavi tužiocu, koji je ovlašćen da odluči o načinu daljeg raspolaganja tim sredstvima – da li će se ona Fondu odmah doznačiti ili će eventualno biti uračunata i utrošena za nabavku lekova i pomagala za naredni fiskalni period. S ozirom na to da tužena navedeno nije učinila do izvršene kontrole njenog rada, niti je postupila po nalaženim merama po zapisniku o kontroli, to su obavezali tuženu da tužiocu isplati traženi iznos.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbama člana 190. do 200. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 107/05 ... 119/2012), koji je bio na snazi u spornom periodu, regulisano je pravo matične filijale, odnosno tužioca da zahteva naknadu štete od osiguranika, lica koje je namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokovalo bolest, povredu ili smrt osiguranog lica, pravo na naknadu štete od poslodavca, od izabranog lekara, društva za osiguranje, reosiguravajućeg društva. Navedenim Zakonom nije propisano pravo matične filijale, odnosno tužioca da zahteva naknadu štete od zdravstvenih ustanova. Ovo pravo nije propisano ni pravilnicima koji se primenjuju u odnosu između stranaka, Pravilnikom o uslovima, kriterijumima i merilima za zaključivanje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2012. i 2013. godinu i Pravilnika o kontroli sprovođenja zaključenih ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga.

Pravilnikom o uslovima, kriterijumima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2012. i 2013. godinu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 61/2012 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/2012) utvrđeni su uslovi za zaključivanje ugovora o pružanju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja osiguranim licima za 2012. i 2013. godinu između Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, odnosno Filijale i zdravstvenih ustanova, privatne prakse i drugih pravnih lica, kriterijumi i merila za utvrđivanje naknade za njihov rad, odnosno način plaćanja zdravstvenih usluga i drugih troškova u skladu sa zakonom, postupak konačnog obračuna sa davaocima zdravstvenih usluga, kao i druga pitanja od značaja za zaključivanje ugovora. Prema članu 26. stav 1. Pravilnika iz 2012. godine, kriterijumi za utvrđivanje naknada apoteci za snabdevanje osigranih lica lekovima i određenim pomagalima su učešće u ukupnoj fakturisanoj vrednosti lekova na recept, odnosno pomagala za 2011. godinu, a do iznosa sredstava utvrđenih finansijskim planom. Stavom 10. istog člana naknada apoteci za lekove na recept i određena pomagala iz stava 1. ovog člana uvećava se na osnovu razlike procenjene vrednosti fakturisane realizacije za 2012. godinu i ugovorene naknade, a najviše do sredstava utvrđenih finasnijskim planom. Stav 10. ovog člana uveden je izmenama Pravilnika od 07.12.2012. godine. Prema članu 27. Pravilnika, apoteka je obavezna da obezbedi potrebnu količinu i asortiman lekova sa liste lekova i pomagala koja se izdaju na nalog za osigurana lica Republičkog fonda. U cilju efikasnog i racionalnog trošenja sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, apoteka obezbeđuje lekove i pomagala u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne nabavke.

Tužena je fakturisala tužiocu naknadu za lekove i pomagala po nabavnim cenama iz faktura dobavljača, koji nisu bili viši od propisanih. Tužilac je bio u obavezi da plaćanja tuženoj izvrši po ispostavljenim fakturama, kojima je fakturisana nabavna cena lekova i pomagala, jer je tako ugovoreno. Naknadno ostvareni bonus (popust) tužene prema dobavljačima pripada tuženoj, jer nema doprinosa tužioca u ostvarenju tog popusta. Tužena je sredstva koja joj je tužilac preneo koristila za obavljanje svoje osnovne delatnosti, na način da obezbedi kontinuirano i sveobuhvatno pružanje obavezne zdravstvene zaštite osiguranicima tužioca. Na taj način tužiocu nije naneta šteta. Osim toga ni Zakonom o zdravstvenom osiguranju ni citiranim pravilnicima nije propisana mogućnost tužioca da od tužene zahteva naknadu štete. Stoga, postupanje tužene odnosno poslovanjem na način da obezbedi kontinuirano i sveobuhvatno pružanje zdravstvene zaštite korisnicima, korišćenjem prenetih sredstava od strane tužioca isključivo za te potrebe obavljanja osnovne delatnosti, nije dovelo do umanjenja imovine tužioca niti je tužiocu pričinjena bilo kakva šteta, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, i sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Odluku o troškovima celog postupka, Vrhovni sud je doneo primenom člana 165. stav 2. ZPP, tako što su tuženoj priznati troškovi koje je imala radi vođenja ovog postupka na ime angažovanja advokata i to za sastav odgovora na tužbu i dva obrazložena podneka u iznosu od po 45.000,00 dinara, sastav dve žalbe i revizije u iznosu od po 90.000,00 dinara, pristup na sedam održanih ročišta u iznosu od po 45.000,00 dinara, kao i takse na odgovor na tužbu, žalbu, reviziju i odluku po reviziji u iznosu od po 97.500,00 dinara, ukupno 1.020.500,00 dinara, a sve u skladu sa članom 153. stav 1, 154. i 162. ZPP, primenom važeće Advokatske tarife i Taksene tarife.

Sa napred navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković