Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž rr 48/22 od 07.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mladenovcu, Sudska jedinica u Sopotu Prr1 35/21 od 16.12.2021. godine, u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Mladenovcu, Sudska jedinica u Sopotu Prr1 35/21 od 16.12.2021. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 97.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužene se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u ''Industriji kotrljajućih ležajeva'' a.d. Beograd, pa mu je u postupku stečaja tog privrednog društva koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 4155/10 priznato potraživanje iz radnog odnosa koje je svrstano u treći isplati red u iznosu od 1.459.502,15 dinara. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1265/2018 od 10.07.2018. godine, usvojen je prigovor predlagača (tužioca) i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 4155/10, pa je naloženo postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca preduzme sve mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Nesporno je da je preduzeće ''IKL'' 15.11.2001. godine privatizovano sa 100% privatnog kapitala, a da je pre toga ono bilo sa većinskim društvenim kapitalom. Vlada Republike Srbije suspendovala je sve organe u preduzeću ''IKL'' 07.02.2002. godine i obrazovala odbor koji će obavljati funkcije suspendovanih organa upravljanja, pa je odredila i vršioca dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog organa. Na dan otvaranja stečajnog postupka nad ''IKL''-om a.d. Beograd, 22.10.2010. godine u vlasništvu akcijskog fonda je bilo 16.274 akcije, što predstavlja 0,55% od ukupnog broja akcija. U trenutku donošenja rešenja Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, država nije bila vlasnik pretežnog dela akcijskog kapitala, pošto je postupak svojinske transformacije okončan rešenjem Ministarstva privrede od 15.11.2001. godine, pa je državi, u periodu kada je ''IKL'' bio organizovan kao akcionarsko društvo, pripadalo 41.5% od ukupnog broja akcija koje su prodate na berzi 29.07.2005. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili primenom odredbe člana 3, 4, 22. stav 2, 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi odredbi člana 21. stav 1, člana 32. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, jer su zaključili da je u konkretnom slučaju, poslodavac tužioca, bez obzira na strukturu kapitala, bio instucionalno zavistan od države i da se zbog toga nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može da dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiočevim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tim pre što se mešanje u privredno poslovanje, preko postavljenih organa upravljanja, zasnovano na propisima koji su, pre otvaranja stečaja, odlukom Ustavnog suda oglašeni neustavnim.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena i u postupku stečaja vođeni nad stečajnim dužnikom za većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine.

U konkretnom slučaju, tužiocu je pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1265/2018 od 10.07.2018. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine, nad preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ a.d. Beograd, koje je, u tom momentu, bilo u većinskom privatnom kapitalu, sa udelom države od 0,55% ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za izvršnog poverioca nastala usled nemogućnosti naplate njegovog potraživanja koje je bilo utvrđeno pravnosnažnom odlukom suda bilo priznato u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom zbog toga što je Republika Srbija, donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju, što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji, odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, br. 32/97), u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 123/2007) je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Zbog toga što je zakonskim rešenjem objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj, pošto je IKL raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a nakon toga je postupak svojinske transformacije – privatizacije, okončan rešenjem nadležnog ministarstva od 15.11.2011. godine. Potraživanje tužioca datira iz perioda od 2003. – 2005. godine kada za obavljeni rad u fabrici nije primao zaradu, a u tom periodu je država imala manjinski udeo u kapitalu društva od 41,50%. Ne postoji uzročno- posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućavanje izvršenja sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekt privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika – poslodavca tužioca, koji je privatizovan pre izmene Zakona o privatizaciji. Zbog toga je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka, Vrhovni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice, na ime angažovanja svog pravobranilaštva za sastav odgovora na tužbu od 11.250,00 dinara, zastupanje na jednom održanom ročištu od 12.750,00 dinara, sastav jedne žalbe od 18.000,00 dinara (prema opredeljenom zahtevu), sastav druge žalbe od 22.500,00 dinara i sastav revizije od 22.500,00 dinara, na osnovu odredbe člana 153. stav 1, 154. i 162. Zakona o parničnom postupku, a primenom važeće Advokatske tarife.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić