U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Dragane Boljević, Katarine Manojlović Andrić, Branka Dražić i Danijela Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Cemović, advokat iz ..., protiv tužene ''OTP bank Srbija'' ad Novi Sad, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 965/19 od 17.08.2021. godine, u sednici održanoj 03.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 965/19 od 17.08.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž 965/19 od 17.08.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 5277/18 od 24.01.2019. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 7. stav 1. ugovora o gotovinskom kreditu broj ...-...-.../.../... od 03.12.2010. godine, zaključenog između tužioca i tužene banke, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci fiksnu proviziju za odobravanje kredita u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita jednokratno“, da se tužena obaveže da tužiocu plati iznos od 5.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.12.2010. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova celog postupka isplati iznos od 61.300,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 5277/18 od 24.01.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništava odredba člana 7. stav 1. ugovora o gotovinskom kreditu broj ...-...- .../.../... od 03.12.2010. godine, zaključenog između tužioca i tužene. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu isplati iznos od 5.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.12.2010. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 965/19 od 17.08.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 5277/18 od 24.01.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 03.12.2010. godine, zaključio je ugovor o gotovinskom kreditu bez devizne klauzule broj ...-...-.../.../... . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužiocu kredit u iznosu od 250.000,00 dinara. Pobijanom odredbom člana 7. stav 1. istog ugovora, tužilac se obavezao da tuženoj plati jednokratnu proviziju za odobravanje kredita u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca naplatila iznos od 5.000,00 dinara, dana 03.12.2010. godine. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem o osnovnim podacima o kreditu od 03.12.2010. godine, u tački 16, navela ukupan iznos naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita u toku odobravanja i realizacije ugovora i da je to iznos od 5.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zato što tužiocu, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila iz čega se trošak obrade kreditnog zahteva i puštanja u korišćenje tačno sastoji i kako je došla do tog novčanog iznosa, a nije opredelila ni strukturu ovih troškova, kako bi se utvrdilo da li su oni stvarno nastali. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 03.12.2010. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 5. ove odluke može se zaključiti da ponuda banke, koja se odnosi na kredite, treba jasno i nedvosmisleno da sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1), kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu sa tuženom dana 03.12.2010. godine, a kao prilog uz podnesak tužene od 26.07.2018. godine, kojim se izjašnjavala na navode iz tužbe, dostavljen je i obrazac Osnovnih podataka o predmetnom kreditu od 03.12.2010. godine. Kako je u navedenom obrascu Osnovnih podataka o kreditu, koji je uručen tužiocu pre zaključenja ugovora, iskazana naknada od 5.000,00 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, to suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštavanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade, niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Sledom navedenog, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: za sastav obrazloženog podneska od 26.07.2018. godine tuženoj pripada iznos od 6.000,00 dinara, za zastupanja na jednom održanom ročištu iznos od 7.500,00 dinara, za zastupanja na jednom neodržanom ročištu iznos od 4.500,00 dinara, na ime sastava žalbe iznos od 12.000,00 dinara, na ime sastava revizije iznos od 18.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj je priznat i trošak na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara, za reviziju iznos od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku iznos od 5.700,00 dinara, sve prema TT. Tuženoj ne pripadaju troškovi u vidu uvećanja naknade na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata za 20% po osnovu PDV-a za navedene parnične radnje, jer nije dostavila račun, kao dokaz da je PDV zaista i plaćen, a potvrda o izvršenom evidentiranju za PDV nije dovoljan dokaz da je njen punomoćnik obveznik poreza na dodatu vrednost.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić