U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca Savez ozbiljnih sindikalaca sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Nikola Nikolić advokat iz ..., protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“, radi zaštite od diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/20 od 19.11.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 08.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/20 od 19.11.2020. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 3/19 od 24.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu, da mu se zabrani dalje vršenje radnji diskriminacije, kao i da se utvrdi ništavost člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ iz Beograda br. 12082 od 04.10.2018. godine, objavljenog u „Službenom listu Grada Beograda“ br. 96, dana 11.10.2018. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 950,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/20 od 19.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P1 3/19 od 24.06.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je izjavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013 – US, 74/2013 – US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kod tuženog je na snazi Kolektivni ugovor br. 12082 od 04.10.2018. godine, objavljen u „Službenom listu Grada Beograda“ br. 96 od 11.10.2018. godine, zaključen između gradonačelnika Grada Beograda u ime Grada Beograda kao osnivača JKP GSP „Beograd“, v.d. direktora poslodavca JKP GSP „Beograd“ i njegovih reprezentativnih sindikata: Saveza samostalnih sindikata Srbije – Sindikalne organizacije GSP „Beograd“ i Sindikata radnika zaposlenih u GSP, na osnovu člana 247. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14, 113/17), Posebnog kolektivnog ugovora za javno preduzeće u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 21/18) i Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti Grada Beograda („Službeni list Grada Beograda“ br. 78/2018). Kolektivnim ugovorom uređena su prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih kod tuženog, zaštita zaposlenih iz oblasti radnih odnosa, zarade, naknade zarade i druga primanja zaposlenih iz oblasti radnih odnosa, prava sindikata i poslodavca, kao i međusobni odnosi osnivača, poslodavca i reprezentativnih sindikata kod poslodavaca. Odredbom člana 36. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da je, u cilju prevencije radne invalidnosti, poslodavac dužan mesečno da na poseban račun reprezentativnim sindikatima kod poslodavca uplati sredstva u iznosu od 0,3% ukupne mase sredstava isplaćenih za zarade zaposlenih, a srazmerno broju članova reprezentativnih sindikata kod poslodavca. Stavom 2. tog člana predviđeno je da je za učešće u finansiranju edukacije zaposlenih, kulturnih, sportskih i radno-proizvodnih takmičenja poslodavac dužan da mesečno uplaćuje 0,07% na poseban račun reprezentativnih sindikata kod poslodavca, odnosno 0,04% na poseban račun reprezentativnih sindikata potpisnika Posebnog kolektivnog ugovora za javno preduzeće u komunalnoj i stambenoj delatnosti Grada Beograda, od ukupne mase sredstava isplaćenih za zarade svih zaposlenih, shodno broju članova reprezentativnih sindikata kod poslodavca. Odredbom člana 90. stav 1. alineja 1-6. Kolektivnog ugovora propisao je da je poslodavac dužan da reprezentativnom sindikatu kod poslodavca obezbedi korišćenje prostorija bez plaćanja naknade i pružanja potrebnih stručnih, administrativnih i tehničkih usluga neophodnih za njegov rad, kao i izradu završnog računa. Poslodavac je dužan da na zahtev reprezentativnih sindikata kod poslodavca obezbedi pružanje usluga zaposlenog za obavljanje administrativnih i tehničkih poslova. Poslodavac može da obezbedi reprezentativnom sindikatu kod poslodavca kancelarijski materijal i opremu za nesmetani rad, ukoliko mu to dozvoljavaju finansijske mogućnosti. Poslodavac je dužan da predstavnicima reprezentativnih sindikata omogući informisanje zaposlenih, isticanjem obaveštenja na mestima koja su za to određena i koja su pristupačna zaposlenima, da predstavnicima reprezentativnih sindikata omogući odsustvovanje sa posla radi prisustvovanja sindikalnim sastancima, konferencijama, sednicama, seminarima i kongresima na koje su pozvani, da se mišljenja i predlozi reprezentativnih sindikata razmotre pre donošenja odluka od značaja za materijalni, ekonomski i socijalni položaj zaposlenih i da se u odnosu na njih opredeli, da predsednika reprezentativnog sindikata poziva na sednice nadzornog odbora i drugih organa, a predsednike drugih sindikata na sednice samo kada se na istima razmatraju inicijative upućene od strane tih sindikata, da reprezentativnim sindikatima omogući učešće u utvrđivanju spiska posrednika u postupku zbog zlostavljanja na radu. Zarada predsednika reprezentativnog sindikata kod poslodavca određuje se sporazumom između reprezentativnog sindikata kod poslodavca i poslodavca (alineja 7.). Prema stavu 2. tog člana nereprezentativni sindikati kod poslodavca ostvaruju prava u skladu sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti Grada Beograda i Zakona o radu. Odlukom JKP GSP „Beograd“ od 08.09.2015. godine, tužiocu je radi obavljanja sindikalnih aktivnosti bez naknade dodeljena prostorija broj 4 u zgradi u Pančićevoj broj 3, dok je Odlukom broj 15629 od 26.12.2018. godine, koja se primenjuje počev od 01.01. do 30.06.2019. godine, utvrđen mesečni fond plaćenih časova za obavljanje sindikalnih funkcija za predsednike svih sindikata u preduzeću i za predsednike sindikalnih podružnica. Po pritužbi koju je tužilac podneo Povereniku za zaštitu ravnopravnosti protiv JKP GSP „Beograd“, a radi diskriminacije koja je prema njemu izvršena odredbama člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora, postupak je obustavljen zaključkom poverenika od 12.04.2019. godine sa obrazloženjem da nije došlo do povrede prava i zakonom zabranjene diskriminacije iz razloga što su sporne odredbe zbog kojih je podneta pritužba preuzete iz Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti Grada Beograda, čiji potpisnik nije JKP GSP „Beograd“ protiv koga je podneta pritužba, kao i iz člana 211. Zakona o radu, imajući pri tom u vidu i stav Ustavnog suda u odluci od 28.03.2019. godine prema kom položaj sindikalnih organizacija bez svojstva reprezentativnosti nije predmet Kolektivnog ugovora kod poslodavca, odnosno da te sindikalne organizacije određena prava ostvaruju na osnovu pojedinačnih odredaba Zakona o radu i saglasno sporazumima koje zaključuju sa poslodavcem. Sindikalna organizacija GSP „Beograd“, Savez samostalnih sindikata je dopisom od 08.07.2019. godine obavestila direktora OJ pravnih poslova da su na sastanku koji je održan 19.10.2017. godine, pozvani svi sindikati JKP GSP „Beograd“ da daju svoje primedbe i sugestije u pisanoj formi u roku od 45 dana za Posebni i Pojedinačni kolektivni ugovor, da su sastanku prisustvovali predstavnici devet sindikata, među kojima je bio prisutan i predstavnik tužioca (posebno pozvan 16.10.2017. godine), ali da tom prilikom niko od predstavnika nije dostavio nijedan predlog, primedbu ili sugestiju na tekst Kolektivnog ugovora. Direktor finansija tuženog obratio se dopisom od 17.12.2019. godine izvršnom direktoru za ljudske resurse sa obaveštenjem u kome se navodi da JKP GSP „Beograd“ postupa u skladu sa članom 36. stav 1. važećeg kolektivnog ugovora i u cilju prevencije radne invalidnosti mesečno na poseban račun uplaćuje sredstva reprezentativnim sindikatima kod poslodavca u iznosu od 0,3% ukupne mase sredstava isplaćenih za zarade zaposlenih, a srazmerno broju članova reprezentativnog sindikata kod poslodavca, da je dana 17.05.2019. godine, zaključen ugovor sa Gradskim centrom za fizičku kulturu koji ima za predmet rekreativni oporavak zaposlenih (korišćenje bazena uz upotrebu saune, sale za pilates, program „akvabik“ i kardio teretane uz stručni rad), na osnovu kog ugovora je GSP kao poslodavac na drugi način, osim onog koji je predviđen članom 36. stav 1. Kolektivnog ugovora, obezbedio rekreativni oporavak svih zaposlenih u preduzeću.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev ocenivši da u konkretnom slučaju ne postoji neopravdana povreda načela jednakih prava i obaveza, niti da je spornim odredbama člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora tuženog prema tužiocu učinjena diskriminacija. Ovo imajući u vidu da su u pitanju odredbe kojima se članovima reprezentativnih sindikata (koji upravo po osnovu utvrđenog svojstva reprezentativnosti zaključuju Kolektivni ugovor sa poslodavcem, u smislu člana 239, 240. i 247. Zakona o radu) kroz pravo na kolektivno pregovaranje daje mogućnost uticaja na sadržinu odredaba Kolektivnog ugovora, kao i pravo da izdejstvuju veća prava na osnovu veće brojnosti članstva (zaposlenih) u odnosu na članstvo nereprezentativnih sindikata, što je po oceni sudova saglasno odredbama člana 3. stav 1, 4. stav 1, 8, 10, 211, 212, 218, 219. i 247. Zakona o radu, sa kojima su u saglasnosti odredbe člana 1, 89, kao i sporne odredbe člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova je pravilno. Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26.). Država Srbija se svim tim pravnim aktima obavezala da svakome obezbedi potrebnu zaštitu u slučaju diskriminacije, kako bi pravo na jednakost zaista bilo praktično i delotvorno.

Zabrana diskriminacije lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, propisana je i članovima 18. do 23. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05...75/14).

Pojam diskriminacije bliže je opisan u članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“ 22/09), po kome izrazi "diskriminacija" i "diskriminatorsko postupanje" označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na bilo kom ličnom svojstvu tih lica. Odredbom člana 5. istog zakona propisano je da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, a odredbe čl. 6. i 7. definišu neposrednu i posrednu diskriminaciju kao stavljanje lica (ili grupe lica) u nepovoljniji položaj zbog njegovog (odnosno njihovog) ličnog svojstva, što se može činiti na različite načine – aktom, radnjom ili propuštanjem. Odredbom člana 8. tog zakona propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Zakonom o zabrani diskriminacije, u članu 16. propisano je da je zabranjena diskriminacije u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Članom 25. stav 1. zabranjena je diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci odnosno sindikalnoj organizaciji. Iz navedenih odredaba proizilazi da su najbitnije karakteristika diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica.

U konkretnom slučaju, svoj zahtev za utvrđivanje diskriminacije tužilac je zasnovao na tvrdnji da je uskraćivanjem finansiranja sindikalnih aktivnosti tužiocu kao nereprezentativnom sindikatu kod tuženog, po osnovu člana 36. Kolektivnog ugovora, odnosno uskraćivanjem prava i pogodnosti predviđenih članom 90. Kolektivnog ugovora, tužilac kao nereprezentativni sindikat kod tuženog neopravdano stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na reprezentativne sindikate, čime je izvršena diskriminacija tužioca, kao nereprezentativnog sindikata upravo po osnovu svojstva reprezentativnosti odnosno nereprezentativnosti. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da odredbe člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora tuženog nisu diskriminatorske u odnosu na tužioca kao nereprezentativni sindikat kod tuženog, u smislu odredaba člana 18. Zakona o radu i čl. 6, 8, 16 . i 25. Zakona o zabrani diskriminacije, kojima se zabranjuje diskriminacija u oblasti rada, jer veća prava reprezentativnih sindikata u odnosu na nereprezentativne sindikate kod istog poslodavca, svoje uporište imaju u odredbama Zakona o radu. Prema odredbi člana 247. tog zakona, kolektivni ugovor kod poslodavca za javna preduzeća, zaključuju osnivač, odnosno organ koji on ovlasti, reprezentativni sindikat kod poslodavca i poslodavac. Kolektivni ugovor kod poslodavca sadrži odredbe kojima se s jedne strane uređuju prava, obaveze i odgovornosti svih zaposlenih kod tog poslodavca i poslodavca i odredbe kojima se s druge strane uređuju međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora, dakle, reprezentativnih sindikata i poslodavca (član 3 stav 1. i 247. Zakona o radu). Položaj sindikalnih organizacija bez svojstva reprezentativnosti nije zakonom određen kao predmet kolektivnog ugovora kod poslodavca. Te sindikalne organizacije određena svoja prava ostvaruju na osnovu pojedinih odredaba Zakona o radu (čl. 209, 210, 211, 213. i 214. Zakona o radu) i saglasno sporazumima koje zaključuju sa poslodavcem. Kolektivni ugovor kod poslodavca mora biti u skladu sa zakonom, s tim što, prema članu 8. stav 2. Zakona o radu, kolektivnim ugovorom mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, osim ako je zakonom drugačije određeno. Kolektivni ugovor je usklađen sa zakonom ako je za zaposlene jednako povoljan kao zakon ili ako je povoljniji od zakona (kada uređuje pitanja koja nisu uređena imperativnim zakonskim odredbama). Zakon o radu reguliše postupak i uslove za sticanje svojstva reprezentativnosti (član 223. – 232. i član 218. i 219. Zakona o radu), dok je članom 239. Zakona o radu sindikatu kome je utvrđena reprezentativnost u skladu sa ovim zakonom, priznato pravo na kolektivno pregovaranje i zaključivanje kolektivnog ugovora na odgovarajućem nivou, pravo na učešće u rešavanju kolektivnih radnih sporova, pravo na učešće u radu tripartitnih i multipartitnih tela na odgovarajućem nivou i druga prava u skladu sa zakonom. Iz navedenog proizlazi da je reprezentativnim sindikatim kroz pravo na kolektivno pregovaranje data mogućnost uticaja na sadržinu odredaba Kolektivnog ugovora, kao i pravo da izdejstvuju veća prava upravo po osnovu svojstva reprezentativnosti, odnosno po osnovu brojnosti i masovnosti članstva, u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o radu.

Imajući u vidu napred navedeno, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odredbama člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora tužilac kao nereprezentativni sindikat nije stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na reprezentativne sindikate kod poslodavca, niti je tim odredbama prema tužiocu učinjena diskriminacija po osnovu svojstva reprezentativnosti odnosno nereprezentativnosti. Ovo s toga što je zakonom priznata reprezentativnost svojstvo sindikata na osnovu kog taj sindikat ima određena preimućstva i može izdejstvovati i veća prava u skladu sa zakonom u odnosu na druge sindikate koji to svojstvo nemaju. Jedno od najvažnijih takvih prava reprezentativnog sindikata jeste pravo da učestvuju u kolektivnom pregovaranju i zaključenju kolektivnih ugovora koji, pored odredaba kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti svih zaposlenih kod tog poslodavca i poslodavca, sadrže i odredbe kojima se posebno uređuju međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora, odnosno reprezentativnih sindikata i poslodavca. Te odredbe kojima se uređuju međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora deluju inter partes, odnosno između ugovornih strana, a ne erga omnes (prema trećim licima), što je u skladu sa odredbom člana 3. stav 1. Zakona o radu. Položaj sindikalnih organizacija bez svojstva reprezentativnosti nije zakonom određen kao predmet kolektivnog ugovora, pa otuda učesnici kolektivnog ugovora nemaju obavezu da posebno uređuju pitanja koja se tiču položaja odnosno prava sindikata bez svojstva reprezentativnosti. S tim u vezi, spornim odredbama člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora tuženog regulisane su upravo obaveze poslodavca u odnosu na drugu ugovornu stranu - reprezentativne sindikate kao potpisnike Kolektivnog ugovora i tiču se njihovog međusobnog odnosa. Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodima revizije, to ne znači da je takvo ugovaranje u odnosu na tužioca kao nereprezentativni sindikat diskriminatorsko i da je tužilac na taj način stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na reprezentativne sindikate, jer oni svoja prava i pogodnosti ostvaruju u skladu sa odredbama Zakona o radu i kroz sporazume koje zaključuju sa poslodavcem, odnosno kako je to posebno naglašeno odredbom člana 90. stav 2. u skladu sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za javno preduzeće u komunalnoj i stambenoj delatnosti Grada Beograda i Zakona o radu. Osim toga, ta prava i pogodnosti koja su reprezentativnim sindikatima priznata spornim odredbama kolektivnog ugovora u konkretnom slučaju nisu uskraćena tužiocu kao nereprezentativnom sindikatu. Naime, tužiocu je praktično omogućeno da u skladu sa članom 90. Kolektivnog ugovora nesmetano obavlja svoju sindikalnu delatnost, budući da mu je na osnovu odluke tuženog obezbeđena prostorija za obavljanje sindikalne delatnosti bez naknade, srazmerno broju članova utvrđen je mesečni fond plaćenih časova za obavljanje sindikalnih funkcija za predsednika i predsednika sindikalnih podružnica, data mu je mogućnost da iznese primedbe i sugestije na tekst spornog Kolektivnog ugovora od 04.10.2018. godine. U skladu sa članom 36. Kolektivnog ugovora, a u cilju prevencije radne invalidnosti zaključen je ugovor sa Gradskim centrom za fizičku kulturu koji ima za predmet rekreativni oporavak zaposlenih (korišćenje bazena uz upotrebu saune, sale za pilates, program „akvabik“ i kardio teretane uz stručni rad), na osnovu kog ugovora je tuženi obezbedio rekreativni oporavak svih zaposlenih u preduzeću, dakle i zaposlenih koji su članovi nereprezentativnih sindikata. Članom 27. Kolektivnog ugovora priznato je pravo na plaćeno odsustvo radi korišćenja rekreativnog odmora u cilju prevencije radne invalidnosti i radi učestvovanja u sportskim i radno – proizvodnim takmičenjima priznato je svim zaposlenim kod poslodavca, bez obzira na sindikalnu pripadnost, dok je prema članom 89. poslodavac obavezan da svim sindikatima omogući delovanje u skladu sa njihovom ulogom i zadacima iz zakona i kolektivnih ugovora, i to kroz pravo da pokreću inicijative, podnose zahteve i predloge i da zauzimaju stavove o svim pitanjima od značaja za materijalni i socijalni položaj zaposlenih i uslove rada, da se informišu o pitanjima koja su od značaja za materijalni i socijalni položaj zaposlenih (program poslovanja poslodavca i godišnji finansijski izveštaj i dr.), da se upoznaju sa dostavljenim materijalima i pozivaju da prisustvuje sednicama na kojima se razmenjuju mišljenja, predlozi i inicijative i zahtevi sindikata, odnosno na kojima se odlučuje o pojedinačnim pravima zaposlenih. Stoga su neosnovane tvrdnje da su odredbama člana 36. i 90. Kolektivnog ugovora tužiocu kao nereprezentativnom sindikatu kod tuženog uskraćena prava propisana Zakonom o radu usled toga što se mogućnost obavljanja sindikalne delatnosti pruža samo reprezentativnim sindikatima kod tuženog čime je stavljen u neravnopravni položaj u odnosu na reprezentativne sindikate kod poslodavca, što predstavlja diskriminatorsko postupanje prema tužiocu.

Na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari nisu od uticaja ni navodi tužioca kojima ukazuje da povlašćeni tretman reprezentativnih sindikata proizlazi iz odredba člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora kojom je propisano da se zarada predsednika reprezentativnog sindikata kod poslodavca određuje sporazumom između reprezentativnog sindikata kod poslodavca i poslodavca. Ovo imajući u vidu da je odlukom Ustavnog suda I Uo-6/2019 od 02.07.2020. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“ broj 104/2020 od 31.07.2020. godine, utvrđeno da odredba člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ („Službeni list grada Beograda“ br. 96/18) nije u saglasnosti sa zakonom. Donošenjem navedene odluke Ustavnog suda prestala je da važi odredba člana 90. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora, shodno odredbi člana 58. stav 1. i 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu kojom je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, a što je ovde slučaj.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan s obzirom da odgovor na reviziju nije obavezan, ni nužan u postupku po ovom vanrednom pravnom leku, te je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić