Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4382/22 od 24.01.2024. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji, kao pravnom sledbeniku sada pok. BB, na ime rehabilitacionog obeštećenja i to naknade materijalne štete isplati: na ime izgubljene zarade za vreme lišenja slobode 3.017.562,50 dinara, na ime izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode 552.704,50 dinara i na ime razlike u penzijama 16.486.837,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji, kao pravnom sledbeniku pok. BB, na ime rehabilitacionog obeštećenja i to naknade materijalne štete isplati: na ime izgubljene zarade za vreme lišenja slobode 3.017.562,50 dinara, na ime obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada 13.056.750,00 dinara, na ime rada za vreme državnog praznika 406.939,52 dinara, na ime izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja iznos od 552.704,50 dinara, na ime gubitka penzije po osnovu posebnog staža 2.502.968,00 dinara i na ime razlike u penzijama 20.912.581,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2020. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova postupka plati 574.506,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog čonjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, kako to proizlazi iz navoda revizije.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da je drugostepeni sud izvođenjem dokaza na glavnoj raspravi upotpunio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, te na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza u međusobnoj vezi utvrdio sve bitne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, ocu tužilje, sada pok. BB, rođenom 1926. godine, je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh 55/06 usvojen zahtev za rehabilitaciju i utvrđeno da je rešenje Narodnog odbora Drugog reona Grada Beograda Komisije za prekršaje 30/1950 od 02.12.1950. godine ništavo od trenutka donošenja i da su ništave sve njegove pravne posledice. Po osnovu tog rešenja pok. BB je bio lišen slobode u vremenu od 28.08.1950. godine do 04.06.1952. godine. Neposredno pre lišenja slobode 28.08.1950. godine, bio je direktor preduzeća „...“ u ... . Pok. BB bio je nezaposlen po prestanku kazne u periodu od 04.06.1952. godine do 12.08.1952. godine i od 12.11.1952. godine do 01.01.1953. godine. U toku ovog postupka, delimičnom presudom Višeg suda u Beogradu P 439/19 od 25.05.2015. godine tužena je obavezana da tužiocu BB ne ime naknade nematerijalne štete za pretrpljen duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, kao i za fizičke bolove i strah isplati 2.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.05.2015. godine, dok je tužbeni zahtev delimično odbije, a ova presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4925/15 od 11.02.2016. godine. Pravni prethodnik tužilje sada pok. BB preminuo je 10.04.2015. godine, a tužilja je rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Novom Sadu O 2613/15 od 29.02.2016. godine, oglašena za njegovog naslednika zajedno sa svojom sestrom na ½ zaostavštine, dok je dopunskim rešenjem istog O 5971/16 od 19.12.2016. godine, oglašena za naslednika ½ zaostavštine koju čine prava i obaveze iz presude Višeg suda u Beogradu P 5439/14 koja je postala pravnosnažna 11.02.2016. godine. Sada. rehabilitovano lice je podnelo vansudski zahtev za rehabilitaciono obeštećenje Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, koji u pogledu naknade materijalne štete nije usvojen. Veštačenjem je utvrđena visina traženih potraživanja po osnovu izgubljene zarade za vreme lišenja slobode rehabilitovanog lica, na ime izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode i na ime razlike u penzijama.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je obavezao tuženu na isplatu tražene materijalne štete pravilnom primenom odredaba Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i Zakona o obligacionim odnosima, uz osnovan zaključak da tužilji kao zakonskom nasledniku rehabilitovanog lica na ½ zaostavštine, preminulog nakon podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, pripada pravo na naknadu materijalne rehabilitacione štete na ime izgubljene zarade za vreme lišenja slobode rehabilitovanog lica, na ime izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode i na ime razlike u penzijama, u utvrđenoj visini, srazmerno nasleđenom udelu i sa pripadajućom kamatom.

Revizijom se neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Zakon o rehabilitaciji ("Sl. glasnik RS", br. 92/2011), u članu 26., reguliše pravo na rehabilitaciono obeštećenje, tako što propisuje da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (stav 1.).

Zakon o obligacionim odnosima - ZOO članom 155. propisuje da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta), a članom 172. da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (stav 1.). Obim naknade materijlane štete regulisan je članom 189. ZOO kojim je propisano da oštećenik ima pored prava na naknadu obične štete i pravo na naknadu izmakle koristi (stav 1.) kao i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

Imajući u vidu navedeno, odgovornost tužene se zasniva na članu 172. ZOO i tužilji kao zakonskom nasledniku rehabilitovanog lica na osnovu člana 189. u vezi člana 155. ZOO pripada pravo na traženu naknadu materijalne štete u visini dobitaka koje bi rehabilitovano lice moglo ostvariti prema redovnom toku stvari da nije bilo lišeno slobode shodno članu 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Pok. BB je neposredno pre lišenja slobode 28.08.1950. godine, bio direktor preduzeća „...“ u ... pa se, i po oceni Vrhovnog suda, osnovano moglo očekivati da bi on po redovnom toku stvari za vreme svog radnog veka zauzimao najviše pozicije i ostvarivao najvišu zaradu u društvu (što je sprečeno neopravdanom osudom i njegovim lišenjem slobode), čime bi ostavrio i najvišu penziju, te da bi mu zbog toga pripala materijalna rehabilitaciona šteta na ime izgubljene zarade za vreme lišenja slobode, nezaposlenosti nakon lišenja slobode kao i razlika u penziji, u utvrđenim iznosima.

U smislu iznetog, tužena je pravilno obavezana da tužilji kao zakonskom nasledniku sada. pok. rehabilitovanog lica na ½ zaostavštine isplati dosuđene iznose na ime izgubljene zarade za period lišenja slobode rehabilitovanog lica, na ime izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode i na ime razlike u penziji, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Bez uticaja na pravilnost pobijane odluke su navodi revizije kojim se osporava pravo tužilje kao zakonskog naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu u ovoj pravnoj stavri, ukazivanjem da pravo na materijalnu štetu pripada isključivo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima u smislu člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Naime, u smislu člana 1 . stav 1. i 2. Zakona o nasleđivanju, naslednici u trenutku smrti ostavioca stupaju u sva njegova prava i obaveze koja čine zaostavštinu, osim onih koja su strogo lične prirode i koja se ne mogu preneti na naslednike. Kako je rehabilitovano lice kao pravni prethodnik tužilje preminuo u toku ovog postupka (10.04.2015. godine) nakon što je podneo tužbu (a prethodno vansudski zahtev) kojom je zahtevao naknadu materijalne štete, njegovo potraživanje je postalo pravno ostvarivo imovinsko pravo, pa je isto u trenutku smrti kao deo zaostavštine prešlo na tužilju kao njegovog zakonskog naslednika. Zbog toga, tužilja kao zakonski naslednik i procesni sukcesor njenog pravnog prethodnika ima aktivnu legitimaciju da nastavi započeti postupak i potražuje naknadu materijalne štete koja bi pripala rehabilitovanom licu kao ostaviocu da je doživeo okončanje ovog postupka, u visini nasleđenog udela, pa su suprotni revizijski navodi, zasnovani na pogrešnom shvatanju pravne prirode predmetnog potaživanja, neosnovani.

Iz navedenih razloga, primenom 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković