Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku.

Tužilac je odgovorio na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse po pitanju odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršavanja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u prvom stavu izreke presude.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik „Industrije kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd u periodu od 2001. do 2010. godine. Za obavljeni rad u fabrici nije primao minimalne zarade. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine otvoren je stečajni postupak protiv stečajnog dužnika „Industrija kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd dok je zaključkom Privrednog suda St 4155/10 od 04.02.2011. godine stečajnom poveriocu, ovde tužiocu, priznato i utvrđeno potraživanje u iznosu od 1.454.053,00 dinara ukupno, s tim da je u prvom isplatnom redu tužiocu priznato potraživanje od 196.440,00 dinara i u trećem isplatnom redu 1.281.814,00 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 963/18 od 18.06.2018. godine usvojen je prigovor tužioca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca preduzme neophodne mere i radnje koje su neophodne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika u cilju okončanja postupka. Preduzeće je poslovalo sa većinskim privatnim kapitalom i akcije IKL prešle su u vlasništvo radnika po osnovu odredbe člana 12. stav 2. Zakona o svojinskoj transformaciji i člana 77. Zakona o privatizaciji. Preduzeće „IKL“ je 15.11.2001. godine privatizovano sa 100% akcijskog kapitala sa stanjem na dan 28.12.1999. godine, a pre tog datuma preduzeće je po strukturi bilo sa većinskim društvenim kapitalom. Društvo je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, Vlada je suspendovala sve organe u preduzeću „IKL“ i obrazovala Odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja i odredilo vršioca dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog organa poslovođenja. Republika Srbija je zadržala upravljanje nad preduzećem do 01.01.2010. godine, kada je doneta Uredba o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluge i uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio, na osnovu odredbe člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer je zaključio da stečajni dužnik, bez obzira na izvršenu privatizaciju, nije uživao dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, pošto je Vlada Republike Srbije imenovala vršioca dužnosti direktora i Upravni odbor, a suspendovala organe upravljanja preduzećem.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu glavnog zahteva prihvatajući zaključak prvostepenog suda da tužiočev poslodavac nije bilo preduzeće nezavisno od države. Pošto tužiočevo potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada datira iz perioda kada je država, po posebnom propisu, suspendovala organe preduzeća IKL i kada je njenim poslovanjem upravljala preko organa imenovanih rešenjem Vlade RS i drugostepeni sud je zaključio da tužiočev poslodavac, bez obzira na strukturu kapitala, nije bio privredni subjekat nezavisan od države i iz tog razloga, u ovom slučaju, nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može da se dovede u vezu sa kontrolom države nad poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku. Iz tog razloga po mišljenju drugostepenog suda , država tužiocu odgovara za štetu po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti na suđenje u razumnom roku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1); da sud, pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi , primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (stav 2); odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3). Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju tužiocu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu ST 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu ST 4155/10 od 22.10.2010. godine, nad preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ A.D. iz Beograda koje je, u tom momentu, bilo u većinskom privatnom kapitalu. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu, koja je za izvršne poverioce nastala usled nemogućnosti naplate njihovih potraživanja, koja su bila utvrđena pravnosnažnom odlukom suda ili priznata u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, zbog toga što je Republika Srbija, donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju, što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinski društvenim ili državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“ br. 32/97) u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 1237/2007) je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom odredititi ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Zbog toga što je zakonskim rešenjima objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna.

Međutim, ovde to nije slučaj, pošto je IKL raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a nakon toga je postupak svojinske transformacije- privatizacije okončan rešenjem nadležnog Ministarstva privrede i privatizacije od 15.11.2001. godine. Tužiočevo potraživanje datira od 2001. godine-2010. godine, kada je država imala manjinski udeo u kapitalu (41,50%). Ne postoji uzročno- posledična veza između delovanja Republike Srbije u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućavanje izvršenja sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekat privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika-poslodavca tužioca koji je privatizovan pre izmena Zakona o privatizaciji.

Zbog toga je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postuku.

Odluku o troškovima celog postupka, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što su tuženoj priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice, i to sastav odgovora na tužbu u iznosu od 11.250,00 dinara, pristup na dva ročišta za glavnu raspravu po 12.750,00 dinara, sastav žalbe 22.500,00 dinara (07.09.2020. godine), sastav žalbe (07.03.2022. godine) 22.500,00 dinara i sastav revizije 22.500,00 dinara ili ukupno 104.250,00 dinara u smislu odredbe člana 153. stav 1, 154. i 162. Zakona o parničnom postupku, a primenom važeće Advokatske tarife.

Iz tih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić