U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika ve

ća, Branke Dražić i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Bajazit advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., sada na privremenom radu u Austriji, čiji je punomoćnik Đorđe Jeftović advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2557/20 od 06.07.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 01.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2557/20 od 06.07.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2557/20 od 06.07.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani, Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P 280/19 od 27.11.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je suvlasnik sa udelom od ½ dvosobnog stana označenog brojem 3 u ulici ... br. .. u ..., u prvom ulazu na prvom spratu, ukupne površine 57m2 koji se nalazi u stambenoj zgradi sazidanoj na kp .. (stari broj) odnosno kp .. (novi broj) K.O. Palanka 1, što bi tuženi bio dužan da prizna i trpi i tužilji isti preda u državinu postupku deobe, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove celog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pozivajući se na odredbu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka zaključen 28.12.1988. godine, razveden je presudom suda u Austriji od 29.06.1999. godine, koja je priznata pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Smederevu od 21.10.2003. godine. Pred austrijskim sudom istog dana stranke su sačinile poravnanje prema kome su zajednička deca poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz obavezu oca da od svoje mesečne zarade od 20.000 ATS doprinosi njihovom izdržavanju sa po 3.000 ATS, uz određenje da stanarsko pravo na stanu u Beču pripada samo tužilji, a da tuženi obavi prenos svih prava glavnog stanara za navedeni stan. U pogledu pokretne imovine i ušteđevine bivši supružnici su ugovorili da sve stvari i uređaji koji se nalaze u domaćinstvu pripadnu supruzi- tužilji u vlasništvo, a da suprug-tuženi plaća kredit kod „Bank Austria AG“ sa stanjem otplate oko 190.000 ATS, s tim da supruga u vezi kredita nema više obaveza. U vezi nepokretnosti koja se nalazi u Jugoslaviji, u ..., u ulici ... broj .., supružnici će naknadno pronaći sporazumno rešenje. Parnične stranke su u braku stekle i katastarsku parcelu .. br. .. sa kućištem, dvorištem i vrtom površine 8,8ari i kp .. njiva „Mali ...“ površine 29ari, obe upisane u ZKUL .. K.O. ..., na kojoj su započeli izgradnju stambenog objekta. Tuženi je u ovoj parnici priznao zahtev tužilje da se utvrdi da su parnične stranke suvlasnici sa jednakim udelima na navedenim nepokretnostima o čemu je odlučeno pravnosnažnom presudom prvostepenog suda od 08.05.2018. godine. Stan koji je predmet spora, dvosobni stan 3/1 površine 57m2 u ulici ... u ..., kupljen je za vreme trajanja braka parničnih stranaka, dana 24.07.1996. godine na osnovu ugovora zaključenog između vanknjižnog vlasnika kao prodavca i tuženog kao kupca, u kome je naznačena kupoprodajna cena od 29.000,00 DEM (koja je obuhvatala stan vrednosti 21.000 DEM i garažu), a koja je isplaćena u celosti. Za kupovinu ovog stana tuženi je uzeo mesec dana ranije (27.06.1996. godine) kredit od „Bank Austria AG“ od 215.000,00 ATS, a kako kredit nije redovno otplaćivan zbog visokih rata i kamata (isplaćeno 5-6 rata) za njegovo refinansiranje uzet je kredit od 249.232 ATS od Banke za rad i ekonomiju u Austriji, u kome su kao korisnici kredita označeni tužilja i tuženi. Prema sporazumu parničnih stranaka od 29.06.1999. godine obavezu isplate preostalog iznosa kredita od oko 190.000 ATS preuzeo je tuženi i taj kredit otplatio 24.09.2003. godine. Pre zaključenja poravnanja od 29.06.1999. godine parnične stranke su postigle usmeni sporazum da tuženi preuzme obavezu otplate kredita, čija su sredstva utrošena za kupovinu ovog stana i da stan pripadne njemu u isključivu svojinu, a da tužilji pored ostalih stvari unetih u poravnanje pripadne i ušteđevina stranaka od 8.000 DEM koja se nalazila na štednom računu tužilje, a tuženi je nastavio sa otplatom kredita do isplate. Stan je za stanovanje koristio brat tužilje sa porodicom, bez naknade, uz saglasnost parničnih stranaka. Tokom trajanja braka tužilja i tuženi su više puta pozajmiljivali novac od rođaka i prijatelja za različite potrebe i namene.

Na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio.

Porodičnim zakonom propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.), da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (član 180. stav 2.). Deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.) i da se deoba može izvršiti za vreme i posle prestanka braka (član 178.). Supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine – sporazumna deoba (član 179.) a ako ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud – sudska deoba (član 180. stav 1.).

U konrektnom slučaju, parnične stranke su izvršile sporazumnu deobu dela imovine stečene u braku, odnosno pismeni sporazum u vidu sudskog poravnanja od 29.06.1999. godine. Takođe, sačinili su i usmeni dogovor da tuženom pripadne u isključivu svojinu predmetni stan, i saglasno tome da tuženi preuzme obavezu otplate kredita iz kojih sredstava je stan plaćen, a da tužilji pripadne zajednička ušteđevina stranaka koja se nalazila na njenom štednom računu, u nespornoj visini od 8.000 DEM. Iako navedeni sporazum koji su stranke postigle usmeno nije izričito ušao u pismeni sporazum, iz sadržine zaključenog poravnanja proizilazi da je ugovorena deoba, budući da je tuženi preuzeo samostalnu obavezu otplate kredita sa stanjem oko 190.000,00 ATS, da je tužilji pripalo stanarsko pravo na stanu u Beču na kome je tada ugovorni nosilac prava bio tuženi, sa svim stvarima i uređajima koji su nalazile u stanu, te da će u pogledu nepokretnosti koja se nalazi u ... u ulici ... broj .. supružnici naknadno pronaći sporazumno rešenje. U sadržinu poravnanja ušle su samo obaveze tuženog u pogledu zajednički stečene imovine bez ikakve koristi koje karakterišu poravnanje kao uzajamno popuštanje, što potvrđuje činjenicu da je između stranaka postojao sporazum da sporni stan pripadne u isključivu svojinu tuženom za sve preuzete obaveze i da to odgovara stvarnoj volji parničnih stranaka da svoje imovinske odnose, povodom zajednički stečene imovine, razreše upravo na navedeni način, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Na taj zaključak upućuje i činjenica da među strankama nije bilo sporno da parcele u ... na kojima je započeta gradnja stambenog objekta, a koje su stečene pre predmetnog stana, predstavljaju zajedničku imovinu parničnih stranaka sa jednakim udelima, koji zahtev je tuženi priznao tužilji tokom ove parnice. Tužilja nije osporila sporazum o deobi imovine i zaključeno poravnanje od 29.06.1999. godine koje su izvršeni, što upućuje na zaključak da je postignut sporazum stranaka o imovini neimenovanoj navedenim poravnanjem, odnosno njenom delu (spornom stanu).

Nisu osnovani navodi u reviziji tužilje da nigde u poravnanju ne stoji da je kredit koji treba da otplati tuženi upotrebljen za kupovinu stana koji je predmet spora, niti da taj stan pripadne tuženom u isključivu svojinu, niti da ušteđevina od 8.000 DEM pripadne tužilji, već je obuhvaćena samo imovina u ... u ulici ... broj .., a ne i predmetni stan i nepokretnost u ..., koje su postojale u vreme sudskog poravnanja zaključenog u Austriji. Drugostepeni sud je u pogledu ovih činjenica prihvatio iskaz tuženog i za svoju odluku dao jasne i dovoljne razloge koje prihvata i ovaj sud.
Takođe su neosnovani navodi u reviziji da je proizvoljan zaključak drugostepenog suda da je stan plaćen 21.000 DEM, a da je do iznosa od 29.000 DEM plaćana garaža koja nije navedena u ugovoru o kupoprodaji od 24.07.1996. godine, te da je cena stana iznosila 21.000 DEM i ista u celosti isplaćena iz sredstava kredita, da je preostali iznos do 29.000 DEM označen u ugovoru predstavljao cenu garaže koja je delom isplaćena iz pozajmica. S obzirom da je predmet spora pravo svojine na stanu, a ne i na garaži u odnosu na koju nije postavljen tužbeni zahtev niti predloženi dokazi, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su bez značaja navodi tužilje da je deo cene stana isplaćen iz pozajmica, s tim da ukoliko su novčana sredstva za isplatu kuproprodajne cene u delu koji se odnosi na garažu pribavljeni od pozajmica, tužilji prava koja pripadaju može ostvariti eventualno u drugom postupku.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković