U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Marine Milanović i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Mihailo Pavlović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2067/22 od 05.05.2022. godine, na sednici održanoj 07.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2067/22 od 05.05.2022. godine.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca i PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2067/22 od 05.05.2022. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 698/21 od 27.01.2022. godine u stavu drugom izreke, tako što se OBAVEZUJE tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da isplati tužiocu iznose od još po 200.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog smrti majke BB i sestara VV, GG, DD i ĐĐ, ukupno 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.01.2022. godine do isplate, u roku od 15 dana od prijema otpravka ove presude.

U preostalom delu revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da isplati tužiocu iznos od 768.000,00 dinara na ime troškova celog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2067/22 od 05.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 698/21 od 27.01.2022. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da isplati tužiocu iznose od po 800.000,00 dinara na ime novčane naknade za duševne bolove zbog smrti majke i četiri sestre, ukupno 4.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.01.2022. godine do isplate (stav prvi izreke), dok je tužbeni zahtev odbijen u preostalom delu, za iznose od po još 400.000,00 dinara sa kamatom (stav drugi izreke) i obavezana tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka od 256.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav treći izreke). Stavom drugim izreke drugostepene presude odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca izuzetno dozvoljena, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiočeva majka BB (rođ. 1942. godine) i njegove četiri sestre VV (rođ. 1965. godine), GG (rođ. 1968. godine), DD (rođ. 1981. godine) i ĐĐ (rođ. 1984. godine) lišene su života ...1999. godine u selu ... kod ..., u kući tužiočevog strica, istom prilikom kada je ubijeno i više drugih tužiočevih rođaka i komšija. Za ovaj ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi s članom 22. KZ SRJ, osuđen je pripadnik Vojske Jugoslavije Rajko Kozlina na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2 – 10/2013 od 01.04.2019. godine jer je, postupivši suprotno sadržini izdatog naređenja komadanta pozadinskog bataljona da zaposedne određeni rejon na obodu sela..., ušao u selo sa njemu tada potčinjenim vojnicima kojima je naređivao i sa njima zajedno telesno povredio jedno i ubio 15 lica albanske nacionalnosti, među kojima i majku i četiri sestre tužioca, koje nisu pripadale nijednoj od oružanih formacija u sukobu i nisu učestvovala u vojnim operacijama. Tužiočeva kuća je bila granatirana čim su on, majka i sestre iz nje izašli i pobegli, on u kuću jednog, a majka i sestre u obližnju kuću drugog strica, u koje je zatim bačena bomba. Dok se skrivao na tavanu, tužilac je gledao kako vojska puca na stričevu porodicu i druge izbeglice u begu i pojedine od njih ubija, prepoznao je tela ubijenih sestara u kući drugog strica, čuo je ranjenu majku da traži vode, ali nije mogao da joj pomogne, a kada je predveče izašao zatekao je mrtve majku i svog desetogodišnjeg brata od strica. On ni danas ne zna gde su odneta tela njegove porodice. Tužilac je u to vreme imao 25 godina i živeo je u zajedničkom domaćinstvu sa sestrama, koje nisu bile udate.

S obzirom na izloženo, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena odgovorna za štetu pričinjenu tužiocu na osnovu člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i čl. 172. i 201. Zakona o obligacionim odnosima i dosudili mu pravičnu novčanu naknadu za njegova trpljenja u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu jačinu i trajanje duševnog bola tužioca i okolnosti pod kojima je za njega šteta nastupila.

Po stanovištu Vrhovnog suda, revizijom tužioca osnovano se ukazuje da su, prilikom odmeravanja pravične novčane naknade za duševne bolove koje tužilac trpi zbog smrti majke i sestara, nižestepeni sudovi nepravilno primenili materijalno pravo sadržano u odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, prema kojima se pravična novčana naknada dosuđuje naročito s obzirom na jačinu bolova i njihovo trajanje, pri čemu se vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

U konkretnom slučaju okolnosti u kojima se našao tužilac dan nakon NATO agresije na SRJ, kada je u rano jutro granatirana njegova kuća neposredno nakon što je tužilac sa porodicom iz nje pobegao, a više od 100 vojnika počelo da pali seno, hranu za stoku, okolne automobile, baca bombe od kojih je jedna pala u hodnik kuće strica u kojoj je on bio, a druga na kuću njegovog drugog strica u kojoj su bile njegove sestre i majka, da gleda kako njegovi rođaci bivaju ubijani, prepoznaje ubijene sestre, sluša ranjenu majku kako traži pomoć, a on ne može da joj pomogne i satima docnije zatiče i nju mrtvu, ukazuju na zaključak da su tužiočeva trpljenja bila ekstremna, neizvesnost za živote njegovih najbližih preduga, a spoznaja izvesnosti gubitka majke i sestara pod takvim okolnostima neprestano prisutna već 25 godina, polovinu tužiočevog života, i pratiće ga celog života. Te okolnosti opravdavaju dosuđivanje tužiocu iznosa od još po 200.000,00 dinara, što čini ukupan iznos od po 1.000.000,00 dinara na ime pravične novčane naknade za duševne bolove zbog smrti majke i svake od sestara.

Svrha dosuđene naknade nije reparacija, niti je ona moguća, već je satisfakcija, koju je tužilac na izvestan način već ostvario i osuđujućom krivičnom presudom. Sveukupno dosuđena naknada omogućiće tužiocu da priušti materijalna ili duhovna dobra po izboru, koja inače sebi ne bi mogao da priušti, čime će dodatno ublažiti duševne patnje koje će ga nesumnjivo pratiti celog života, a koje su posledica štetnog događaja. Na dosuđeni iznos tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata saglasno odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima od dana donošenja prvostepene presude. U preostalom delu, za iznose od po još 200.000,00 dinara preko ukupno dosuđenih iznosa od po 1.000.000,00 dinara, tužbeni zahtev je previsko postavljen i stoga neosnovan.

Tužilac revizijom neosnovano ukazuje na presude Apelacionog suda u Beogradu donete u sličnim sporovima u kojima su pre više od decenije dosuđeni iznosi naknade od 800.000,00 dinara roditeljima i 600.000,00 dinara bratu (Gž 4357/2011 od 06.10.2011. godine), odnosno 1.200.000,00 dinara majci i 1.000.000,00 dinara bratu (Gž 5074/2013 od 31.07.2014. godine) i na odluku Evropskog suda za ljudska prava Brdar protiv Hrvatske (broj predstavke 33663/18), donetu nakon što je Republika Hrvatska zaključila prijateljsko poravnanje na isplatu iznosa od nešto više od 23.000 evra podnosiocu predstavke čiji je otac izvučen iz kolone u Hrvatskoj u avgustu 1995. godine od kada mu se gubi trag. Odmeravanje pravične novčane naknade ne može se vršiti mehanički, samo upoređivanjem dosuđenih iznosa naknade u slučajevima koji su slični, ali koji su se desili pod sasvim različitim okolnostima. Da bi dosuđena naknada za duševne bolove zbog smrti bliskog lica bila zaista pravična i odgovarajuća, neophodno je pristupiti individualizaciji i pažljivo proceniti okolnosti konkretnog slučaja. Iznos pravične novčane naknade odmerava se ne samo s obzirom na jačinu bolova i njihovo trajanje, značaj povređenog dobra i cilj kome služi ta naknada, već i s obzirom na društveno-ekonomske okolnosti i mogućnosti društva u kome se naknada dosuđuje.

Prilikom odmeravanja pravične novčane naknade u ovom slučaju, ovaj sud je imao u vidu, u smislu člana 18. stav 3. Ustava Republike Srbije, i presudu Evropskog suda za ljudska prava Savić i drugi protiv Srbije od 05.04.2016. godine („Službeni glasnik RS“, br. 54/16) na koju revident ukazuje, kojom je taj sud razmatrao da li podnosioci predstavke imaju status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda – Konvencija zbog niskih dosuđenih iznosa naknada i predstavku usvojio. Prema toj presudi, koja je istina doneta u vezi sa predstavkom na dugo trajanje postupka i zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, status „žrtve“ „... zavisi od toga da li su domaći organi priznali, bilo izričito ili prećutno, navodnu povredu Konvencije i, ako je neophodno, pružili odgovarajuće obeštećenje u vezi sa njom...“ (stav 14), odnosno „... od toga da li je pruženo obeštećenje bilo adekvatno i dovoljno, s obzirom na pravično zadovoljenje, kako je propisano članom 41. Konvencije (vidi Dubjakova protiv Slovačke (odluka), broj 67299/01, 19.10.2004. godine)“ – stav 16.

Međutim, Vrhovni sud smatra da je iznosom od ukupno 5.000.000,00 dinara na ime duševnih bolova tužioca zbog smrti majke i četiri sestre, koji na dan prvostepenog presuđenja predstavlja protivvrednost od oko 42.500,00 evra i odgovara iznosu od 98 prosečnih plata (preduzetnika i zaposlenih kod njih) u Srbiji dosuđena pravična i odgovarajuća novčana naknada za tužiočeva trpljenja. Dosuđivanjem višeg iznosa pogodovalo bi se težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom te naknade. Uostalom, i sam tužilac je tužbom zahtevao novčanu naknadu u značajno manjem iznosu (od oko 10.000,00 evra za smrt majke i svake od sestara) od onog koji je Republika Hrvatska, u slučaju Brdar protiv Hrvatske, isplatila podnosiocu predstavke čiji je otac izvučen iz kolone koja se povlačila u avgustu 1995. godine i netragom nestao (oko 23.000,00 evra).

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je u okviru zahteva za naknadu troškova, prema vrednosti spora za koju je tužilac uspeo u postupku, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 163. stav 1. i 2, 153. stav 2. i 154. stav 1. ZPP. Visina naknade odmerena je primenom Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, na osnovu člana 154. stav 2. ZPP, u ukupnom iznosu od 768.000,00 dinara, od čega su iznosi od: po 22.500,00 dinara za sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska, po 45.000,00 dinara za sastav žalbe i revizije, po 24.000,00 dinara za zastupanje na dva održana ročišta i, na ime izdataka za sudske takse, iznosi od: po 97.500, 00 dinara na tužbu i prvostepenu presudu, 195.000,00 dinara na reviziju i 292.500,00 dinara na odluku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić