Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 539/21 od 18.01.2022. godine odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju se ukazuje i revizijom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su roditelji VV rođene ...2011. godine. Privremenim zaključkom o obezbeđenju smeštaja tuženog od 03.10.2017. godine maloletnoj VV obezbeđen je hitan smeštaj u Centru za zaštitu odojčadi, dece, i omladine – RJ Prihvatilištu za urgentu zaštitu zlostavljane dece u Beogradu počev od 03.10.2017. godine, koji zaključak je istog dana sproveden. Iz obrazloženja navedenog zaključka proizlazi, da je rad sa porodicom započet u septembru 2013. godine, po prijavi za zlostavljanje i zanemarivanje deteta, da je nakon obavljene procene konstatovano da nije bilo namere roditelja da ugroze dete, ali da su prepoznati vrlo skromni roditeljski potencijali i potreba za intezivnom podrškom roditelja, da su roditelji najpre pokazali dobru saradnju, prihvatili su usluge podrške Porodičnog saradnika usluge Škole roditeljstva, savetodavna usmeravanja i konstatovan je napredak u funkcionisanju roditelja, uz sporadične neadekvatne reakcije. U avgustu 2017. godine tuženi je od strane policijske stanice Zvezdara obavešten da je otac deteta prijavljen zvog nasilja u porodici, da je tom prilikom bio pijan i da mu je određen policijski pritvor, ali da je nakon saslušanja kod tužioca odbačena krivična prijava, jer je BB odbila da svedoči i da je sa roditeljima pokušan dogovor da se maloletno dete smesti u bezbednu sredinu dok se ne stvore uslovi za povratak u porodicu. Iz zaključka dalje sledi da je tokom prethodnog višegodišnjeg intezivnog angažovanja u radu sa porodicom, konstatovano da su roditelji skloni čestim promenama boravišta i prebivališta, a da je prilikom više obavljenih terenskih poseta procenjeno da su uslovi stanovanja kontinuirano u velikoj meri ugrožavajući za bezbednost i pravilan psihofizički razvoj deteta, što ukazuje da protokom vremena nije došlo do razvoja svesti roditelja o potrebi osiguranja stabilnih i bezbednih uslova za razvoj deteta niskog kalendarskog uzrasta, i konstatovano je izraženo prisustvo nasilnih obrazaca ponašanja u partnerskom odnosu, uz dodatne rizike zbog zloupotrebe alkohola i indicije za smetnje u psihičkom funkcionisanju. Prilikom poslednje terenske posete dete je zatečeno neuredne spoljašnosti, u izuzetno higijenski zapuštenom i neurednom okruženju, ispunjenom velikim gomilama razbacane garderobe, obuće i posuđa do mere u kojoj je otežano kretanje kroz stambeni prostor. Uočen je visok stepen zapuštenosti kuhinje i kupatila. Ishod brojnih motivacionih razgovora sa roditeljima je aktuelno sakrivanje porodice od Centra, te da je procenjeno da je rizik za bezbednost deteta još i veći, jer nije više u mogućnosti ni minimalno da se prati, usmerava i podržavaju postupci roditelja prema detetu.

Tuženi je tokom postupka dostavio više nalaza i stručnih mišljenja. Tako iz nalaza i stručnog mišljenja tuženog od 22.11.2017. godine, sledi da su u prethodnom periodu realizovana tri kontakta deteta sa roditeljima u prostorijama ustanove za smeštaj. Prvi kontakt realizovan je 10.10.2017. godine, kada je dete dobro reagovalo, a majka značajno kvalitetnije pristupila detetu od oca i da je uz usmeravanje stručnih radnika kontakt protekao adekvatno. Drugi kontakt realizovan je 24.10.2017. godine i praćen je od strane stručnih radnika ustanove smeštaja, kada je uočeno da majka uz podršku vaspitača, uspešno komunicira sa detetom, dok je otac tokom posete blago uznemiren i više usmeren na razgovor sa vaspitačicom, te da je bilo potrebno usmeravanje na aktivnosti sa detetom. Treći kontakt realizovan je 07.11.2017. godine, i protekao je uz uznemirenost majke i optuživanje tuženog od strane oba roditelja zbog oduzimanja deteta, pri tome su se služili neprimerenim rečnikom u prisustvu deteta. U nalazu i stručnom mišljenju dalje je navedeno da je 20.11.2017. godine doneta odluku o privremenoj obustavi kontakta deteta sa roditeljima, da je to u najboljem interesu deteta, a što je usledilo po prijemu obaveštenja od strane stručnih radnika ustanove smeštaja, da su roditelji bez prethodne najave ili dozvole, 16.11.2017. godine u 16,15 časova, došli u prostorije ustanove sa još dve nepoznate osobe, koje su se predstavile kao članovi Udruženja „Porodični sabor“, snimali fotoaparatom objekat iznutra, kao i decu koja su se tog trenutka zatekla u hodnicima, gde su se zadržali 30-ak minuta. Iz nalaza i stručnog mišljenja dalje sledi da je mišljenje tuženog da je celishodno privremeno obustaviti kontakte deteta sa roditeljima do okončanja procene kvaliteta dosadašnjih kontakata i rizika za ubuduće, kao i do procene psihičkog zdravlja oba roditelja, koji je u toku pred Institutom za mentalno zdravlje u Beogradu, sa čime su roditelji upoznati i da je sudu podneta tužba radi lišenja roditeljskog prava.

Iz nalaza i stručnog mišljenja tuženog od 15.10.2018. godine sledi da je procena stručnjaka ovog organa starateljstva da bi vraćanje deteta u primarnu porodicu, u situaciji postojanja indicija o ozbiljnim rizicima za bezbednost deteta, čak i uz intezivno praćenje organa starateljstva sa kojim roditelji odbijaju svaku suštinsku saradnju, bilo ugrožavajuće za život i zdravlje deteta. Roditelji ne samo da odbijaju da usvoje preporuke stručnjaka i rade na unapređenju sopstvenog zdravlja i roditeljskog potencijala, već odbijaju i sam razgovor sa stručnim radnicima, čak i po cenu da ne viđaju dete. Pored navedenog, konstatovano je da u potpunosti izostaje i adekvatan uvid u svrhu i cilj uspostavljanja saradnje, s obzirom da roditelji kao sopstvenu saradnju tumače isključivo motivisanovast i spremnost na odazivanje pozivima koji se odnose na realizaciju kontakta sa detetom. Iz navedenog nalaza i stručnog mišljenja dalje sledi da se dete nalazi na porodičnom smeštaju u hraniteljskoj porodici u ... od januara 2018. godine, da je prilikom kontakta deteta sa roditeljima održanog 09.03.2018. godine, u prostorijama Gradskog centra za socijalni rad u Beograd, Odeljenje Zvezdara, majka deteta vrlo burno i neprijatno reagovala na skraćenu kosu i novu frizuru deteta u prisustvu deteta. Zbog novoh saznanja o ocu deteta, kao i usled napred navedenog, odnosno činjenice da su, pored konstatovanih određenih pozitivnih aspekata prilikom kontakta deteta sa roditeljima (topao odnos prema detetu, pozitivno obraćanje...), uočeni i značajni propusti u odnosu prema detetu (optuživanje deteta da laže, zgražavanje detetovom frizurom u prisustvu deteta, direktno optuživanje hranitelja i Centra pred detetom, obećanja detetu da će ga uzeti...), koji predstavljaju rizike za pravilan emocionalni razvoj deteta (dete se posle kontakta umokri i biva uznemireno), da je procenjeno da je prethodno planiranju narednog kontakta, celishodno da se sa roditeljima obavi razgovor u cilju njihovog savetodavnog usmeravanja, provere bezbednosti, kao i procene uticaja istih na dalje planiranje kontakata roditelja sa detetom, zbog čega su roditelji telefonskim putem obavešteni o predviđenom razgovoru za 15.03.2018. godine, ali da je otac, takođe telefonskim putem obavestio tuženog da se on i majka neće odazvati na zakazani razgovor. Nakon toga zakazan je novi razgovor sa roditeljima za 21.03.2018. godine, kada su se roditelji odazvali pozivu, ali je razgovor nakon određenog vremena prekinut. Nakon toga, roditelji se nisu odazvali na pozive tuženog za razgovore zakazane za 20.04.2018, godine i za 20.07.2018. godine. Od 21.03.2018. godine izostaje svaki kontakt roditelja sa tuženim, a što je uslovilo i izostanak kontakta roditelja sa detetom.

Ponovni kontakt roditelja i deteta uspostavljen je 28.11.2019. godine u prostorijama Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenja u Sopotu, svakog drugog četvrtka u mesecu, u periodu od 11,30 do 12,30 časova, u prisustvu i pod nadzorom stručnih radnika organa starateljstva. Dinamika je narušena u periodu od 20.03.2020. godine do 29.05.2020. godine, tokom proglašenja vanrednog stanja usled pandemije virusa Kovid-19, kada neposredni kontakti nisu realizovani, ali je na zahtev roditelja, u dogovoru sa hraniteljicom i na zadovoljstvo deteta realizovan konferencijski telefonski kontakt, jednom nedeljno, u trajanju od 30 minuta. Od 29.05.2020. godine kontakti se odvijaju na prethodno definisan način, s tim da je kontakt realizovan umesto u četvrtak, u petak, u periodu od 12,00 do 13,00 časova.

Iz nalaza i mišljenja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenja Vračar od 09.10.2020. godine, proizlazi da je ovaj organ starateljstva mišljenja da su uočeni i da dominiraju elementi na osnovu kojih se može formirati predlog da se dete vrati u porodicu svojih roditelja. Dana 22.10.2020. godine, nakon što je u ovom postupku određena privremena mera, realizovan je povratak deteta u primarnu porodicu od strane članova stručnog tima, uz saradnju sa hraniteljskom porodicom i nakon odgovarajuće pripreme deteta i isti je protekao bez teškoća. Iz nalaza i mišljenja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenja Vračar od 12.01.2021. godine proizlazi da je mišljenje ovog organa starateljstva da su se stekli uslovi da dete ostane u porodici svojih roditelja. Pre davanja ovog mišljenja stručni radnici ovog organa starateljstva su, po nalogu suda, obavili posetu porodici i utvrdili da porodica živi u adekvatnim stambenim uslovima, da je sve čisto i uredno, da dete ima svoju sobu, koja je prilagođena njegovom uzrastu i potrebama, da redovno pohađa školu, da se dobro uklopilo i da je prihvaćeno od vršnjaka. Dok su roditelji na poslu, do njihovog povratka dete čuva porodična prijateljica, koja je nastavnik ... u penziji i detetu pomaže oko savladavanja školskog gradiva. Dete ide na tretman kod psihologa, koja je porodična poznanica. Navedeno proizlazi i iz nalaza i mišljenja tuženog od 25.01.2021. godine, kao i da su roditelji iskazali radost i zadovoljstvo zbog povratka deteta u porodicu, kao i spremnost da se na adekvatan način angažuju u zadovoljavanju potreba deteta.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka prof. dr specijalista medicine Milutina Nenadovića od 10.02.2018. godine proizlazi da tužioci imaju sposobnost i kapacitet za vršenje samostalnog roditeljskog prava nad maloletnim detetom i da oba roditelja poseduju poželjne kapacitete za roditeljstvo, sa kojim nalazom se saglasio i sudski veštak prof. dr specijalista medicine Jovan Marić, nalazom i mišljenjem od 11.08.2020. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da je maloletnom detetu tužilaca povređeno pravo na poštovanje porodičnog života od strane tuženog.

Ustav Republike Srbije, iako ne sadrži jedinstvenu normu koja bi propisivala pravo deteta na porodični život, materija je normirana kroz nekoliko članova Ustava, pre svega u članu 64. i 65. Ustava koji regulišu prava deteta i prava i dužnosti roditelja.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine u članu 12. predviđa da se niko ne sme izložiti proizvodnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakonom protiv ovakvog mešanja ili napada. Svrha ove norme je zaštita porodice, široko posmatrano, od proizvoljnog mešanja, tj. nedozvoljenog obima zadiranja u privatn život od strane drugih, pre svega, javne vlasti – države ali i drugih pojedinaca.

Pravo na poštovanje porodičnog života poznaje i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u članu 17, kao i Evropska konvencija o ljudskim pravima u članu 8. Član 8. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima predviđa da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, a stavom 2. da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i slobode drugih.

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta članom 3. stav 1. predviđa da o svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, stavom 2. obavezane su države članice da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neopohodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere, dok je stavom 3. predviđeno da se države članice staraju da institucije, službe i ustanove koje su odgovorne za brigu ili zaštitu dece budu u skladu sa standardima koje su utvrdili nadležni organi, posebno u oblasti sigurnosti i zdravlja i broju i podobnosti osoblja, kao i stručnog nadzora. Članom 8. stav 1. obavezane su države članice da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične veze kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja. Članom 9. stav 1. predviđeno je da države članice obezbeđuju da nijedno dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi na osnovu sudskog uvida odluče, u skladu sa odgovarajućim zakonom i procedurama, da je takvo razdvajanje neophodno i u najboljem interesu deteta. Takva odluka može biti neophodna u određenom slučaju, kao npr. ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili ako žive odvojeno pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta, a stavom 3. da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta. Prema članu 19. stav 1. strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostvljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu, stavom 2. da takve zaštitne mere, treba, prema potrebi da uključuju efikasne postupke za donošenje socijalnih programa za obezbeđivanje neophodne podrške detetu i onima koji se o detetu staraju, kao i drugih oblika zaštite i sprečavanja, utvrđivanja, prijavljivanja, prosleđivanja, ispravke, postupanja i praćenja slučajeva ovde navedenog zlostavljanja deteta i, po potrebi, obraćanje sudu.

Porodičnim zakonom, članom 6. stav 1. propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, stavom 2. istog člana da država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te od svake vrste eksploatacije, dok je stavom 3. istog člana propisano da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta. Članom 60. stav 1. propisano je da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, stavom 2. da pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta, stavom 3. da sud može doneti odluku o odvajanju deteta od roditelja ako postoje razlozi da se roditelj potpusno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici. Članom 61. stav 1. propisano je da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, stavom 2. da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta, stvom 3. da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta i održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici. Članom 69. stav 1. propisano je da roditelji imaju pravo i dužnost da čuvaju i podižu dete tako što će se oni lično starati o njegovom životu i zdravlju. Članom 70. propisano je da roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalno identiteta svoje porodice i društva. Članom 79. propisano je da preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo, a koje su mu stavljene u nadležnost ovim zakonom. Članom 80. stav 1. propisano je da korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava, stavom 2. da u obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva donosi odluke kojima: 1. upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava; 2. upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili ustanovu specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima; 3. zahteva od roditelja da polože račun o upravljanju imovinom deteta, dok je stavom 3. propisano da u obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva pokreće i sudske postupke u skladu sa zakonom.

Saglasno napred citiranim odredbama Ustava, Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Evropske konvencije o ljudskim pravima, Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta i Porodičnog zakona i utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u ovom slučaju tuženi povredio pravo na poštovanje porodičnog života, jer je od donošenja Privremenog zaključka o obezbeđenju smeštaja od 03.10.2017. godine, kada je detetu obezbeđen hitan smeštaj u Centru za zaštitu odojčadi, dece, i omladine – RJ Prihvatilištu za urgentu zaštitu zlostavljane dece u Beogradu počev od 03.10.2017. godine (jer su tužioci preduzimali akte kojima su direktno ugrožavali dobrobit svog deteta) pa sve do 22.10.2020. godine, kada je realizovan povratak deteta u porodicu, nakon što je određena privremena mera u ovom postupku, proteklo više od tri godine, pri tome imajući u vidu i da je u periodu od 21.03.2018.godine do 28.11.2019. godine izostao svaki kontakt roditelja sa detetom. Naime, svako oduzimanje deteta od roditelja mora biti shvaćeno samo kao privremena mera, koja treba da prestane čim okolnosti to dopuste, a svaka doneta odluka mora biti u skladu sa najvišim ciljem, a to je ponovno uspostavljanje zajedničkog života prirodnih roditelja i deteta. U situaciji kada je dete smešteno u ustanovu, a potom u hraniteljsku porodicu iz opravdanih razloga, dužnost tuženog je bila da preduzme sve mere koje će olakšati povratak deteta u porodicu što je pre moguće, što znači da je morao u svakom trenutku da vodi računa o tome da postigne optimalnu ravnotežu između, sa jedne strane obezbeđenja uslova za povratak deteta u porodicu čim to postane izvodljivo, a sa druge strane, ostvarenje najboljeg interesa deteta, koje uvek može nadmašiti interes roditelja da žive zajedno sa svojim detetom. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je došlo do povrede člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odnosno da je bilo povrede prava na poštovanje porodičnog života, koje se pojavljuje kao rezultat propusta tuženog da preduzme korake za moguć povratak deteta u porodicu u tom smislu što je propustio da utvrdi da li su se prilike roditelja poboljšale nakon što je dete smešteno u ustanovu, a potom u hraniteljsku porodicu i da li su oni zaista vremenom mogli biti u većoj meri uključeni u kontakte sa detetom. Ova obaveza tuženog proizlazi i iz člana 9. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, prema kom članu je cilj poštovanja prava deteta koje je odvojeno od roditelja da dete održava lične odnose i neposredne kontakte sa roditeljima, sa kojih razloga je tuženi bio dužan da preduzme sve mere koje su neophodne da bi se to ostvarilo. Naime, sistem zaštite i brige o deci mora biti tako koncipiran da omogućava očuvanje porodice i sprečavanje razdvajanje deteta od roditelja, izuzev kada je to nužno da bi se dete zaštitilo i da bi se omogućio detetov nesmetan i pravilan razvoj u bezbednom i sigurnom okruženju. U ovom slučaju se ispostavilo da je u najboljem interesu deteta bilo da se uspostavi kontakt sa roditeljima i da se dete vrati u porodicu, kao i da nisu bili ispunjeni uslovi da se roditelji liše roditeljskog prava.

Činjenica je da iz nalaza i stručnog mišljenja tuženog od 15.10.2018. godine sledi da je procena stručnjaka ovog organa starateljstva da bi vraćanje deteta u primarnu porodicu, u situaciji postojanja indicija o ozbiljnim rizicima za bezbednost deteta, čak i uz intezivno praćenje organa starateljstva sa kojim roditelji odbijaju svaku suštinsku saradnju, bilo ugrožavajuće za život i zdravlje deteta, da roditelji ne samo da odbijaju da usvoje preporuke stručnjaka i rade na unapređenju sopstvenog zdravlja i roditeljskog potencijala, već odbijaju i sam razgovor sa stručnim radnicima, čak i po cenu da ne viđaju dete, ali, to ne znači da tuženi nije mogao da preduzima odgovarajuće mere iz svoje nadležnosti radi uspostavljanja kontakta između roditelja i deteta, zbog čega je kontakt između roditelja i deteta izostao u dužem periodu (od 21.03.2018. godine do 28.11.2019. godine). Ovo posebno kada se ima u vidu da su roditelji u prilog svoje podobnosti da se staraju o detetu dostavili nalaz i mišljenje sudskog veštaka prof. dr specijaliste medicine Milutina Nenadovića od 10.02.2018. godine, iz koga proizlazi da tužioci imaju sposobnost i kapacitet za vršenje samostalnog roditeljskog prava nad maloletnim detetom i da oba roditelja poseduju poželjne kapacitete za roditeljstvo.

Sa napred navedenih razloga, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a izvedeni dokazi su bili predmet pravilne i detaljno obrazložene ocene nižestepenih sudova.

Suprotno navodima revizije, prilikom donošenja odluke nižestepeni sudovi se nisu upuštali u ocenu zakonitosti odluka koje je donosio tuženi, pravilno zaključivši da se radi o aktima koji predstavljaju upravne akte, čija se zakonitost i pravilnost može ceniti u upravnom postupku, a sudska zaštita tražiti vođenjem upravnog spora, što je u ovom slučaju izostalo, a što je bez uticaja na drugačiju odluku.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković