Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4134/20 od 19.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima, prvom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv stava prvog izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja je i posredno ukazivanje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koju je drugostepeni sud cenio u postupku po žalbi, a koja ne predstavlja revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci i GG su sa tuženim zaključili Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i njegov Aneks 28.02.2008. godine, koji su overeni pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, a koji predstavlja mešoviti ugovor, jer osim elemenata ugovora o kupoprodaji koji podrazumeva prodaju idealnog dela nepokretnosti, sadrži i elemente ugovora o građenju, s obzirom da se tuženi obavezao da umesto isplate kupoprodajne cene finansira izradu tehničke dokumentacije, pribavljanje dozvola i izgradnju stambeno – poslovnog objekta po sistemu „ključ u ruke“ u kojem će tuženi biti suvlasnik 75% novoizgrađenog objekta, a GG i tužioci suvlasnici 25% budućeg objekta, pri čemu će GG pripasti 100m2 stambenog prostora i dva garažna mesta, dok će preostala površina do 25% površine objekta pripasti tužiocima. Tuženi je na osnovu navedenog ugovora upisao pravo svojine na idealnom delu ranije postojeće nepokretnosti i na osnovu rešenja o odobrenju za izgradnju od 03.09.2008. godine i potvrda od 27.10.2008. godine započeo sa gradnjom stambeno – poslovnog objekta i sagradio objekat većeg gabarita i drugačije strukture od onog čija je gradnja odobrena rešenjima od 03.09.2008. godine, bez da je izvršio svoju obavezu prema tužiocima i preneo im pravo vlasništva na delovima nepokretnosti koji bi bili adekvatni suvlasničkim udelima koji su ugovoreni. Tužioci su u svemu ispunili svoju ugovornu obavezu prema tuženom i na njega preneli suvlasnički udeo na stambenoj i dvorišnoj zgradi u ... i pravo korišćenja katastarskih parcela. Na osnovu delimičnog ugovora o fizičkoj deobi zaključenog 13.01.2014. godine između tužilje i tuženog, tuženi je predao u posed tužilji BB stan broj ... površine 43,47m2 na visokom prizemlju ... broj ... u Ulici ... broj ... u ... . Tuženi je u svojstvu prodavca zaključio više kupoprodajnih ugovora (22.07.2008. godine, 19.05.2010. godine, 28.08.2008. godine, 05.03.2010. godine i 17.09.2010. godine) sa različitim kupcima čiji su predmet stanovi u izgradnji u stambeno – poslovnom objektu na kat.parcelama .../..., .../... i .../... novog premera u Ulici ... broj ... na Opštini ... . U svim ovim ugovorima o kupoprodaji navedeno je da su predmetni stanovi isključivo u svojini prodavca tuženog i da ostali suvlasnici nisu u pravnom odnosu sa navedenim kupoporodajama, a ugovori su svojeručno potpisani i overeni u sudu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su prevashodno cenili istaknuti prigovor stvarne nenadležnosti Višeg suda u Beogradu i pravilno ga odbili, imajući u vidu da je predmet tražene sudske zaštite utvrđenje prava svojine i predaja u posed nepokretnosti, odnosno da je reč o imovinskopravnom sporu čija vrednost iznosi 11.700.000,00 dinara, odnosno 102.514,22 evra. Primenom odredbi članova 17. stav 1, 26. i 99. Zakona o obligacionim odnosima, članova 3. stav 1, 21. i 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a u vezi člana 88. Zakona o planiranju i izgradnji, ocenjeno je da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, bliže opisanim u stavu drugom izreke prvostepene presude, kao i deo tužbenog zahteva koji se odnosi na predaju nepokretnosti, saglasno članovima 33. stav 1. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, osim predaje nepokretnosti – stana broj ... u ... ... koji je već predat u posed tužilji BB prema zapisniku o primopredaji nepokretnosti od 07.07.2014. godine, zbog čega je odlučeno kao u stavovima trećem i četvrtom izreke prvostepene presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, dok se revizijskim navodima tuženog neosnovano ukazuje na suprotno.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, članom 99. istog zakona da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase, te da se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako odgovara načelima obligacionog prava.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Odredbom člana 21. istog zakona propisano je da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom, a članom 22. stav 1. da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar. Odredbom člana 33. istog zakona propisano je da na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način. Članom 37. stav 1 istog zakona propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, stavom 2. da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, a stavom 3. da pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva.

Odredbom člana 88. Zakona o planiranju i izgradnji ( „ Službeni glasnik RS, br. 47/03) važećim u vreme izgradnje, propisano je da se izgradnja objekta vrši na osnovu odobrenja za izgradnju, a prema tehničkoj dokumentaciji za izgradnju objekta.

Polazeći od citiranih zakonskih odredaba, a suprotno tvrdnji revizije, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje u ovoj parnici, čija se potpunost i pravilnost ne ispituje u postupku po reviziji saglasno članu 407. stav 2. ZPP, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP, što nije konkretan slučaj.

Neosnovano se revizijom ukazuje da su tužioci kao suinvestitori označeni u građevinskoj dozvoli zbog čega su i oni odgovorni za izgradnju i ( ne)legalnost predmetne stambeno- poslovne zgrade sagrađene u većoj neto površini od one koja je određena projektom legalizacije, jer je upravo tuženi jedini u državini nepokretnosti ( stanova i lokala) sazidanih u okviru ove zgrade, od kojih je jedino stan broj ... u ... ... ( stan ... po nalazu i mišljenju veštaka) predao u posed tužilji BB. Kako je pravilno stanovište nižestepenih sudova da tuženi svoje ugovorne obaveze nije izvršio, a pravilno je i tumačenje odredaba ugovora u pogledu namere ugovornih strana, to Vrhovni kasacioni sud ostale navode revizije od kojih je neke već cenio drugostepeni sud, nije posebno obrazlagao, te je primenom člana 414. stav 1. i 2. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Spomenka Zarić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić