Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6422/21 od 03.03.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, delu stava petog izreke kojim je odlučeno o glavnom dugu, šestom i sedmom izreke i žalbe stranaka u ovom delu odbijene, kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu pored iznosa dosuđenog stavom prvim izreke isplati iznos od još 799.361,04 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.06.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu pored iznosa dosuđenog stavom trećim izreke isplati iznos od još 972.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.06.2021. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava petog izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu na iznos glavnog duga isplati zakonsku zateznu kamatu od 14.06.2021. godine kao dana presuđenja do isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate od 16.09.2014. godine do 14.06.2021. godine, odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka islati 175.318,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen ... godine) povređen je u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 12.07.2009. godine, isključivom krivicom vozača vozila u to vreme osiguranog od autoodgovornosti kod pravnog prethodnika tuženog. Vozač vozila kojim je prouzrokovana saobraćajna nezgoda oglašen je krivim presudom Osnovnog suda u Smederevu K 3263/10 od 26.12.2012. godine, koja je postala pravnosnažna 31.01.2013. godine, a izvršna 09.02.2013. godine, zbog učinjenog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz odredbe člana 297. stav 3. u vezi odredbe člana 289. stav 1. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a tužilac je, kao oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva. Tužilac je od 1989. godne do 1992. godine radio kao ... (što je i njegovo zanimanje). Počev od 17.03.1997. godine bavio se preduzetničkom delatnošću, kao vlasnik STR „BB“, koja je u vreme saobraćajne nezgode imala 10 prodavnica površine 50 – 300 m2 (sedam u ..., a tri u ...), koje su sve dobro poslovale, sa 10 – 15 prijavljenih radnika i još toliko radnika po ugovoru. Tužilac se najviše bavio snabdevanjem i organizovanjem rada radnji (nabavka robe, prijem robe, istovar robe i kontrola). Nakon saobraćajne nezgode tužilac je bio nepokretan, i nije obavljao svoje poslove.

Sestra tužioca je pokušala da održi radnju još četiri meseca, ali nije uspela u tome. Dobavljači su prekinuli saradnju sa tužiocem, pustili su menice i preuzeli svoju robu iz radnji, a račun je bio u blokadi. Radnja je prestala sa obavljanjem delatnosti 30.11.2009. godine (izbrisana iz registra 01.12.2009. godine). Tokom 2010. godine tužilac je otvorio drugu preduzetničku radnju STR „VV“ u ... koja se takođe bavila trgovinskom delatnošću, i koja je radila kraće od dva meseca. Od tada je nezaposlen i izdržava ga supruga.

Iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke, specijaliste opšte hirurgije i specijaliste medicine rada sledi da je tužilac usled teških telesnih povreda zadobijenih u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi bio 100% nesposoban za rad u periodu od povređivanja do 31.05.2010. godine (kada je okončano lečenje i rehabilitacija), a da je od 01.06.2010. godine opšta radna sposobnost tužioca trajno umanjena za 35% ukupno, a specifična radna sposobnost za poslove vlasnika preduzetničke radnje za 34,19% ukupno. Za vreme bolovanja tužiocu nije isplaćivana zarada. Ekonomsko finansijskim veštačenjem preko komisije sudskih veštaka je utvrđeno da visina stvarne štete po osnovu izgubljene zarade tužioca za period od 12.07.2009. godine (dan povređivanja) do 31.05.2010. godine (dan okončanja lečenja i rehabilitacije) iznosi ukupno 704.192,33 dinara, da stvarna šteta od 01.06.2010. godine (po završetku lečenja i rehabilitacije) do 01.04.2021. godine (dana veštačenja) iznosi 3.996.808,23 dinara. Mesečni iznos rente tužiocu po osnovu izgubljene neto zarade i dobiti počev od 01.04.2021. godine pa nadalje iznosi 34.733,43 dinara, a za budućih 176,5 meseci odnosno do navršenih 65 godina starosti tužioca iznosi 6.130.450,30 dinara, da kapitalizirani iznos rente, kao jednokratni iznos na ime budućih mesečnih iznosa rente računajući od 01.04.2021. godine pa do navršetka 65 godina starosti tužioca (uz odbijanje kamate) iznosi 4.863.000,00 dinara u kojoj varijanti nisu uzeta u obzir eventualna primanja tužioca preko NSZ, budući da je odredbom člana 191. stav 3. Zakona o radu definisano da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koja je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa. Visina je utvrđena na osnovu vođenja poslovnih knjiga tužioca u skladu sa Zakonom o računovodstvu odnosno prosečeno ostvarenoj mesečnoj neto dobiti kao preduzetnika po završnim računima iz uverenja poreske uprave za period od 2006. do 2008. godine i na osnovu doprinosa na prosečno ostvarene mesečne zarade tužioca u istom periodu po rešenju PIO Fonda, od kog iznosa mu pripada iznos od 35%, za koliko je ukupno umanjena radna sposobnost tužioca. Izvođenjem dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke aktuara utvrđeno je da suma osiguranja, odnosno limit nije iscrpljen ako bi se uzele u obzir sve isplate tuženog (u postupku vansudske isplate na ime naknade nematerijalne štete) kao i po sudskoj presudi, čak i one koje su predmet veštačenja u ovoj parnici, imajući u vidu odredbu člana 86. Zakona o osiguranju imovine i lica u vezi sa odredbom člana 118. stav 1. Zakona o saobraćaju, što tuženi nije osporio, jer je nakon veštačenja odustao od od prigovora iscrpljenosti limita.

U vansudskom postupku, tuženi je 03.04.2012. godine delimično naknadio tužiocu nematerijalnu štetu, dok je preostali deo tužilac ostvario u sudskom postupku na osnovu pravnosnažne presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 1597/14 od 18.02.2016. godine, ispravljene rešenjem od 01.12.2013. godine. Tužilac je, preko punomoćnika iz reda advokata 29.10.2013. godne podneo oštetni zahtev tuženom za naknadu materijalne štete po osnovu umanjenja radne sposobnosti, koji je tuženi odbio, a protiv koje odluke je tužilac izjavio prigovor 08.01.2014. godine koji je tuženi odbio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, primenom člana 897. u vezi člana 154. stav 1, 155, 185, 188. stav 1, 189. stav 1, 192. stav 1, 195. stav 2. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, člana 118. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, broj 51/09 sa izmenama i dopunama), člana 86. st. 1. i 4. Zakona o osiguranju imovine i lica i člana 23, 24. st. 1. i 3, člana 25. stav 5. i člana 27. Zakona o obaveznom osiguranju važećeg u vreme štetnog događaja i utvrdio da limit osiguranja nije iscrpljen, da je osnovan prigovor podeljene odgovornosti tužioca, jer je tužilac doprineo visini štete sa 20%, dok je prigovor zastarelosti ocenio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbama stranaka, potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, a preinačio u odbijajućem delu, tako što je usvojio i taj deo zahteva tužioca. Drugostepeni sud je ocenio, kao neosnovanim prigovor zastarelosti potraživanja, jer je smatrao da se u ovom slučaju ima primeniti član 377. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je osnovan zahtev tužioca za naknadu tražene štete, jer je šteta koju tužilac potražuje u uzročno – posledičnoj vezi između radnje osiguranika tuženog i nastale štete i da ne postoji doprinos tužioca nastanku štete, i da stoga postoji obaveza tuženog, kao osiguravača, da tužiocu naknadi ukupno pretrpljenu materijalnu štetu, koja je za njega proistekla iz štetnog događaja od 12.07.2009. godine, po osnovu odgovornosti za drugog u smislu člana 897. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo, jer je utvrdio da je do zatvaranja STR „BB“, čiji je tužilac bio vlasnik, došlo kao posledica štetnog događaja, tj. povređivanja tužioca u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi koju je skrivio osiguranik tuženog, a ne kao posledica loših poslovnih odnosa tužiočeve sestre, kako je to tvrdio tuženi, koja je u datoj situaciji, bez odgovarajuće kvalifikacije i iskustva očigledno pokušala da održi poslovanje radnje, dok se tužilac nalazio na lečenju, u čemu nije uspela, zbog neobučenosti za obavljanje tog posla, nedovoljnog iskustva i nepoverenja dobavljača i poslovnih partnera u nju, kao i da je tužilac pokušao da se nakon što se oporavio bavi istom delatnošću, u čemu nije uspeo. Drugostepeni sud je, kao i prvostepeni sud smatrao da tužilac ima pravo da mu tuženi umesto rente isplati jednu ukupnu svotu, imajući u vidu da se tužilac našao u specifičnoj situaciji kao vlasnik STR „BB“, jer su zadobijene povrede u saobraćajnoj nezgodi dovele do morfoloških i funkcionalnih promena kod tužioca i do toga da on ne može da se bavi poslom u svojoj struci, zbog čega je došlo do zatvaranja preduzetničke radnje, da je ostao bez uslova za život i da mu je s obzirom na posledice povrede otežano nalaženje posla i da ga izdržava supruga, što sve ugrožava njegovu egzistenciju.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Neosnovano tuženi u reviziji ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kod ocene prigovora zastarelosti. Naime, prema odredbi člana 377. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štetu prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Iz sadržine navedene zakonske odredbe proizlazi da se zastarevanje naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, vezuje za vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, kao i da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja, povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo za koje je osiguranik tuženog oglašen krivim prema članu 103. stav 4. KZ nastupa kada protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela, a prema članu 104. stav 6. istog zakonika, zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, odnosno u ovom slučaju protekom 10 godina od izvršenja krivičnog dela, od kada se ima računati i dan nastanka štete. Pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka ili prijavom imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, prekida se zastarevanje potraživanja naknade štete u ovom slučaju, jer je osiguranik tuženog oglašen krivim za krivično delo kojim je tužiocu pričinjena šteta. Saglasno tome, novi rok za podnošenje zahteva za naknadu nastale štete počeo je teći od dostavljanja pravnosnažne krivične presude, jer od tada presuda proizvodi pravno dejstvo prema učesnicima u postupku. S obzirom na to da se predmetna saobraćajna nezgoda dogodila 12.07.2009. godine, da je presudom Osnovnog suda u Smederevu K 3263/10 od 26.12.2012. godine (koja je postala pravnosnažna 31.01.2013. godine, a izvršna 09.02.2013. godine) vozač vozila kojim je prouzrokovana saobraćajna nezgoda oglašen krivim, da je tužilac u tom postupku istakao imovinskopravni zahtev, a da je tužbu za naknadu predmetne štete podneo 16.09.2014. godine, u zakonom propisanom roku, to sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da potraživanje tužioca nije zastarelo.

Odluka drugostepenog suda o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete zasnovana je na pravilnoj primeni člana 941. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima i člana 188. i 195. istog zakona, sa kojih razloga su neosnovani revizijski navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Obligacioni odnosi koji nastaju iz prouzrokovanja štete uređeni su odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Tako je članom 155. propisano da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog uvećanja (izmakla korist). Članom 178. stav 1. propisano je da u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice, dok je članom 177. stav 3. propisano da se imalac oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete.

Istim zakonom - Zakonom o obligacionim odnosima, članom 185. stav 1., propisano je da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Članom 186. da obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. Članom 188. stav 1. da u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme, stavom 2. da novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo, stavom 3. da poverilac ima pravo da zahteva potrebno obezbeđenje za isplatu rente, osim ako to prema okolnostima slučaja ne bi bilo opravdano, stavom 4. da ako dužnik ne pruži obezbeđenje koje sud odredi, poverilac ima pravo da zahteva da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota čija se visina određuje prema visini rente i verovatnom trajanju poveriočevog života, uz odbitak odgovarajućih kamata, a stavom 5. da iz ozbiljnih uzroka poverilac može i u drugim slučajevima zahtevati, odmah ili docnije da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota. Članom 195. stav 1. da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, a stavom 2. da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Tužilac je usled zadobijenih teških telesnih povreda u predmetnoj saobraćajnoj nesreći bio 100% nesposoban za rad u periodu od povređivanja do 31.05.2010. godine (kada je okončano lečenje i rehabilitacija), a počev od 01.06.2010. godine kod tužioca je opšta radna sposobnost trajno umanjena za 35% ukupno. Tužilac se počev od 17.03.1997. godine bavio preduzetničkom delatnošću, kao vlasnik STR „BB“, koja je u vreme predmetne saobraćajne nezgode imala 10 prodavnica površine 50 do 300 m2, koje su dobro poslovale, a tužilac se najviše bavio snabdevanjem i organizovanjem rada radnje (nabavka robe, prijem robe, istovar robe i kontrola finansija). Nakon saobraćajne nezgode tužilac je bio nepokretan i nije mogao da obavlja poslove, koje je do tada obavljao, zbog čega je njegova sestra pokušala da održi radnju još četiri meseca, u čemu nije uspela, i zbog čega su dobavljači prekinuli saradnju sa tužiocem, pustili menice i preuzeli svoju robu iz radnje i zbog čega je račun bio u blokadi, a tužilac bio prinuđen da prestane sa obavljanjem delatnosti 30.11.2009. godine (radnja je izbrisana iz registra 01.12.2009. godine). Tužilac je tokom 2010. godine otvorio drugu preduzetničku radnju, koja se bavila isto trgovačkom delatnošću, koja je radila kraće vreme, nakon čega je istu zatvorio i od kada je nezaposlen i izdržava ga supruga.

Kada se imaju u vidu citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima i napred navedeno, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da postoji uzročno- posledična veza između saobraćajne nezgode u kojoj je tužilac zadobio teške telesne povrede i zbog kojih je došlo do umanjenja radne sposobnosti kod tužioca, a stim u vezi i do materijalane štete koju je tužilac pretrpeo, zbog nemogućnosti da se bavi delatnošću kojom se bavio pre povređivanja i da tužilac nije doprineo nastanku štete u smislu člana 177. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga tužilac ima pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade do 01.04.2021. godine, čija visina je utvrđena na osnovu vođenja poslovnih knjiga tužioca u skladu sa Zakonom o računovodstvu odnosno prosečeno ostvarenoj mesečnoj neto dobiti kao preduzetnika po završnim računima iz uverenja poreske uprave za period od 2006. do 2008. godine i na osnovu doprinosa na prosečno ostvarene mesečne zarade tužioca u istom periodu po rešenju PIO Fonda, od kog iznosa mu pripada iznos od 35%, za koliko je umanjena radna sposobnost kod tužioca, a što je sve utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja Komisije sudskih veštaka. Takođe, kako je kapitalizirana renta izuzetak od pravila, pa imajući u vidu da se tužilac našao u specifičnoj situaciji kao vlasnik STR „BB“, jer je nakon zadobijene povrede u saobraćajnoj nezgodi došlo do morfoloških i funkcionalnih promena kod tužioca i do toga da on ne može da se bavi delatnošću kojom se bavio pre povređivanja, jer je došlo do zatvaranja preduzetničke radnje i nemogućnosti vođenja nove radnje, pa kako mu je s obzirom na posledice otežano nalaženje posla i da ga izdržava supruga, što ugrožava njegovu egzistenciju, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je opravdan zahtev tužioca za dosuđenje kapitalizirane rente, pravilnom primenom člana 188. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilno je drugostepeni sud utvrdio visinu kapitalizirane rente prema zakonskim uslovima, odnosno prema prosečnom periodu trajanja života i godina života tužioca u vreme povređivanja, kao i da se tužilac od 1997. godine bavio preduzetničkom delatnošću, kao i druge okolnosti, zbog čega je pravilno dosuđen iznos kapitalizirane rente, a imajući u vidu da je radna sposobnost tužioca umanjena za 35%.

Saglasno napred navedenom, suprotno navodima revizije, tužilac je u toku postupka pružio dovoljno dokaza kojima je učinio osnovanim svoje zahteve za naknadu materijalne štete, odnosno dokazao je da je materijalna šteta posledica povređivanja, a visina je pravilno utvrđena izvođenjem dokaza veštačenjem. Što se tiče rente, kao vida štete, ona ima osnov u prirodi same štete koja je posle završenog lečenja prešla u trajne posledice, koje su dovele do umanjenja radne sposobnosti tužioca, što je krajnje dovelo do umanjenja njegove imovine i mogućnosti zapošljavanja i zarade i dovođenja u pitanje njegove egzistencije.

Tužilac ima pravo na izdatke koje je imao za preduzimanje radnji preko punomoćnika iz reda advokata u vansudskom postupku shodno članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, prema Advokatskoj tarifi, stoga tužiocu pripada pravo na isplatu te naknade, sa kamatom na iznos glavnog duga od 14.06.2021. godine kao dana presuđenja pa do isplate.

Sa napred navedenih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, sa kojih razloga je primenom člana 414. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković