Prema stanju u spisima, tužbom se traži da se utvrdi da je tužena, kao postupajuća sudija diskriminatorski postupala prema tužiocu u postupku Višeg suda u Smederevu P 33/16, sa predlogom da se odrede mere zaštite navedene u tužbi, a povodom službenih radnji, takođe bliže navedenih u tužbi.

Kod takvog stanja stvari, pravilno su nižestepeni sudovi tužbu tužioca u odnosu na tuženu AA ocenili nedozvoljenom, zbog čega je primenom odredbe člana 294. stav 1. tačka 6. ZPP odbačena.

Odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/2006) propisano je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. st. 2, 3. i 4. Ustava je propisano da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. Odredbom člana 149. Ustava je propisano da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen.

Odredbom člana 151. Ustava je propisano da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije.

Odredbom člana 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/2008, 58/2009-US,104/2009, 101/2010, 8/2012 – US, 121/2012, 124/2012- US, 101/2013, 111/2014- US, 117/2014, 40/2015, 63/2015- US, 106/2015, 63/2016- US, 47/2017) je propisano da je sudija nezavisan u postupanju i donošenju odluke. Sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava.

Članom 5. stav 1. istog zakona propisano je da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije. Odredbom člana 6. stav 1. istog zakona je propisano da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Odredbom člana 22. istog zakona je propisano da je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava, u svemu o čemu odlučuje. Sudija nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju odluke ili kad to zakon posebno nalaže.

Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/2009) uređena je opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. tog zakona propisano je da u ovom zakonu izrazi "diskriminacija" i "diskriminatorsko postupanje" označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 41. stav 1. ovog zakona propisano je da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, kojom se u smislu člana 43. tačka 2. istog zakona može tražiti utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome.

U konkretnom slučaju tužilac tužbom traži utvrđenje da je tužena diskriminatorski i nezakonito postupala prema tužiocu, na način označen u tužbi. Međutim, utvrđenje prava koje se u smislu odredbi Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o parničnom postupku tužbom u odnosu na tuženu sudiju traži nije podobno za sudsku zaštitu, jer u smislu citiranih odredbi člana 151. Ustava Republike Srbije i člana 5. Zakona o sudijama, sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke. Zbog toga je imunitet koji uživa sudija njegovo pravo da bude izuzet od primene pojedinih propisa koji se na druga lica redovno primenjuju, u konkretnom slučaju primene propisa Zakona o zabrani diskriminacije. Pored toga iz citiranih odredbi Ustava i zakona proizlazi da je sudija samostalan i nezavistan u svom radu, potčinjen samo Ustavu, zakonu i drugim opštim aktima i da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. To znači da tužiocu, za slučaj sumnje u pravilnost donetih odluka sudije u postupku pred Višim sudom u Smederevu u predmetu P 33/16 stoje na raspolaganju redovni i vanredni pravni lekovi kao pravna sredstva propisana zakonom radi preispitivanja odluka koje je tužena kao sudija donela.

Tužba protiv sudije sa zahtevom za utvrđenje da je postupajući u predmetima u vršenju sudijske funkcije (procesnom radnjom ili odlukom) povredio neko ljudsko pravo stranke zajemčeno Ustavom i zakonom (u konkretnom slučaju podnošenje tužbe radi utvrđenja diskriminatorskog i nezakonitog postupanja tuženog prema tužiocu) kod jasnih pravila o postojanju imuniteta i nepostojanju neposredne odgovornosti sudije za greške i propuste u obavljanju sudijske funkcije, ne predstavlja zahtev o kojem se može raspravljati i odlučivati u smislu člana 1. ZPP i u tom smislu ne uživa sudsku zaštitu. Zaštita stranke jasno je definisana i obezbeđena kroz Ustavom i zakonom propisana pravila o odgovornosti države (sa pravom regresa protiv sudije). Zato podnošenje tužbe neposredno protiv sudije koji postupa u određenom predmetu može da ukazuje na zloupotrebu procesnih prava stranke (član 9. stav 1. ZPP).

S obzirom na izloženo, pravilna je ocena nižestepenih sudova da zbog nedostatka tuživosti kao procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje ne postoji interes tužioca za podnošenje tužbe i da tužbu treba odbaciti.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da nijednom odredbom Zakona o zabrani doskriminacije nije propisana shodna primena odredbi Ustava Republike Srbije. Zakon o zabrani diskriminacije jeste poseban, specijalni propis kojim se uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Međutim, odredbe ovog posebnog zakona ne propisuju neposrednu odgovornost sudije za postupanje u predmetu koje bi se moglo podvesti pod diskriminaciju u smislu tog zakona, pa se kod Ustavom propisanog imuniteta sudije odredbe Zakona o zabrani diskriminacije ne mogu primeniti u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1, u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković