Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 249/22 od 08.05.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena ispravljena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je putem zakonskog zastupnika izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na članove 403. i 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu odlučivanja o tužbenim zahtevima istog pravnog osnova za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane pravnosnažne presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne obrazlaže koje druge povrede postupka su učinjene, a koje mogu biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. tačke 1-3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac ima dospelo potraživanje po osnovu naknade za oduzeto zemljište po pravnosnažnom rešenju Drugog osnovnog suda u Beogradu R 179/10 od 01.11.2011. godine u iznosu od 2.744.925,45 dinara prema preduzeću ,,Dragan Marković“ a.d. Obrenovac, koje je bilo društveno preduzeće sa većinskim udelom društvenog, odnosno državnog kapitala i nad kojim je otvoren postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 311/15 od 02.02.2016. godine, koji još uvek nije okončan. Tužilac je u ovom stečajnom postupku prijavio svoje potraživanja, koje mu je priznato zaključkom Privrednog suda u Beogradu St 311/2015 od 06.07.2016. godine u iznosu od 2.744.925,45 dinara na ime glavnog duga po osnovu naknade za oduzeto zemljište i tužilac je svrstan u treći isplatni red. U dosadašnjem toku postupka stečaja, prijavljeno potraživanje tužioca nije namireno jer nije bilo deobe stečajne mase prema stečajnim poveriocima. Prvo poverilačko ročište održano je 154 dana nakon otvaranja postupka stečaja. Stečajni upravnik je unovčio deo imovine stečajnog dužnika (grla matičnog stada krava i svinja, merkantilni kukuruz i stočni fond sa više farmi stečajnih dužnika), a prodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika pristupilo se tek od 19.07.2019. godine. Navedene prodaje sprovedene su nakon tri, odnosno četiri godine od dana proglašenja bankrotstva stečajnog dužnika. Prema izveštaju stečajnog upravnika priprema se dalja prodaja imovine stečajnog dužnika, ali otežavajuću okolnost predstavljaju nerešeni imovinskopravni odnosi i činjenica da je zemljište stečajnog dužnika razuđeno i da se prostire na više katastarskih opština, pri čemu je veliki deo zemljišta u suvlasništvu sa Republikom Srbijom. Tužilac je podneo prigovor za ubrzanje postupka i rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1131/2020 od 20.01.2021. godine, usvojen je njegov prigovor i utvrđeno je da mu je kao predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 311/2015. Ovim rešenjem naloženo je stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo okončanju stečajnog postupka. Prema potvrdi Centralnog registra, depoa i kliring harija od vrednosti od 25.08.2020. godine, stečajni dužnik ,,Dragan Marković“ a.d. Obrenovac u stečaju je društveno preduzeće sa 71,55% državnog kapitala.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca za naknadu imovinske štete primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, člana 185. Zakona o obligacionim odnosima i člana 58. Ustava Republike Srbije, jer se radi o povredi prava na mirno uživanje imovine, sa stanovištem da tužilac nakon usvojenog prigovora i utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja ima pravo na naknadu štete zbog nemogućnosti naplate sudskom odlukom utvrđenog potraživanja prema stečajnom dužniku, koje mu je priznato u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 311/2015. U pogledu visine štete, tužiocu je ista priznata u visini nenamirenog potraživanja po pravnosnažnom rešenju Drugog osnovnog suda u Beogradu R 179/10 od 01.11.2021. godine, a koje predstavlja dosuđenu naknadu za oduzeto zemljište

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Prema odredbi iz stava 2. istog člana, pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4), dok je prema odredbi iz stava 3. istog člana odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za stvarno pretrpljenu materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja ali samo zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Navedeni pravni zaključak je dopunjen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate poverilac mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1131/2020 od 20.01.2021. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 311/15 pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku.

Sledom navedenog, tužilac nije dokazao da je šteta koju trpi u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja uzročno-posledično vezana za povredu prava na suđenje u razumnom roku, odnosno za neadekvatno postupanje suda u stečajnom postupku u cilju namirenja tužiočevog potraživanja, za koju štetu bi bila objektivno odgovorna tužena.

Takođe, tužena ne može odgovarati za nenamirena potraživanja fizičkih lica prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, a koje nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već potraživanje po nekom drugom pravnom osnovu iz pravnih poslova sa stečajnim dužnikom, pa tužena nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika. U konkretnom slučaju, tužilac nije zaposlen kod stečajnog dužnika, odnosno njegovo nenamireno potraživanje ne potiče iz radnog odnosa, već se radi o potraživanju naknade za oduzeto zemljište, a tužilac po oceni Vrhovnog suda nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i ovog potraživanja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužena je u konačnom ishodu parnice uspela u postupku, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 162. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu 16.500,00 dinara, za sastav žalbe 18.000,00 dinara (koliko je traženo) i za sastav revizije 49.500,00 dinara, što je odmereno primenom Tarifa o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećim u vreme preduzimanja ovih procsenih radnji („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21 i „Službeni glasnik RS“ broj 43/2023).

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković