U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca Preduzeće za proizvodnju, promet i usluge „Leon“ d.o.o. Ub, čiji su punomoćnici Miroslav Rajković i Jovanka Rajković, advokati iz ..., protiv tuženih Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Ministarstvo rudarstva i energetike, Minstarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu i JP „Putevi Srbije“, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1054/21 od 14.10.2021. godine, u sednici održanoj 04.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1054/21 od 14.10.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Valjevu P 24/18 od 13.11.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi JP „Putevi Srbije“, Beograd obavezan da mu isplati 186.137.081,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena Republika Srbija, Ministarstvo finansija, Ministarstvo rudarstva i energetike, Minstarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture obaveže da mu solidarno sa tuženim isplati 186.137.081,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove spora od 1.200.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj isplati 475.200,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1054/21 od 14.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi JP „Putevi Srbije“ da mu isplati 186.137.081,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je određeno da tužilac i tuženi snose svoje troškove nastale u ovoj parnici. Stavom četvrtim izrke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac u reviziji ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz kojih se po članu 407. ZPP revizija može izjaviti, a drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Ministarstva rudarstva i energetike od 12.11.2008. godine tužiocu je odobrena eksploatacija kvarcnog peska sa eksploatisanog polja Provalije, opština Ub, a rešenjem od 26.10.2009. godine odobreno mu je izvođenje rudarskih radova na glavnom rudarskom objektu eksploatacije građevinskog peska iz ležišta Provalije. Vlada Republike Srbije donela je 14.08.2014. godine Zaključak kojim je utvrđen javni interes za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos nepokretnosti – zemljišta i objekata na zemljištu koji po zakonu mogu biti predmet eksproprijacije, odnosno administrativnog prenosa nepokretnosti radi izgradnje autoputa E 763 Beograd- Južni Jadran, na nepokretnostima u KO Stublenica i Republika Srbija, a za potrebe JP „Putevi Srbije“, određenog za korisnika eksproprijacije. Delimičnim rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove, urbanizam i stambeno-komunalne poslove opštinske uprave Ub od 06.03.2015. godine (pravnosnažno 25.05.2015. godine), usvojen je predlog korisnika JP „Putevi Srbije“, u ime vlasnika Republike Srbije, da se u cilju izgradnje infrastrukturnog koridora na trasi autoputa E 763 Beograd- Južni Jadran, deonica Obrenovac-Ub, izvrši potpuna eksproprijacija nepokretnosti – katastarskih parcela posebno navedenih u izreci navedenog rešenja, koje su upisane u LN br. 574 KO Stublenica, kao privatna svojina tužioca, kao i građevinski objekti i pripadci (bliže navedeni u nižestepenim odlukama), u vlasništvu tužioca. Po zahtevu tuženog za predaju poseda nepokretnosti, rešenjem Ministarstva finansija od 30.06.2015. godine dozvoljena je predaja u posed nepokretnosti eksproprisanih delimičnim rešenjem od 06.03.2015. godine, u svojinu tužene, korisnik ekproprijacije tuženi, pre pravnosnažnosti rešenja o naknadi za eksproprisane nepokretnosti. Presudom Upravnog suda U 10545/15 od 02.03.2017. godine odbijena je tužba koju je tužilac podneo protiv ovog rešenja, pa je navedeno rešenje tada postalo pravnosnažno. Rešenjem Ministarstva finansija od 30.06.2015. godine, po zahtevu tuženog za predaju u posed nepokretnosti, dozvoljena je predaja u posed nepokretnosti eksproprisanih rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove, urbanizam i stambeno-komunalne poslove Opštine Ub od 09.04.2015. godine i to kat.parc. br. 1294/11, upisana u list nepokretnosti br. 574 KO Stublenica, vlasništvo tužioca u svojinu tužene, korisnik eksproprijacije tuženi, pre pravnosnažnosti odluke o naknadi za eksproprisane nepokretnosti. Odeljenje za imovinsko-pravne poslove, urbanizam i stambeno-komunalne poslove Opštinske uprave Ub, donelo je zaključak 06.07.2015. godine o dozvoli izvršenja, kojim je utvrdio da je delimično rešenje od 06.03.2015. godine postalo pravnosnažno i izvršno i dozvoljeno je izvršenje navedenog delimičnog rešenja predajom nepokretnosti u posed korisniku eksproprijacije i tužiocu je naloženo da 09.07.2015. godine korisniku eksproprijacije dozvoli ulazak u posed nepokretnosti. Zaključkom istog odeljenja dozvoljeno je izvršenje i u pogledu k.p.br. 1294/11 i tužiocu naložena predaja korisniku eksproprijacije navedene parcele 09.07.2015. godine.

Opštinska uprava Ub dostavila je 25.06.2015. godine Osnovnom sudu u Ubu spise predmeta da se u vanparničnom postupku odredi naknada za eksproprisane građevinske objekte i pripatke u KO Stublenica po delimičnom rešenju od 06.03.2015. godine, pošto se stranke pred organom uprave nisu sporazumele o visini naknade. Rešenjem Osnovnog suda u Ubu R1 51/15 od 09.12.2015. godine, protivnik predlagača JP „Putevi Srbije“ obavezan je da predlagaču, ranijem vlasniku, ovde tužiocu, na ime naknade za eksproprisani rudnik Provalija, eksploatacija mineralnih sirovina peska i otkrivku nad jednim delom parcela po delimičnom rešenju od 06.03.2015. godine, isplati 90.000.090,00 dinara, za otkrivku nad jednim delom parcela i za troškove otvaranja rudnika Provalija 2.935.199,17 dinara i za izgubljenu dobit 186.137.081,80 dinara, kao i 342.205,00 dinara na ime troškova postupka. Rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž 256/16 od 12.05.2016. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje u delu koji se odnosi na isplatu naknade za ekspropisani rudnik Provalije za eksploataciju mineralnih sirovina-peska i otkrivku nad jednim delom parcele i troškove otvaranja rudnika, dok je ukinuo rešenje u delu kojim je protivnik predlagača obavezan da plati naknadu na ime izgubljene dobiti. Prvostepeni sud je rešenjem R1 28/16 od 05.10.2016. godine obavezao protivnika predlagača da tužiocu na ime naknade za eksproprisani rudnik Provalija za izgubljenu dobit isplati 186.137.081,80 dinara, a Viši sud u Valjevu je rešenjem Gž 90/17 od 23.02.2017. godine preinačio prvostepeno rešenje i odbio predlog za isplatu naknade za izgubljenu dobit. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 1664/2017 od 13.06.2018. godine odbijena je kao neosnovana revizija predlagača, ovde tužioca.

Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je dobit koju bi tužilac ostvario eksploatacijom peska na delu svog eksploatacionog polja u površini koja je ekspropisana, a prema procenjenim rezervama peska i količini odobrenoj planom rezervi u iznosu od 186.137.081,80 dinara, za period od kada je tužilac deposediran imovine 09.07.2015. godine do 25.5.2018. godine, kada tužilac smatra da je delimično rešenje o eksproprijaciji postalo pravnosnažno.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i članova 1, 4. i 35. Zakona o eksproprijaciji odbili tužbeni zahtev u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, zaključiviši da je postupak eksproprijacije sproveden u skladu sa zakonom, kao i predaja nepokretnosti u posed korisniku eksproprijacije, s obzirom da su mu nepokretnosti predate nakon pravnosnažnosti delimičnog rešenja o eksproprijaciji, tako da na strani organa tužene Republike Srbije ne postoji nepravilan i nezakonit rad u vezi donošenja i sprovođenja pomenutog postupka, te da ne postoji štetna radnja tužene iz koje bi pravo tužioca na naknadu štete proizlazilo. Prvosepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog JP „Putevi Srbije“, zaključivši da je u situaciji eksproprijacije nepokretnosti koje su korišćene i za obavljanje privredne delatnosti eksploatacije sirovina, korisnik eksproprijacije imao obavezu da ranijem sopstveniku omogući dalje obavljanje delatnosti na drugim nepokretnostima, a ako to nije bilo moguće da ranijem sopstveniku isplati i naknadu u koju bi ušla i dobit koju bi on mogao ostvariti za vreme dok se ne steknu uslovi za ponovno otpočinjanje obavljanja delatnosti na drugom nalazištu, odnosno eksploatacionom polju, pa je tuženog obavezao na isplatu naknade u visini proizvoda prosečne dobiti po ceni metra kubnog peska i količine neeksploatisanog peska do iznosa odbrenog planom rezervi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je tuženi JP „Putevi Srbije“ obavezan da tužiocu isplati traženu naknadu, nalazeći da je na osnovu Zakona o eksproprijaciji pravnosnažnim delimičnim rešenjem organa uprave od 06.03.2015. godine izvršena eksproprijacija nepokretnosti tužioca, a pravnosnažnim rešenjem suda donetim u vanparničnom postupku određena naknada nepokretnosti i obavezan protivnik predlagača da je predlagaču isplati, pa se u parničnom postupku ne može odlučivati o dodatnoj naknadi na ime istih eksproprisanih nepokretnosti, smatrajući da ista nije u potpunosti utvrđena u vanparničnom postupku. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da u konkretnom slučaju ne postoji štetna radnja tuženog za nastanak štete koju tužilac tvrdi da je pretrpeo, s obzirom da tuženi kao korisnik ekosproprijacije nije ušao u posed eksproprisanih nepokretnosti bez pravnog osnova niti pre pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, zbog čega je pobijanom odlukom odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog JP „Putevi Srbije“.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, pobijana presuda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 1. Zakona o eksproprijaciji („Sl. glasnik RS“, br.53/95... 20/09 i 55/13) propisano je da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Odredbom člana 2. istog zakona propisano je da javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti utvrđuje se zakonom ili odlukom Vlade u skladu sa ovim zakonom. Članom 4. da danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji menja se sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti (potpuna eksproprijacija).

Odredbom člana 34. istog zakona propisano je da korisnik eksproprijacije stiče pravo da stupi u posed eksproprisane nepokretnosti danom pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno danom zaključenja sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, a članom 35. stav 1 propisano je da na zahtev korisnika eksproprijacije, ministarstvo nadležno za poslove finansija može odlučiti da se korisniku eksproprijacije nepokretnost preda pre pravosnažnosti odluke o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, odnosno pre dana zaključenja sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, ali ne pre donošenja drugostepenog rešenja povodom žalbe protiv rešenja o eksproprijaciji, ako oceni da je to neophodno zbog hitnosti izgradnje određenog objekta ili izvođenja radova.

U konkretnom slučaju, tužilac tužbenim zahtevom traži da se tuženi obavežu da mu na ime naknade štete (na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima) u vidu izgubljene dobiti isplate 186.137.081,80 dinara, zbog nemogućnosti eksploatacije rudnika u periodu od uvođenja korisnika eksproprijacije, ovde tuženog, u posed eksproprisanih nepokretnosti do momenta pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, smatrajući da je isto postalo pravnosnažno 25.5.2018. godine. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Vlada Republike Srbije donela je 14.08.2014. godine Zaključak kojim je utvrđen javni interes za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos nepokretnosti – zemljišta i objekata na zemljištu koji po zakonu mogu biti predmet eksproprijacije, odnosno administrativnog prenosa nepokretnosti radi izgradnje autoputa E 763 Beograd-Južni Jadran, na nepokretnostima u KO Stublenica i Republika Srbija, a za potrebe JP „Putevi Srbije“, određenog za korisnika eksproprijacije. Delimičnim rešenjem o eksproprijaciji od 06.03.2015. godine (pravnosnažno 25.5.2015. godine) izvršena je potpuna eksproprijacija nepokretnosti, vlasništvo tužioca, rešenjem Ministarstva finansija od 30.06.2015. godine dozvoljena je predaja u posed nepokretnosti eksproprisanih delimičnim rešenjem od 06.03.2015. godine, u svojinu tužene, korisnik ekproprijacije tuženi, a pre pravnosnažnosti rešenja o naknadi za eksproprisane nepokretnosti. Tuženi JP „Putevi Srbije“ kao korisnik eksproprijacije, uveden je u posed 09.07.2015. godine, odnosno nakon pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, pre donošenja odluke o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, a u skladu sa članom 35. Zakona o eksproprijaciji.

Na osnovu člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, svako ima pravo na naknadu štete koju mu je nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokovao državni organ, a odgovornost države uslovljena je nezakonitim ili nepravilnim postupanjem u vezi sa vršenjem službe ili druge delatnosti državnog organa, što podrazumeva neprimenjivanje ili pogrešnu primenu propisa kojima se regulišu pravila postupka koje taj organ sprovodi ili kojima se povređuju Ustavom zagarantovana prava iz te oblasti. Nepravilan rad organa podrazumeva preduzimanje službenih radnji koje nisu u skladu sa opštim normama koje regulišu postupanja u vršenju službe konkretnog organa, čije je postupanja suprotno opštim pravnim načelima, uz grubo kršenje pravila struke. Postupanje organa koje je u skladu sa propisima i u okviru njegovih ovlašćenja ne predstavlja ni nepravilan, ni nezakonit rad, pri čemu eventualna pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili pogrešna procena o ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja povredu dužnosti u vršenju funkcije tog organa za čiji rad odgovara država. U skladu sa odredbama Zakona o eksproprijaciji mogu se eksproprisati nepokretnosti kada postoji za to javni interes utvrđen zakonom, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, pri čemu se javni interes utvrđuje zakonom ili odlukom Vlade u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji. Imajući u vidu da je javni interes za eksproprijaciju spornih nepokretnosti utvrđen rešenjem Vlade Republike Srbije od 14.08.2014. godine, nakon čega je doneto delimično rešenje o eksproprijaciji, čijom pravnosnažnošću se promenio sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti u smislu člana 4. Zakona o eksproprijaciji, a da u smislu člana 9. Zakona o eksproprijaciji korisnik eksproprijacije stiče pravo da tu nepokretnost koristi za svrhu radi koje je eksproprijacija izvršena, pri čemu raniji sopstvenik gubitkom prava svojine na ekspropisanim nepokretnostima gubi i pravo da ih drži, koristi i da njima raspolaže. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da ne postoji odgovornost tužene Republike Srbije, kao ni odgovornost tuženog JP „Putevi Srbije“ za eventualnu štetu koju je tužilac pretrpeo. Stoga su neosnovani navodi revizije da je eksproprijacija sprovedena nezakonito.

Neosnovani su navodi revizije da tužilac još uvek ima pravo obavljanja rudarske delatnosti i eksploatacije na eksproprisanim parcelama bez obzira što više nije vlasnik navedenih parcela, te da je za nastanak štete u vidu izgubljene dobiti značajno da li je tužiocu prestalo pravo eksploatacije i obavljanja rudarskih delatnosti ili nije i da li su navedene parcele pravnosnažno izuzete iz njegovog eksploatacionog polja. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je za postojanje odgovornosti za naknadu štete u vidu izmakle koristi potrebno je da se ispune zakonom predviđeni uslovi - da korist nije ostvarena, da postoji određen stepen izvesnosti da bi bila ostvarena („redovan tok stvari“), kao i dopuštenost osnova po kome bi bila ista ostvarena. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju ne postoji štetna radnja tuženog JP „Putevi Srbije“ za nastanak štete koju tužilac tvrdi da je pretrpeo, jer tuženi JP „Putevi Srbije“, kao korisnik ekosproprijacije, nije ušao u posed eksproprisanih nepokretnosti bez pravnog osnova ili pre pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, već naprotiv. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca i u odnosu na tuženog JP „Putevi Srbije“.

Bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari su i revizijski navodi tužioca da se navedene nepokretnosti nalaze udaljene oko dva kilometra od auto- puta i da nemaju nikakve veze sa trasom auto-puta, niti sa prilaznim saobraćajnicama, tako da iste nisu trebale biti eksproprisane, jer su navedene okolnosti mogle biti predmet upravnog postupka.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić