Donošenjem pobijanog rešenja nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bez uticaja je revizijski navod da je učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP-a jer se revizija na osnovu člana 407. stav 1. ZPP-a iz ovog razloga ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju i stanju u spisima, tužilja je kao licencirani agent FIFA zaključila sa tuženim fudbalskim klubom 10.03.2010. godine sporazum, kojim su se dogovorili da joj tuženi isplati menadžersku komisiju u visini od 75.000,00 evra za dovođenje profesionalnog igrača VV u klub. Dinamiku i način isplate ugovorili su članom 3. ovog sporazuma, kojim su regulisali preostale obaveze iz ugovora potpisanog 30.01.2009. godine za pružanje njenih menadžerskih usluga agenta za dovođenje profesionalnog igrača. Članom 5. ovog sporazuma, parnične stranke su ugovorile da su za sporove koji nastanu iz ovog pismena, nadležna relevantna tela FIFA u skladu sa FIFA odredbama i Arbitražni sud u Lozani, Švajcarska. Iz overenog prevoda obaveštenja Arbitražnog suda za sport u Lozani (Švajcarska) od 13.11.2015. godine, dobijenog zamolnicom u skladu sa Haškom konvencijom o međunarodnoj pravnoj pomoći, proizlazi da razrešenje spora između fudbalskog kluba i agenta podleže najpre instancama FIFA, a zatim u slučaju nastavka spora, instancama Arbitražnog suda za sport u Lozani (članovi 66. i 67. Statuta FIFA). S tim da je isključena mogućnost istovremene nadležnosti jer se stranke mogu ugovorom sporazumeti da se direktno obrate Arbitražnom sudu za sport, bez prethodnog prolaza kroz instance FIFA.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i stanja u spisima, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretoj situaciji postoji apsolutna nenadležnost domaćeg suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari na osnovu člana 16. stav 3. ZPP-a, zbog čega je prvostepeni sud pravilno ukinuo sve sprovedene radnje u postupku i odbacio tužbu podnetu u ovoj pravnoj stvari. Drugostepeni sud je potvrdio ovo rešenje, nalazeći da je u konkretnom slučaju u pitanju spor u vezi ispunjenja ugovora između sportista, odnosno sportskog stručnjaka i sportske organizacije, za koji na osnovu člana 53. stav 1. u vezi stava 4. Zakona o sportu (“Službeni glasnik RS”, br. 10/2016) ne postoji isključiva nadležnost suda jer se može rešiti i pred međunarodnom sportskom arbitražom.

Argumentaciju za izloženo pravno stanovište o apsolutnoj nenadležnosti domaćeg suda, nižestepeni sudovi su zasnovali na zaključku o postojanju punovažnog arbitražnog sporazuma, odnosno punovažne arbitražne klauzule ugovorene članom 5. sporazuma, kojom su se ovde parnične stranke jasno i nedvosmislno dogovorile da derogiraju nadležnost domaćeg suda. Tumačeći ovu arbitražnu klauzulu u smislu odredbi članova 66 i 67 Statuta FIFA, sa čijom se sadržinom upoznao na osnovu obaveštenja dobijenog od Arbitražnog suda za sport u Lozani, a na osnovu članova 99- 102 Zakona o obligacionim odnosima, zaključili su da su se ugovorne strane sporazumele da eventualni spor rešavaju najpre preko instanci FIFA, a zatim u slučaju nastavka spora preko Arbitražnog suda za sport u Lozani (Švajcarska). Po obaveštenju dobijenog od strane samog ovog suda, ovakav put regulisanja spora predviđen je kao pravilo, uz mogućnost da se strane sporazumeju da mu se direktno obrate bez prethodnog prolaza kroz instance FIFA.

Prvilno je stanovište nižestepenih sudova o punovažnosti arbitražne klauzule sadržane u ugovoru-sporazumu ovde parničnih stranaka zaključenom 10.03.2010. godine (član 5.) saglasnošću volja ugovarača. Ono što je najvažnije je to da na osnovu jezičkog i ciljnog tumačenja ove arbitražne klauzule nema sumnje da su stranke ovom klauzulom želele da isključe nadležnost domaćih sudova (pa i domaće arbitraže). Zbog toga su neosnovani revizijski navodi tužilje da je arbitražna klauzula nejasna jer je ostala nedoumica da li su ugovorne strane imale u vidu da eventualni spor reše preko Komiteta za status igrača, primenom pravila i normativnog akta FIFA (a to je Pravilnik o agentima igrača) ili preko Arbitražnog suda za sport u Lozani. Ukazujući da su sadržinu FIFA akata, sudovi utvrdili preko Arbitražnog suda za sport u Lozani, koji se pogrešno pozvao na odredbe članova 66 i 67 Statuta FIFA jer te odredbe glase drugačije.

Po stanovištu ovoga suda, u konkretnoj situaciji kada nema sumnje da su ugovarači želeli da isključe nadležnost domaćih nacionalnih sudova (ugovorivši to jasno i nedvosmisleno punovažnom arbitražnom klauzulom), bez uticaja na njenu punovažnost je to da li će u utvrđivanju merodavnog prava za ovakav komercijalni sportski spor, ovde parnične stranke poštovati navedeni redosled iz arbitražne klauzule, onako kako su se sporazumele ili na način kako ih je protumačio nadležni Arbitražni sud za sport u Lozani (CAS) kao specijalizovani forum za rešavanje sportskih i komercijalnih sportskih sporova.

Ovo pogotovo iz razloga što je eventualna pravna praznina u arbitražnoj klauzuli oko redosleda primene arbitražnih pravila i vrste arbitraže, nadomeštena supsidijernom naznakom postojeće vrste arbitražne institucije – Arbitražnog suda za sport u Lozani (CAS) a time i arbitražnim pravilima ove instancionalne arbitraže.

Iz izloženih razloga su bez uticaja revizijski navodi tužilje da su nižestepeni sudovi trebali da od FIFA zatraže Pravilnik o agentima igrača koji je bio na snazi u vreme zaključenja navedenog sporazuma, kao akta koji uređuje pitanje nadležnosti u slučaju spora koji se tiče delatnosti fudbalskog agenta, a ne da pitanje nadležnosti ceni na osnovu pogrešno navedenih odredbi Statuta FIFA, onako kako ih je protumačio Arbitražni sud za sport u Lozani.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci rešenja na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420 stav 6. ZPP-a.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić