Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. učinjene u postupku pred drugostepenim sudom na koju se ukazuje navodima revizije o nepravilnoj oceni izvedenih dokaza, jer je drugostepeni sud o žalbi tuženog odlučio na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije propisana kao revizijski razlog odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bivši supružnici, čiji brak je razveden, iz koga imaju dve punoletne ćerke. Tuženi je već u toku trajanja braka imao problema sa kockom i alkoholom zbog čega je lečen u Specijalnoj bolnici u toku 2014. godine, a takođe i na Institutu za mentalno zdravlje, pri čemu osim problema zavisnosti, tuženi ima i drugih zdravstvenih problema. Porodica se nalazi na evidenciji organa starateljstva od 2016. godine i zbog poremećenih partnerskih odnosa policija je više puta intervenisala u periodu od 2014. godine do 2020. godine. Povod za podnošenje tužbe je događaj iz juna meseca 2020. godine, kada je tuženi držeći nož u ruci zamahnuo prema tužilji tražeći joj 20.000,00 dinara, zbog čega je po prijavi ćerke parničnih stranaka intervenisala policija, zatim tuženom izrečena hitna mera privremenog udaljenja iz stana i zabrana da kontaktira žrtvu nasilja i da joj prilazi u trajanju od 48 časova, koja je produžena za još 30 dana. Po isteku navedenih mera tuženi se vratio u stan, nastavio je sa konzumiranjem alkohola i nasilnim ponašanjem, tako što je 21.10.2020. godine, u alkoholisanom stanju počeo da davi tužilju, te je ona pozvala policiju i tuženi je priveden zbog kršenja izrečenih mera, pa je u prekršajnom postupku osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 dana. Po izlasku iz zatvora tuženi se više nije vraćao u kuću u kojoj je živeo sa tužiljom i nije je uznemiravao, već je iznajmio kuću u ... kod ..., gde i sada živi. Parnične stranke su živele u jednoj stambenoj jedinici u okviru porodične kuće koja ima dva nivoa, a terenskom posetom od strane Centra za socijalni rad, Odeljenje u Zemunu, utvrđeno je da porodična kuća ima tri zasebne stambene jedinice sa jednim ulazom u zajedničko dvorište s tim što je stambena jedinica u kojoj živi tužilja najprostranija i sastoji se od prizemlja i sprata, druga stambena jedinica je u prizemlju i u njoj boravi podstanar, dok je treća stambena jedinica na spratu i u njoj živi starija ćerka parničnih stranaka. U toku postupka Centar za socijalni rad, Odeljenje u Zemunu je više puta dostavio sudu mišljenje o svrsishodnosti predloženih mera na osnovu člana 286. Porodičnog zakona. U mišljenju od 07.06.2022. godine, zaključeno je uzimajući u obzir protek vremena od poslednje eskalacije nasilja, da je aktuelno celishodno izricanje mera zabrane uznemiravanja tužilje i svrsishodno izricanje mere zabrane približavanja na udaljenosti od 5 metara, kako tužilji tako i tuženom, što bi znatno umanjilo rizik od nasilja, koji bi se značajno umanjio i po okončanju postupka za podelu zajednički stečene imovine i fizičkog razdvajanja bivših supružnika. U dopuni prethodnog nalaza od 07.11.2022. godine, izraženo je mišljenje da nije celishodno izricanje mere iseljenja tuženog iz porodične kuće jer je nasilje zaustavljeno, nije bilo recidiva duži vremenski period i postoje stambeni uslovi da žrtva i učinilac žive odvojeno u zasebnim stambenim jedinicama u istoj porodičnoj kući, uz naglašavanje da to ne podrazumeva vraćanje tuženog u stan u kome je živeo sa tužiljom, već u jedan od preostala dva zasebna stana u istoj porodičnoj kući, te da je zabrana približavanja na udaljenosti od 5 metara obostrano, mera prevencije koju treba izreći i tužilji i tuženom. Izjašnjavajući se u vezi datih mišljenja, voditelj slučaja je navela da tužilja nije bila nasilna prema tuženom, ali da se u praksi predlažu mere obostrane zabrane približavanja jer imaju preventivni karakter uzimajući u obzir stanje na terenu. Smatrala je da su mere zabrane uznemiravanja i približavanja na udaljenosti od 5 metara obostrano dovoljne, jer je procenjen rizik ponavljanja nasilja značajno umanjen, iako tuženi nije podvrgnut lečenju od alkoholizma iz razloga što trenutno živi daleko od Instituta za mentalno zdravlje. Nije celishodno određivati meru iseljenja tuženog iz stana jer je nasilje zaustavljeno, proteklo je dosta vremena od poslednjeg incidenta, a i žrtva je ojačana korišćenjem usluga sistema i institucija i zna da prepozna nasilje te da traži pomoć. Pretpostavka je da parnične stranke ne bi živele u istoj stambenoj jedinici već u odvojenim jedinicama i da zdrava logika nalaže da neko ko je živeo u kući ima prvenstvo stanovanja u prostoru u kome žive podstanari, s tim što se takođe polazi od pretpostavke da stranke neće kročiti u istom momentu kroz vrata (stambene jedinice udaljene su međusobno oko 2 metra), te da će ukoliko se to dogodi učinilac sačekati kako bi žrtva mogla da izađe.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u ispoljenom ponašanju tuženog prema tužilji u dužem vremenskom periodu postoje svi elementi fizičkog i psihičkog nasilja, stvaranje osećaja straha i nesigurnosti, te da takvo ponašanje odstupa od standarda normalnog komuniciranja sa članovima porodice, čime su narušeni spokojstvo i mir tužilje i stekli su se uslovi za izricanje mera zaštita od nasilja. Tuženom je naloženo iseljenje iz porodične kuće, zabrana približavanja tužilji na udaljenosti manjoj od 50 metara, zabrana pristupa oko mesta stanovanja tužilje na istoj udaljenosti i zabrana daljeg uznemiravanja. Izrečena mera iseljenja tuženog iz porodične kuće za određeni vremenski period ograničava pravo tuženog da u stanu živi i ima za cilj ne samo sankciju, već i preventivne razloge kako bi se ubuduće sprečilo nasilje i uznemiravanje i obezbedilo spokojstvo i bezbednost žrtve. Imajući u vidu ispoljeni stepen nasilja u proteklom periodu ova mera je celishodna, pri čemu ista nije osnov oduzimanja prava vlasništva tuženom i ne prejudicira utvrđenje suvlasničkih odnosa parničnih stranaka. Stručno mišljenje organa starateljstva, kao jedno od dokaznih sredstava ocenjeno je u sklopu svih ostalih izvedenih dokaza i nije prihvaćeno u pogledu mišljenja za izricanje mera zabrane obostranog približavanja na udaljenosti od 5 metara, kao i procene potrebe izricanja mere iseljenja tuženog iz stana. Dati su razlozi da tužilja nije vršila nasilje i da postoji rizik od ponavljanja nasilja, jer je osnovni faktor rizika – alkoholizam tuženog i dalje prisutan, pri čemu tuženi nastoji da minimizira konflikte (iako ne spori da postoje), a svoje ponašanje opravdava ponašanjem tužilje ne prepoznajući pri tome osnovni uzrok problema.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih suda je pravilno.

Nasilje u porodici definisano je članom 197. Porodičnog zakona, tako što je u stavu 1. propisano da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje i spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, kao i svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice.

Prema članu 198. stav 1. navedenog zakona, protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojim se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članovima porodice, a u stavu 2. su navedene mere zaštite od nasilja u porodici u koje spada izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti, zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti, kao i zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja, te zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Mere zaštite od nasilja u porodici mogu trajati najviše godinu dana (stav 3.), a po članu 199. mera zaštite od nasilja u porodici može se produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena.

Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici nije neophodan kontinuitet takvog ponašanja, pri čemu je neophodno da sud pokaže „nultu toleranciju“ na nasilje.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je na osnovu člana 286. Porodičnog zakona pribavio mišljenje organa starateljstva o svrsishodnosti predloženih mera, koje je detaljno ocenio u sklopu izvedenih dokaza kao jedno od dokaznih sredstava, nalazeći da se u konkretnom slučaju ne može prihvatiti izraženo mišljenje, jer je i dalje prisutan rizik od nasilja čiji je osnovni faktor alkoholizam tuženog, zbog čega bi boravkom tuženog u istom prostoru bezbednost tužilje bila ugožena, pa iseljenje iz stana u kome su parnične stranke živele zajedno jeste zaštitna mera bez obzira na pravo svojine nepokretnosti. Predlog za izricanje mera zaštite zabranom obostranog približavanja nije prihvaćen, jer smisao prevencije nije da se tužilji koja je žrtva nasilja ograniči kretanje ili zabrani određeno ponašanje već mera treba da utiče na nasilnika. Suprotno navodima revizije tuženog, izricanje mere zaštite od nasilja u porodici iseljenjem tuženog iz porodične kuće jeste svrsishodno, imajući u vidu ispoljeni stepen nasilja i utvrđeno postojanje rizika od ponavljanja nasilja. Kada sud utvrdi da određeni vid nasilja u porodici postoji, potrebno je odrediti adekvatnu meru zaštite u skladu sa odredbama člana 198. Porodičnog zakona, vodeći računa da ona bude delotvorna i svrsishodna. Navodi revizije da je porodična kuća bračna tekovina parničnih stranaka i da se sastoji od tri zasebne stambene jedinice sa zajedničkim dvorištem ne ukazuju na suprotno, jer su nižestepeni sudovi na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenili materijalno pravo prilikom izbora mera zaštite od nasilja u porodici koje su određene, vodeći računa o tome koji je vid nasilja ispoljen, kako je došlo do ugrožavanja telesnog i psihičkog integriteta žrtve, životnim prilikama žrtve i izvršioca nasilja, te stepena opasnosti od daljeg ispoljavanja nasilja. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da se nalog za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, određuje bez obzira na pravo svojine nepokretnosti i ne utiče na suvlasničke odnose parničnih stranaka, kao bivših supružnika povodom korišćenja porodične kuće, niti je to predmet ovog postupka. Imajući u vidu izloženo, revizija tuženog je neosnovana, jer se prilikom izbora mera zaštite mora voditi računa, da izricanju odgovarajućih mera zaštite od porodičnog nasilja ima mesta i u periodu „primirja“, naročito ako se ima u vidu da je za ovu specifičnu vrstu nasilja karakterističan ciklus u ispoljavanju i da je osnovni faktor ponavljanja nasilja, odnosno rizik u konkretnom slučaju – alkoholizam tuženog koji je i dalje prisutan. Tuženi je 21.10.2020. godine, u alkoholisanom stanju ponovio nasilje, uprkos izrečenoj meri zaštite od nasilja. Zato su bez uticaja navodi revidenta kojima se implicira da kod tužilje nije prisutan strah za bezbednost, jer je mesec dana nakon napada nožem živela sa tuženim u istom stanu od 19.07.2020. godine do 21.10.2020. godine, a da njegov boravak nije prijavila policiji, kao i da od oktobra 2020. godine, nema kontakt sa tužiljom. Deo navoda u reviziji, odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje po mišljenju revidenta nije pravilno utvrđeno u sprovedenom postupku. Međutim, ovi navodi nisu osnovani i ne dovode u sumnju pravilnost pobijane presude u pogledu primenjenog materijalnog prava sadržanog u navedenim odredbama Porodičnog zakona.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković