Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u preinačujućem delu, primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija tuženog dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi ocene dokaza i primene pravila o teretu dokazivanja (članovi 8. i 231. ZPP), jer je po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud, nakon održane rasprave, pravilno cenio sve izvedene dokaze i dao valjanu i obrazloženu ocenu dokaza na osnovu kojih je utvrdio činjenično stanje od značaja za primenu materijalnog prava u parnici za utvrđenje bračne tekovine.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud nakon održane rasprave, tužilja i tuženi su bili u braku od 1995. godine do razvoda 21.04.2015. godine. U braku su dobili dvoje dece, koja su nakon razvoda poverena tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava. Parnične stranke su do 1998. godine živele u kući roditelja tuženog, a potom su prešli u stan roditelja tužilje, gde su živeli sve do 2004. godine kada su se uselili u nepokretnosti koje su predmet ovog spora. U vreme zaključenja braka, parnične stranke su radile u preduzeću "...", s tim što je tužilja prestala da radi kada se rodila ćerka i nije radila dve godine zbog brige o detetu, a posle toga je u periodima navedenim u izveštaju Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 24.01.2017. godine bila prijavljena na penzijsko i invalidsko osiguranje po osnovu radnog odnosa kod različitih poslodavaca navedenih u izveštaju. Tužilja se u toku trajanja braka brinula o zajedničkom domaćinstvu i o maloletnoj deci. Tuženi je do 2000. godine radio u preduzeću „...“, a posle je radio kod različitih poslodavaca navedenih u njegovoj radnoj knjižici, između ostalih i u preduzeću „...“ d.o.o. Beograd, čiji je osnivač VV, njegov bivši ... Tuženi je 18.09.2003. godine sa Stambenom zadrugom „Hidrotehnika“ Beograd zaključio dva ugovora o kupovini stanova u izgradnji i to stana broj ... i broj ... u prizemlju zgrade u ulici ... u ..., po ceni od 1.046.880,00 dinara za svaki stan, sa sukcesivnim isplatama cene do završetka izgradnje. Ovi ugovori su overeni pred nadležnim sudom 14.07.2004. godine i 15.07.2004. godine. Na dan zaključenja ugovora o kupovini predmetnih stanova u izgradnji, tuženi je zaključio i ugovor o preuzimanju njegovog duga prema navedenoj stambenoj zadruzi sa preduzećem „PAB INŽENJERING“ d.o.o. Beograd kao preuzimaocem, u visini ugovorene cene za oba stana. Ovo preduzeće je kompenzacijom isplatilo dug tuženog prema navedenoj stambenoj zadruzi i za isplaćeni iznos je postalo poverilac tuženog. Nakon toga, ovo preduzeće je sa tuženim kao svojim dužnikom i VV kao preuzimaocem zaključilo ugovor o preuzimanju duga 05.01.2004. godine, po kom ugovoru je dug tuženog prema preduzeću „PAB Inženjering“ d.o.o. Beograd od 2.988.072,00 dinara (što predstavlja ugovorenu cenu za oba stana) preuzeo VV, koji je stupio na mesto tuženog kao dužnika. VV je bio oženjen ... tuženog, a tuženi je u to vreme bio zaposlen u njegovom preduzeću „....“ d.o.o. ... VV je navedenim ugovorom o preuzimanju duga od 05.01.2004. godine faktički finansirao kupovinu predmetnih stanova kako bi rešio stambeno pitanje tuženog kao svog zaposlenog, na koji način su VV i tuženi regulisali sve međusobne finansijske odnose, a novac za predmetne stanove VV je dao kao kompenzaciju, s obzirom da je tuženi svojim radom doprinosio poslovanju njegovog preduzeća.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da su predmetni stanovi stečeni radom tuženog u toku trajanja zajednice života u braku sa tužiljom i da zato predstavljaju njihovu bračnu tekovnu, odnosno zajednički stečenu imovinu sa podjednakim udelima stranaka u njihovom sticanju, u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Drugostepeni sud smatra da tuženi nije dokazao da se radi o njegovoj posebnoj imovini stečenoj poklonom u smislu člana 168. stav 2. navedenog Zakona, smatrajući da preuzimanjem tuženikovog duga za isplatu kupoprodajne cene predmetnih stanova VV nije učinio poklon tuženom, već je kao poslodavac hteo da reši stambeno pitanje tuženog kao svog radnika i njegove porodice, u cilju regulisanja njihovog finansijskog odnosa povodom uloženog rada, zalaganja i doprinosa tuženog u poslovanju privrednog društva čiji je osnivač. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačnio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da tužilja suvlasnik u ½ idealna dela na oba stana kupljena u toku trajanja braka sa tuženim, po osnovu bračne tekovine.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Prema odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/2005, 72/2011-dr.zakon i 6/2015), imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra se utvrđenje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, kako je to propisano članom 177. Porodičnog zakona. Deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178); supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba - član 179), a ako supuržnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba) na osnovu odredbe člana 180. stav 1. istog zakona. Prema stavu 2. ovog člana smatra se da su udeli supružnika u zajedičkoj imovini jednaki, pri čemu veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (stav 3). Imovina koju je jedan supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava, predstavlja njegovu posebnu imovinu, shodno odredbi člana 168. stav 2. Porodičnog zakona.

U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva su dva stana u ulici ... u ... Među strankama nije bilo sporno da su stanovi stečeni za vreme trajanja njihove bračne zajednice, ali da cene kupljenih stanova nisu platile one, već treće lice VV. Ono što je u parnici bilo sporno je da li je preuzimanjem tuženikovog duga za isplatu kupoprodajne cene ovih stanova od strane VV kao vlasnika preduzeća „...“ u kome je tuženi bio zaposlen, na ovaj način učinjen poklon isključivo tuženom ili je ovakvim postupanjem kompenzovan, odnosno isplaćen doprinos i zalaganje tuženog u poslovanju ovog preduzeća, a što je dalje dovelo do pitanja da li su predmetni stanovi stečeni radom supružnika u toku trajanja njihove bračne zajednice ili se radi o imovini stečenoj poklonom, te da li je poklon učinjen samo tuženom ili parničnim strankama kao bračnim drugovima.

U cilju pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, drugostepeni sud je otvorio raspravu na kojoj je ponovio izvedene dokaze, uz ponovno saslušanje parničnih stranaka, pa je sveobuhvatnom ocenom dokaza u smislu člana 8. ZPP utvrdio da tuženi nije bio osnivač, niti član u preduzeću u kojem je bio zaposlen i da po tom osnovu nije imao pravo na deo dobiti preduzeća, ali je smatrao da je preuzeti dug tuženog od strane VV kao osnivača i člana preduzeća u vezi sa radnim angažovanjem tuženog u ovom preduzeću. Vrhovni sud prihvata kao pravilan ovakav činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda. Ovo posebno što iz zaključenog ugovora o preuzimanju duga od 05.01.2004. godine ne proizilazi namera VV kao preuzimaoca duga da tuženom na taj način pokloni novčani iznos u visini kupoprodajne cene za predmetne stanove, niti da je u pitanju oprost duga ili bilo koji drugo dobročino (besteretno) raspolaganje u korist tuženog, već je preuzimanjem duga ustvari želeo da kompenzuje zalaganje i doprinos tuženog u poslovanju svog preduzeća, mimo zarade za obavljeni rad koju mu je plaćao, zbog čega je drugostepeni sud pravilno ocenio da preuzimanje i isplata duga kompenzacijom u odnosu na tuženog kao dužnika čiji je dug preuzet ima karakter sticanja imovine radom u toku trajanja zajednice života u braku parničnih stranaka. Drugostepeni sud je obrazložio da nije prihvatio iskaz tuženog i svedoka VV da se radi o poklonu, zato što je tuženi u odgovoru na tužbu naveo da su predmetne nepokretnosti stečene njegovim radom u toku trajanja braka, a ne učinjenim poklonom od strane trećeg lica isključivo u njegovu korist, a prilikom saslušanja pred drugostepenim sudom je izjavio i da je po razvodu braka hteo da sa tužiljom podeli predmetnu imovinu, koju volju, po oceni drugostepenog suda, ne bi imao u situaciji da je zaista smatrao da je stekao pravo svojine na predmetnim stanovima na osnovu poklona trećeg lica učinjenog isključivo u njegovu korist, a smatrao je da nije ni životno logično da poslodavac čini poklon svom zaposlenom u visini iznosa kupoprodajne cene za dva stana.

Navodima revizije se suštinski osporava celokupna ocena izvedenih dokaza data od strane drugostepenog suda. Odredba člana 8. ZPP sadrži načelo slobodnog sudijskog uverenja, odnosno slobodne ocene dokaza, koja se sastoji u tome da sud prilikom ocene dokaza nije vezan bilo kakvim zakonskim pravilima, već po slobodnom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje da li će neku činjenicu uzeti kao dokazanu ili ne. Kontrolišući takvu ocenu, koja je u konkretnom slučaju data od strane drugostepenog suda nakon održane rasprave pred tim sudom, Vrhovni sud sud ne nalazi bilo kakvu sumnju u pravilnost činjenica koje je po svom slobodnom uverenju utvrdio drugostepeni sud, te su u tom smislu neosnovani revizijski navodi tuženog.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju ni pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković