U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branislave Apostolović kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler-Popović, kao članova veća, u parnici tužilje M.V. iz V., ulica … broj …, koju zastupaju punomoćnici S.R. i V.M., advokati iz V., ulica … broj …, protiv tužene J. B. A.D. iz B., čiji je pravni sledbenik A. B. A.D. iz B., ulica … broj …, koju zastupa punomoćnik M.B., advokat iz B., ulica … broj …, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br.1386/13 od 26.02.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 02.03.2016. godine, sledeću:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv stava 1. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br.1386/13 od 26.02.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 254/2010 od 14.11.2012. godine, u stavu 1. izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe u ovoj pravnoj stvari, pa je stavom 2. izreke, usvojen tužbeni zahtev tužilje V.M. iz V. protiv tužene A. b. A.D. iz B. i obavezana je tužena da isplati tužilji sledeće iznose: iznos od 28.783 evra sa kamatom počev od 31.05.2016. godine koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju po najpovoljnijoj stopi u mestu plaćanja do isplate, a na ime isplate vrednosti obveznica dospelih za naplatu 31.05.2006. godine; iznos od 31.611 evra sa kamatom počev od 31.05.2007. godine koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju po najpovoljnijoj stopi u mestu plaćanja do isplate, a na ime isplate vrednosti obveznnica dospelih za naplatu 31.05.2007. godine; iznos od 34.722 evra sa kamatom počev od 31.05.2008. godine koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju po najpovoljnijoj stopi u mestu plaćanja do isplate, a na ime isplate vrednosti obveznica dospelih na naplatu 31.05.2008. godine; iznos od 38.144 evra sa kamatom počev od 31.05.2009. godine koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju po najpovoljnijoj stopi u mestu plaćanja do isplate, a na ime isplate vrednosti obveznica dospelih na naplatu 31.05.2009. godine; iznos od 41.909 evra sa kamatom počev od 31.05.2010. godine koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju po najpovoljnijoj stopi u mestu plaćanja do isplate, a na ime isplate vrednosti obveznica dospelih na naplatu 31.05.2010. godine; iznos od 46.050 evra sa kamatom počev od 31.05.2011. godine koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju po najpovoljnijoj stopi u mestu plaćanja do isplate, a na isplate vrednosti obveznica dospelih na naplatu 31.05.2011. godine; iznos od 50.622 evra sa kamatom počev od 31.05.2012. godine koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju po najpovoljnijoj stopi u mestu plaćanja do isplate, a na ime isplate vrednosti obveznica dospelih na naplatu 31.05.2012. godine, sve to u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude pod pretnjom izvršenja. Stavom 3. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje V.M., pa je obavezana tužena da na račun hartija od vrednosti tužilje broj …, filijale tuženog u V., upiše vlasništvo tužilje na obveznicama emitovanim radi regulisanja javnog duga po osnovu devizne štednje građana u nominalnoj vrednosti od 257.275 evra sa rokovima dospeća za naplatu sledećih vrednosti obveznica:

-31.05.2013. godine iznos obveznica od 55.685 evra;

-31.05.2014. godine iznos obveznica od 61.254 evra;

-31.05.2015. godine iznos obveznica od 66.977 evra;

-31.05.2016. godine iznos obveznica od 63.359 evra i iste registruje na ime tužilje u centralnom registru, depou i kliringu hartije od vrednosti i izda tužilji potvrdu o vlasništvu navedenih obveznika, sve u roku od 15 dana od prijema presude. Stavom 4. izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da plati iznos od 10.000.000,00 dinara na ime materijalne štete nastale psihičkim patnjama tužilje izazvanih povredom prava ličnosti od strane tužene, sa zakonskom kamatom od 08.03.2007. godine, do isplate, kao neosnovan. Stavom 5. izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati 1.299.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 14.11.2012. godine u roku od 15 dana. Stavom 6. izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova u iznosu većem od dosuđenog, a stavom 7. izreke, usvojen je predlog tužilje za oslobađanje od obaveza plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 1386/13 od 26.02.2015. godine u stavu 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene A. b. A.D. iz B. i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P broj 254/10 od 14.11.2012. godine u stavu prvom izreke, delu stava drugog izreke u pogledu glavnog duga, stavu trećem i petom izreke. Stavom 2. izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje M.V. iz V. i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P broj 254/10 od 14.11.2012. godine u stavu 4. izreke. Stavom 3. izreke preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 254/10 od 14.11.2012. godine u delu stava 2. izreke u kojem je odlučeno o pripadajućoj kamati, tako što se odbija kao neosnovan zahtev tužilje M.V. iz V. za isplatu pripadajuće kamate na pojedinačne iznose glavnog duga od dospelosti pa do isplate.

Protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 1386/13 od 26.02.2015. godine, tužena preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavila reviziju koja se prema sadržini odnosi na stav 1. izreke. Revizija je izjavljena zbog bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predloženo je da Vrhovni kasacioni sud usvoji reviziju i preinači presudu Apelacionog suda u Beogradu tako što će odbiti tužbeni zahtev tužilje u celosti i dosuditi tuženoj parnične troškove.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju u revizijskom postupku sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda postupka iz tačke 12. ovog člana, na koju se revident neosnovano poziva. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost, sadrži razloge o bitnim činjenicama koji nisu u protivrečnosti sa stanjem u spisima predmeta, a ni sa izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene J. b. A.D. B., čiji je pravni sledbenik sada tužena A. b., imala staru deviznu štednju, koja je na osnovu Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, konvertovana u obveznice Republike Srbije i registrovana kod Centralnog registra hartija od vrednosti na račun broj …, o čemu je tužena tužilji izdala tri potvrde o konverziji dana 22.01.2003. godine, što je evidentirano u štednoj knjižici tužilje broj …. Prema navedenim potvrdama na vlasničkom računu tužilje broj … registrovane su obveznice na ime tužilje sa oznakom serije, vrednostima i rokovima dospeća. U postupku je dalje utvrđeno da je tužena, izvršavanjem naloga koji je izdat od strane neovlašćenog lica, zaključila i izvršila Ugovor o kupoprodaji obveznica broj 3430/12 od 23.06.2014. godine i na taj način prodala obveznice tužilje za iznos od 266.496,87 evra, bez saglasnosti tužilje, koje su registrovane na njenom vlasničkom računu i pričinila materijalnu štetu tužilji u visini od 529.116,00 evra, koja predstavlja nominalnu vrednost obveznica koje je tužilja posedovala na svom vlasničkom računu koji se vodio kod Centralnog registra za hartije od vrednosti pod brojem …. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je predmetna šteta tužilji prouzrokovana radnjama zaposlenih kod tužene, pa se odgovornost tužene i obaveza za naknadu štete zasniva na osnovu člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je usvojen zahtev tužilje, za glavno potraživanje u celini i delimično za zakonsku zateznu kamatu.

Prema oceni revizijskog suda, pobijana presuda je doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Navodi iz revizije tužene se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Revident i dalje smatra da je u svom poslovanju postupao u svemu zakonito, da je prilikom sporne prodaje obveznica primenio u potpunosti proceduru propisanu zakonom i podzakonskim aktima, da radnjama zaposlenih kod tužene, nije prouzrokovana šteta tužilji, niti je tužena odgovorna da istu nadoknadi.

Ovi navodi su neosnovani sa razloga što je u postupku utvrđeno da je tužena izvršila isplatu novčanih iznosa, izvesnom P.Đ. koji je bez obzira na okolnost da je posedovao sudski overeno ovlašćenje za konverziju štednje u obveznicama i na isplatu iznosa, priložio i kopiju lične karte tužilje iz čije sadržine jasno proističe da se lični podaci tužilje ne poklapaju sa originalnom ličnom kartom, čiju kopiju su tuženi takođe posedovali. Dalje je utvrđeno da je tužena, odnosno njeni zaposleni u odeljenju brokersko-dilerskih poslova, vodili pregovore o raspolaganju hartijama od vrednosti, sa licem koje je tretirano kao klijent i to pre nego što je to lice podnelo ovlašćenje, pa je u toj situaciji, tužena banka trebala obavestiti tužilju kao klijenta da treće lice poseduje podatke o njenom računu kao i o njegovoj nameri sa raspolaganjem hartijama od vrednosti, što nije učinila i zbog čega su nastale navedene posledice.

Prema odredbi člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, strana u obligacionom odnosu dužna je da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka). Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tužena nije tako postupala i zato je i odgovorna da u smislu odredbe člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nadoknadi tužilji štetu koju je pretrpela.

U reviziji se dalje ponavljaju žalbeni razlozi, pa se za konkretnu štetu ističe pre svega odgovornost sudskog organa koji je izvršio overu ovlašćenja, zatim ističu razlozi koji koji bi isključivali odgovornost tužene, ali kako je drugostepeni sud u pogledu tih navoda dao jasno obrazloženje koje prihvata i revizijski sud, to dalje nije potrebno obrazlagati presudu, jer se daljim obrazlaganjem ne bi postiglo ni novo tumačenje, niti doprinelo ujednačavanju tumačenja prava.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni kasacioni sud, a shodno ovlašćenjima iz člana 405. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.