Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 39/23 od 13.02.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, žalba tužene usvojena i prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima parničnog postupka preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime imovinske štete po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu St 83/2010 isplati 5.668.384,82 dinara i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 22.500,00 dinara, dok je u preostalom delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka od 45.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca u odnosu na preinačujući deo u neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 83/2010 od 22.06.2010. godine nad stečajnim dužnikom Opšta zemljoradnička zadruga „Kovilj“ iz Kovilja, otvoren je stečajni postupak. Tužiocu kao pravnom licu je u postupku stečaja priznato potraživanje od 5.668.384,82 dinara, a osnov potraživanja je ugovor o cesiji, pravnosnažne presude, predlog za izvršenje i rešenje o izvršenju. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 St 45/2021 od 02.03.2021. godine utvrđeno je da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Privrednim sudom u Novom Sadu u postupku St 83/2010 i naloženo postupajućem sudiji da u roku ne dužem od četiri meseca preduzme sve procesne radnje u cilju unovčenja preostale imovine stečajnog dužnika koja će delotvorno ubrazti postupak naplate priznatog potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da postoji odgovornost tužene za štetu koju je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku tužilac pretrpeo i obavezao tuženu na isplatu traženog iznosa na ime imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu St 83/2010 sa pozivom na odredbe člana 32. i 58. Ustava Republike Srbije, člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i ostalih sloboda, člana 4, 22. stav 1, 23. stav 1. tačka 1, 26. stav 1, 30. stav 1, 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos primenom člana 85. i 93. Zakona o stečaju.

Drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno kada je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku jer tužiočevo potraživanje kao pravnog lica proizilazi iz njegovog poslovnog odnosa sa OZZ „Kovilj“, odnosno da se ne radi o potraživanju iz radnog odnosa, a tužilac nije dokazao da je stečajni dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava iz kojih bi se tužilac mogao naplatiti da se sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje, odnosno nije dokazao postojanje uzročno - posledične veze između nastale štete i rada organa tužene, a potvrdio odluku prvostepenog suda u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na glavni dug.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost drugostepene presude u preinačujućem delu i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilac stekao pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da mu nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, tužilac u toku ovog parničnog postupka nije dokazao, na osnovu člana 231. ZPP, da bi novčani iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja, u smislu člana 54. Zakona o stečaju i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za koje odgovara tužena, izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku. Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju. Prema tome, u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost Republike Srbije jer se odluke donete protiv društvenih preduzeća po osnovu potraživanja iz radnih odnosa ne mogu izjednačiti sa odlukama protiv društvenih-državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz komercijalnog odnosa. Okolnost što tužilac svoje priznato potraživanje prema takvom preduzeću nad kojim je pokrenut postupak stečaja nije namirio ne može se staviti na teret tuženoj, jer tužilac u smislu član 231. ZPP, nije dokazao da je mogao da se naplati iz novčanog iznosa dobijenog prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja i da je izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za čije postupanje odgovara tužena.

Suprotno navodima revizije kojima se ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, i prema nalaženju ovog suda Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima potraživanje koje proističe iz komercijalnog odnosa sa OZZ „Kovilj“, a Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tužioca u pogledu odluke za isplatu zakonske zatezne kamate na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Sporno pravno pitanje u pogledu isplate zakonske zatezne kamate na iznos glavnog potraživanja, na koje se u reviziji ukazuje nije od opšteg interesa već je vezano za konkretnu činjeničnu podlogu i rešenje spornog pravnog odnosa. Odbijanjem tužbenog zahteva za glavno potraživanje odbijen je i zahtev za isplatu kamate što je u skladu sa sudskom praksom revizijskog suda, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava u pogledu dosuđene zakonske zatezne kamate.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 410. stav 2. tačka 5. ZPP revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st.1. i 3.), osim iz člana 404. ovog zakona.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP, propisano je da ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema odredbi člana 2. istog člana ne uzimaju u obzir kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka, ako ne čine glavni zahtev.

Pod glavnim zahtevom u smislu citiranog člana 28. ZPP, podrazumeva se zahtev stranke zbog koga se postupak vodi, dok se sporednim traženjima smatraju zahtevi stranke koji se ističu povodom ili u vezi sa glavnim zahtevom, odnosno potraživanja akcesorne prirode u odnosu na glavni zahtev. Sporedna traženja se uzimaju u obzir samo kada se traže kao glavno potraživanje i tada se prema tom potraživanju određuje vrednost predmeta spora.

U konkretnom slučaju, revizija je izjavljena protiv odbijajućeg dela odluke o kamati na glavni dug, dakle protiv dela presude kojim je odlučeno o sporednom traženju tužioca koje ne čini njegovo glavno potraživanje, to je i revizija tužioca nedozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković