Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 2093/21 od 04.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i potvrdio presudu Višeg suda u Prokuplju P 21/20 od 23.04.2021. godine, u stavu prvom u usvajajućem i odbijajućem delu za glavna potraživanja naknade materijalne štete i u stavu drugom na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, sa pripadajućom kamatom i u odbijajućem delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, ista presuda je preinačena u preostalom delu stava prvog i drugog izreke, tako da glasi da se obavezuju tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos od 332.244,00 dinara, na ime izmakle dobiti zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti, solidarno isplate zakonsku zateznu kamatu počev od 23.04.2021. godine do isplate, dok je za period od 16.01.2014. godine do 22.04.2021. godine, dosuđen prvostepenom presudom, tužbeni zahtev tužioca odbijen, a tuženi solidarno obavezani da tužiocu isplate na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.04.2021. godine do isplate, dok je do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 350.000,00 dinara, tužbeni zahtev tužioca odbijen i obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjene životne aktivnosti iznos od još 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.04.2021. godine, a odbijen zahtev tužioca za dosuđenje troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su izjavili blagovremene revizije, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br.10/23) pa je utvrdio da revizije parničnih stranaka nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tuženi u revizijama neosnovano ukazuju na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u vezi odredbe člana 8. istog Zakona, imajući u vidu da je pobijana odluka drugostepenog suda doneta u sednici veća na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i ocene izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda. Bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374.stav 2.tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju tuženi u revizijama takođe ukazuju, nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je povremeno i uz naknadu vozio kamion sa prikolicom vlasništvo tuženog BB, koji je na privremenom radu u ... . Po prethodnom dogovoru sa tuženim BB, tužilac je naknadu za obavljeni posao preuzimao od lica za koje je prevoz vršen, tako što je deo prihoda zadržavao za sebe, a deo prihoda predavao tuženom BB, u skladu sa njihovim prethodnim dogovorom. Tako je 02.06.2011. godine, tužilac dovezao i parkirao kod tuženog IGM ''Mladost'' d.o.o. Leskovac, kamion sa prikolicom, vlasništvo tuženog BB, radi utovara robe – crepa. Pripremu kamiona i prikolice za utovar vršio je tužilac, a utovar je vršen viljuškarom, tako što je lice koje je upravljalo viljuškarom zaposleno kod tuženog IGM ''Mladost'' d.o.o. Leskovac. Za vreme dok je vršen utovar, tužilac je zadobio udarac u glavu, pri čemu nije bio u mogućnosti da se izjasni šta ga je udarilo i zbog čega, a u trenutku kada se to dogodilo tužilac je bio sam, pa niko nije video momenat udara. U to vreme viljuškarista se udaljavao od kamiona i primetio da se tužilac trese naslonjen na kamion, pa je pomislio da on ima epileptični napad, zbog čega je pozvana služba hitne pomoći. Veštačenjem od strane sudskog veštaka, specijaliste sudske medicine utvrđeno je da je tužilac spornom prilikom zadobio povredu u vidu jakostepenog nagnječenja desne polovine glave nastale mehanizmom izuzetno jakog udara čvrstim i tupim predmetom, zbog čega je pao na tlo. Povreda koju je tužilac zadobio tom prilikom kvalifikuje se kao teška telesna povreda opasna po život. Veštačenjem je isključena mogućnost da je tužilac pao sa kamiona, odnosno da je povredu zadobio padom na beton. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, tužilac je zbog pretrpljenih povreda trpeo fizičke bolove i strah, čiji intenzitet i dužina trajanja je utvrđena veštačenjem. Kod tužioca postoji umanjena životna aktivnost od 15% kao i umanjenje estetskog izgleda u lakom stepenu, zbog čega on povremeno i lako duševno pati. Veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da nastala povreda nije posledica gubitka svesti usled epileptičnog napada, već je upravo obrnuto. Iznos naknade materijalne štete u vidu izmakle dobiti tužioca zbog nemogućnosti da radi u periodu od 02.06.2011. godine do 10.07.2013. godine, utvrđen je veštačenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je svoj nalaz dao u dve varijante .U prvoj varijanti dat je obračun zarade primenom prosečne zarade vozača kamiona u Srbiji, a u drugoj varijanti je obračunata minimalna zarada koju bi tužilac ostvario da je radio. Doprinos tužioca sopstvenom povređivanju utvrđen je u procentu od 50%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete delimično usvojio, nalazeći da je prostorno i vremenski povređivanje tužioca vezano upravo za obavljanje radnje utovara teškog tereta od strane tuženog IGM ''Mladost'' d.o.o. Leskovac, na kamion vlasništvo tuženog BB, te da su oni dužni da tužiocu naknade predmetnu štetu na osnovu odredbe člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da nisu dokazali da šteta, u smislu odredbe člana 177. istog Zakona, potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti, odnosno da je nastala isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica. Prvostepeni sud je zaključio da je tužilac delimično doprineo nastanku štete, pošto je mu je, kao vozaču kamiona koji u okviru svog posla vrši pripremu kamiona za utovar i istovar i prati utovar i istovar robe, svakako moralo da bude poznato da prilikom utovara kamiona treba da se pomeri na bezbednu udaljenost, što on nije učinio, jer je spornom prilikom stajao samo na pola metra od kamiona, u neposrednoj blizini mesta gde je utovar vršen. U pogledu obima materijalne štete, prvostepeni sud je tužiocu priznao naknadu na osnovu druge varijante obračuna sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, imajući u vidu da pre povređivanja i u vreme povređivanja tužilac nije bio prijavljen, kao radnik, pa se o zaradi koju je na takav način ostvarivao ne može zaključiti na osnovu pisanih dokaza, zbog čega je tužiocu izmaklu korist priznao u visini minimalne zarade koju bi on ostvario da je radio u periodu u kome je bio sprečen da radi. Pošto tužilac u postupku nije pružio dokaze o visini naknade koju je ostvarivao radom kod tuženog BB, prvostepeni sud nije prihvatio, kao dokazane, navode tužioca da mu pripada prosečna plata vozača kamiona - šlepera tegljača sa prikolicom. U pogledu materijalne štete na ime troškova nabavke lekova, prevoza i troškova lečenja, prvostepeni sud je odluku doneo primenom pravila o teretu dokazivanja propisanom odredbom člana 231. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, pošto tužilac nije pružio dokaze da je te troškove imao. Prvostepeni sud je zaključio da je, imajući u vidu intenzitet i trajanje pretrpljenih fizičkih bolova, pravičan iznos naknade tužiocu za taj vid štete 500,000,00 dinara, pa je imajući u vidu doprinos tužioca nastanku štete od 50%, tužene solidarno obavezao da mu naknade iznos od 250.000,00 dinara. U pogledu pretrpljenog straha, prvostepeni sud je zaključio da, imajući u vidu da je tužilac trpeo strah veoma jakog intenziteta po dolasku svesti i nakon obavljanja hirurške intervencije na Klinici za neurohirurgiju KC u ..., koji je potrajao tokom naredna dva ili tri dana i bio zasnovan na jakoj zabrinutosti za život, neizvesnost daljeg lečenja, strepnje za rezultat hirurške intervencije i moguće posledice, sa uslovima dospevanja u bolnicu pod njemu nepoznatim okolnostima, zbog kojih je preduzeta hitna hirurška intervencija na glavi, prvostepeni sud je zaključio da je pravičan iznos novčane naknade za taj vid pretrpljene štete tužiocu 700.000,00 dinara, pa mu je, imajući u vidu njegov doprinos od 50% priznao iznos od 350.000,00 dinara. Kod procene visine naknade na ime duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, prvostepeni sud se rukovodio procenom umanjene životne aktivnosti od 15% koju je utvrdio sudski veštak, pa je tužiocu za taj vid štete priznao iznos od 100.000,00 dinara, umanjen za njegov doprinos od 50% i tužene solidarno obavezao da tužiocu po tom osnovu isplati iznos od 50.000,00 dinara. U pogledu naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti, prvostepeni sud je našao da umanjenje estetskog izgleda tužioca postoji u lakom stepenu, pa mu je, po tom osnovu priznao iznos od 40.000,00 dinara, što, umanjeno za njegov doprinos od 50% nastanku štete, znači obavezu tužene da mu solidarno naknade iznos od 20.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je odluku prvostepenog suda potvrdio u pogledu osnova potraživanja tužioca, nalazeći da je pravilno prvostepeni sud zaključio da su tuženi dužni da mu naknade pretrpljenu, kako materijalnu, tako i nematerijalnu štetu, imajući u vidu da pretpostavka uzročnosti nije oborena, a time ni osnov odgovornosti tuženih. Po mišljenju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno utvrdio visinu materijalne i nematerijalne štete po osnovu fizičkog bola i naruženosti, ali je pogrešno primenio odredbu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pri odlučivanju o iznosu pravične novčane naknade tužiocu na ime pretrpljenog straha, tako što je po tom osnovu tužiocu priznao previsok iznos, pa je drugostepeni sud tužiocu, umesto dosuđenih 350.000,00 dinara za pretrpljeni strah priznao iznos od 250.000,00 dinara, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, kao i intenzitet i trajanje pretrpljenog straha, a vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ovakva naknada. Dalje, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud prenisko odredio iznos pravične novčane naknade tužiocu u pogledu umanjenja životne aktivnosti, tako što, po mišljenju drugostepenog suda, za taj vid pretrpljene štete pravičnu novčanu naknadu tužiocu predstavlja iznos od još 200.000,00 dinara, a imajući u vidu doprinos tužioca nastanku štete od 50%, drugostepeni sud je tužene solidarno obavezao da mu za taj vid nematerijalne štete isplati iznos od još 100.000,00 dinara. Drugostepeni sud je takođe prvostepenu presudu preinačio i u usvajajućem delu stava prvog u pogledu početka toka kamate, imajući u vidu da tužiocu na iznos materijalne štete od 332.244,00 dinara pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja 23.04.2021. godine, na osnovu odredbe člana 185, 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima, a ne od dana podnošenja tužbe, kako je po mišljenju drugostepenog suda, pogrešno odlučio prvostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Na osnovu odredbe člana 174. istog Zakona, za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti lice koje se njome bavi. Zakon o bezbednosti i zdravlju i na radu (''Službeni glasnik RS'', br. 101/2005), koji je važio u vreme povređivanja tužioca, u odredbi člana 9. stav 1. propisuje da je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu. Poslodavac se ne oslobađa obaveza i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbednosti i zdravlja na radu određivanjem drugog lica ili prenošenje svojih obaveza i odgovornosti na drugo lice (stav 2.). Poslodavac je dužan da obezbedi da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog, a radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu budu uređeni, odnosno proizvedeni i obezbeđeni da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog (stav 4.).

Novčana naknada nematerijalne štete propisana je odredbom člana 200.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.). Obim naknade materijalne štete propisan je odredbom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, tako što oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1.). Visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (stav 2.). Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.). Sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kom bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja, na osnovu odredbe člana 190. Zakona o obligacionim odnosima. Podeljena odgovornost propisana je u odredbi člana 192.istog Zakona, tako što oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu (stav 1.).

U konkretnom slučaju, tužilac je povređen dok je obavljao radni zadatak po nalogu tuženog BB i korišćenjem njegovog kamiona sa prikolicom, tako što je zadobio povredu tokom utovara kamiona u prostorijama tuženog IGM ''Mladost'' d.o.o. Leskovac, što znači da su tuženi odgovorni i dužni da mu naknade pričinjenu štetu, na osnovu odredbe člana 173, 174, 189. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, pošto nisu sproveli mere bezbednosti i zdravlja na radu, a bili su dužni na osnovu odredbe člana 9. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, pri čemu tužilac ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu, imajući u vidu njegov doprinos sopstvenom povređivanju, u smislu odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodima revizija tuženih ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 407.stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj, imajući u vidu da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o osnovu potraživanja tužioca. U pogledu visine tužiočevog potraživanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu odmerio iznose novčane naknade na ime pretrpljene nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha i po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, a odluku o zakonskoj zateznoj kamati na iznos materijalne štete doneo je pravilnom primenom odredbe člana 189. stav 2. istog Zakona, pa tuženi, s tim u vezi, u revizijama neosnovano ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Navodi revizije tužioca o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu priznatog iznosa novčane naknade materijalne štete su takođe bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da je drugostepeni sud, u tom delu, potvrdio odluku prvostepenog suda koja je zasnovana na primeni pravila o teretu dokazivanja, propisanom u odredbi člana 228.i 231. Zakona o parničnom postupku, a da je odredbom člana 407.stav 2. Zakona o parničnom postupku isključeno pravo na izjavljivanje revizije zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, dok je u pogledu priznatih iznosa tužiocu na ime naknade nematerijalne štete drugostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 200. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić