Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž 820/21 od 13.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao neblagovremena žalba tuženog (izjavljena protiv prvostepene presude), odbijena kao neosnovana žalba tužilaca (izjavljena protiv rešenja o troškovima parničnog postupka sadržanog u stavu drugom izreke prvostepene presude), a usvojena kao osnovana žalba umešača na strani tuženog, pa je prvostepena presuda preinačena u pobijanom delimično usvajajućem obavezujućem delu (stav prvi izreke) tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da im na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati: tužilji AA na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove i za pretrpljeni strah iznose od po 40.000,00 dinara, tužiocu BB na ime naknade štete na putničkom vozilu iznos od 193.402,57 dinara i tužilji VV na ime pretrpljenog straha iznos od 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i da se obaveže tuženi da tužiocima isplati troškove postupka od 191.234,025 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke, a potvrđena u pobijanom odbijajućem delu odluke o troškovima postupka (stav drugi izreke). Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da umešaču na strani tuženog solidarno isplate 69.236,10 dinara (na ime troškova celokupnog parničnog postupka).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 10/23-dr. zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju posebna revizija tužilaca u ovom sporu dozvoljena radi usaglašavanja prakse domaćih sudova u sporovima za naknadu štete usled udesa izazavanog motornim vozilom u pokretu kao posebnog propisa o odgovornosti za štetu (član 178. Zakona o obligacionim odnosima).

Sa tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 10.11.2014. godine, u 14,35 časova, u Inđiji, u ulici ... br. ..., dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj su se sudarili putničko motorno vozilo kojim je upravljala tužilja AA, a koje je vlasništvo tužioca BB, osigurano u vreme udesa kod „Dunav osiguranja“, i teretno vozilo kojim je upravljao DD, zaposlen u vreme udesa kod tuženog JP „Komunalac“ Inđija kao vlasnika vozila, osigurano u vreme udesa kod umešača na strani tuženog „Generali osiguranje Srbija“ DOO Beograd. Nakon saobraćajne nezgode na licu mesta stigla je policijska patrola PS Inđija, koja je izvršila uviđajne radnje, oba vozača su alkotestirana, te je utvrđeno da nemaju alkohol u krvi. Saobraćajnim veštačenjem preko Centra za veštačenje i procene od 19.10.2014. godine, sa izjašnjenjem veštaka Ištavana Bodolo od 29.09.2017. godine, a nakon usaglašavanja sa nalazom i mišljenjem veštaka Milana Vujanića od 26.08.2020. godine, koja je prvostepeni sud cenio i prihvatio kao date u skladu sa pravilima struke, utvrđeno je da je do predmetne saobraćajne nezgode došlo usled obostranih propusta vozača putničkog i teretnog vozila jer su na pravcu kolovoza širine 6,4 m, koji je bio odeljen radvojnim linijama, za oba vozača postojali jednaki uslovi da se kreću svojim saobraćajnim trakama, da ne pređu u levu traku, da se odmaknu od razdvojne linije i da na taj način ne dođe do sudara, a bili su dužni da vode računa o bezbednom rastojanju prilikom mimoilaženja, pri čemu su veštaci bili saglasni da je do kontakta došlo na središnoj liniji kolovoza. Medicinskim veštačenjem utvrđeno je da je u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi tužilja AA zadobila višestruke lake telesne povrede (u vidu udarca u predelu obe noge, ogrebotine i udarac u predelu desne šake u vidu hematoma u predelu desne šake, desne dojke, obe noge i u predelu prednjeg trbušnog zida) u vezi kojih je trpela fizičke bolove i strah čiji su dužina trajanja i intenzitet prema skali od 0-10 bliže opisani u nalazu veštaka, dok je tužilja VV (koja je bila na mestu suvozača u putničkom vozilu) kao posledicu saobraćajne nezgode trpela strah čiji su dužina trajanja i intenzitet (prema skali od 1 do 10) bliže opisani u nalazu veštaka. Na putničkom vozilu tužioca BB, nastala je materijalna šteta u iznosu od 386.805,14 dinara, na dan veštačenja 19.11.2014. godine, koja nije promenjena do 29.09.2017. godine, a popravka havarisanog vozila nije ekonomski opravdana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su za nastalu štetu podjednako odgovorni vozač putničkog vozila i vozač teretnog vozila, jer su prilikom mimoilaženja propustili da vozila kojim su upravljali pomere na bezbedno rastojanje od razdvojne linije, a po potrebi bliže desnoj ivici kolovoza, koja obaveza je propisana članom 51. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, procenivši njihove doprinose udesu na po 50% srazmerno stepenu njihove krivice. Zbog toga je obavezao tuženog kao vlasnika teretnog vozila da shodno članovima 170. i 178. stav 2. ZOO naknadi štetu tužiocima srazmerno stepenu krivice vozača teretnog vozila koji je kao zaposleni kod tuženog upravljao tim vozilom. Primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio je da pravičnu naknadu štete tužilji AA za pretrpljenu nematerijalnu štetu u vidu bolova i straha predstavljaju iznosi od po 80.000,00 dinara, pa je obavezao tuženog da joj za ove vidove štete isplati iznose od po 40.000,00 dinara, imajući u vidu da je njen doprinos udesu 50%, a da pravičnu naknade pretrpljene nematerijalne štete tužilji VV u vidu straha predstavlja iznos od 60.000,00 dinara, pa je obavezao tuženog da joj isplati iznos od 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Obavezao je tuženog da tužiocu BB naknadi srazmerni deo materijalne štete na njegovom vozilu (koja iznosi 386.805,14 dinara) u iznosu od 193.402,57 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, imajući u vidu da je doprinos tužilje AA udesu 50%, shodno članovima 277. i 278. stav 1. i 189. stav 2. u vezi člana 324. ZOO. Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu da je prethodna sudska odluka doneta u ovom postupku postala pravnosnažna u odbijajućem delu.

Drugostepeni sud je imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, smatrao da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da su tužilja AA kao vozač putničkog vozila i radnik tuženog kao vozač teretnog vozila odgovorni za štetu srazmerno stepenu svoje krivice od po 50%. Naime, da bi se utvrdila njihova odgovornost za naknadu štete mora se utvrditi uzročni doprinos nastanku sudara na strani oba vozača, a zatim eventualno ceniti koliko iznosi doprinos svakog od njih. Tužoci nisu u smislu člana 231. ZPP dokazali da je vozač teretnog vozila upravljajući tim vozilom postupao suprotno odredbi člana 51. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima odnosno da se teretno vozilo zadnjim levim točkom nalazilo u suprotnoj saobraćajnoj traci u kojoj se kretalo putničko vozilo „...“ jer su veštaci u toku postupka naveli da nije moguće utvrditi i obrazložiti koje vozilo se nalazilo u levoj saobraćajnoj traci za svoj smer kretanja u trenutku sudara, te nije bilo moguće posebno obraditi mogućnost izbegavanja sudara svakog vozača. S obzirom da nema dokaza da je vozač tuženog prouzrokovao navedenu saobraćajnu nezgodu, ne može se govoriti o odgovornosti tuženog za nastalu štetu, pa nema mesta primeni odredbi članova 189. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

Po oceni Vrhovnog suda osnovani su revizijski navodi tužilaca da je drugostepeni sud u ovom sporu pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 51. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“ br. 41/09...55/14), koji je bio na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, prilikom mimoilaženja vozač je dužan da sa svoje leve strane ostavi dovoljno rastojanje između svog vozila i vozila sa kojim se mimoilazi, po potrebi da vozilo pomeri ka desnoj ivici kolovoza.

Prema članu 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo, a prema stavu 3., odredbom stava 1. ovog člana ne dira se u pravila o odgovornosti za štetu koja potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti. Prema članu 174. ovog zakona, za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi. Prema članu 176. stav 1. ovog zakona, umesto imaoca stvari i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi, ili lice koje je dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu. Prema članu 178. stav 1. ovog zakona, u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca primenjuju se pravila odgovornosti po osnovu krivice. Prema stavu 2., ako postoji obostrana krivica svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. Prema stavu 3., ako nema krivice ni jednog, imaoci odgovaraju na ravne delove ako razlozi pravičnosti ne zahtevaju šta drugo. Prema stavu 4., za štetu koju pretrpi treće lice imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno. Prema članu 177. stav 1. ovog zakona, imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti. Prema stavu 2. imalac stvari oslobađa se odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Prema stavu 3., imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Prema stavu 4., ako je nastanku štete delimično doprinelo treće lice, ono odgovara oštećeniku solidarno sa imaocem stvari, a dužno je snositi naknadu srazmerno težini svoje krivice. Prema stavu 5., lice kojim se imalac poslužio pri upotrebi stvari ne smatra se trećim licem.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP pravilno je prvostepeni sud zaključio da postoji podjednaka krivica vozača putničkog vozila i vozača teretnog vozila nastanku štete (po 50%), jer je saobraćajnim veštačenjem utvrđeno da oboje prilikom mimoilaženja vozila kojima su upravljali u vreme udesa nisu vodili računa o bezbednom rastojanju prilikom mimoilaženja u smislu pravila iz člana 51. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“ br. 41/09...55/14). Zbog toga, se suprotno stanovištu drugostepenog suda, odgovornost tuženog kao vlasnika teretnog vozila ovde ne može isključiti u smislu člana 170. stav 1. u vezi člana 178. stav 2. ZOO.

Tužioci potražuju naknadu štete koju su pretrpeli u ovom udesu od tuženog pravnog lica kao vlasnika teretnog vozila kojim je u to vreme upravljalo lice zaposleno kod tuženog. U takvoj situaciji, tuženi ima obavezu da tužiocima naknadi srazmerni deo štete koju su pretrpeli i to: tužilji AA kao licu koje je upravljalo putničkim vozilom (po ovlašćenju vlasnika vozila) i koje se u pogledu odgovornosti izjednačava sa imaocem vozila u smislu člana 176. stav 1. ZOO, a koja je kriva za udes kao i vozač teretnog vozila tuženog, pa se šteta među njima razdeljuje srazmeno stepenu krivice, ovde je to po 50%, tužiocu BB kao vlasniku navedenog putničkog vozila primenom članova 170. stav 1. i 178 stav 2. ovog zakona srazmerno stepenu krivice lica zaposlenog lica kod tuženog koje je upravljalo teretnim vozilom, a tužilji VV koja se ovde javlja u ulozi trećeg lica (putnika u vozilu) primenom člana 170. stav 1. u vezi člana 178. stav 4. ZOO u odnosu na koje lice je odgovornost (objektivna odgovornost bez obzira na krivicu) oba imaoca vozila solidarna za ukupnu štetu, ukoliko ne dokažu postojanje nekih od osnova iz člana 177. ZOO, imajući pri tome u vidu je u odbijajućem delu u odnosu na sve tužioce prethodno doneta prvostepena odluka postala pravnosnažna.

Prvostepeni sud je pravilnom primenom člana 200. ZOO odmerio visinu pravične naknade nematerijalne štete tužiljama imajući u vidu intenzitete i dužinu trajanja fizičkog bola i straha kod tužilje AA, odnosno intenzitet i dužinu trajanja straha kod tužilje VV.

Kako je preinačena drugostepena presuda, to je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev umešača na strani tuženog da se obavežu tužioci da mu naknade troškove parničnog postupka.

Sa iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove na ime: sastava revizije 33.750,00 dinara prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i na ime sudskih taksi za reviziju u iznosu od 27.249,40 dinara, odmereno prema tarifnim brojevima 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković