Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4752/22 od 11.01.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati 143.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužena, pobijajući presudu u stavu prvom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija tužene izjavljena protiv stava prvog izreke, u delu kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke, nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 4. istog člana koja, u smislu člana 407. stav 1. ZPP, ne može biti revizijski razlog, a tu povredu je revident istakao tek u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem AP Kosovo i Metohija, SO Prizren, Odeljenje za društvene delatnosti 06 broj 580-2785 od 21.12.1998. godine, priznato pravo civilnog invalida rata I grupe sa 100 % invaliditeta trajno i pravo na mesečna novčana primanja počev od 01.01.1998. godine pa nadalje, odnosno dok postoje zakonski uslovi po ovom rešenju. Tužena je obustavila isplatu invalidnine tužiocu, a rešenje o priznavanju prava na invalidninu nije stavljeno van snage, niti je doneto rešenje o obustavi isplate iz nekog zakonskog razloga. Iznos neisplaćenih ličnih invalidnina tužioca za period od 01.03.1999. godine do 31.01.2021. godine ukupno iznosi 14.482.683,92 dinara, što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja veštaka. Tužilac nije korisnik nijedne penzijske šeme na Kosovu i Metohiji.

Na utvrđeno činjenično stanje, primenom člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, člana 69. i 70. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98 ... sa kasnijim izmenama i dopunama, „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 ... 50/18) i člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i odredbe člana 7, 228. i 231. ZPP, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada njenog organa koji se ogleda u obustavi isplate invalidnine priznate pravnosnažnim odlukama nadležnog organa bez ispunjenosti zakonskih uslova i donošenja odluke o tome, te je dužna da tužiocu naknadi štetu za period od oktobra 2016. godine zaključno sa januarom 2021. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, a prema nalazu i mišljenju veštaka. Prema stanovištu nižestepenih sudova, potraživanje tužioca na ime naknade štete zbog neisplaćenih pripadajućih iznosa invalidnine zastarelo je zaključno sa isplatom za septembar 2016. godine, imajući u vidu da je tužba podneta 22.11.2009. godine, jer je tada protekao rok od tri godine, propisan članom 376. stav 1. ZOO.

Neosnovano tužena revizijom osporava pravilnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, propisano je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ Autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 69. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, propisano je da se prava po ovom zakonu mogu korisiti dok postoje uslovi za korišćenje tih prava propisanih ovim zakonom ako ovim zakonom nije drugačije propisano, dok je odredbom člana 71. istog zakona propisano da se lična, porodična i uvećana invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak i naknada za vreme nezaposlenosti isplaćuje po isteku meseca za koji se vrši isplata.

Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu štete po osnovu neisplaćenih iznosa invalidnine za period od oktobra 2016. godine zaključno sa januarom 2021. godine, jer je tužena bez pravnog osnova prestala da tužiocu isplaćuje invalidninu i na taj način postupila suprotno članu 69. i 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i palih boraca i povredila tužiocu pravo na mirno uživanje imovine proklamovano članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pravo na invalidninu je stečeno pravo koje se ostvaruje na osnovu Ustava i zakona. Stečeno pravo na invalidninu predstavlja deo imovine tužioca, pa je tužena usled obustave invalidnine povredila pravo tužiocu na mirno uživanje imovine, a takvim postupanjem je tužiocu pričinjena šteta koju je tužena dužna da naknadi. Tužena je bila u obavezi da isplaćuje mesečne iznose invalidnine po osnovu donetog rešenja iz 1998. godine, s obzirom da je njime tužiocu priznato pravo na invalidninu, sve dok za to postoje zakonski uslovi, a što tužena u konkretnom slučaju nije činila, već je bez opravdanog razloga prestala sa isplaćivanjem invalidnine, čime je prouzrokovana šteta u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem veštaka.

Kako je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer je tužba podneta 21.11.2019. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih invalidnina koja su dospela počev od 30.04.1999. godine do 31.10.2016. godine, u kom delu je tužbeni zahtev odbijen, dok je za period od oktobra 2016. godine zaključno sa januarom 2021. godine tužbeni zahtev usvojen i tužena obavezana da tužiocu isplati pripadajuće iznose invalidnine. Usled nepravilnog rada tužene, tužiocu je pričinjena materijalna šteta, na taj način što je organ tuženi, propuštajući da postupi po konačnom rešenju kojim je tužiocu priznato pravo na invalidninu, odnosno obustavljajući isplatu invalidnine bez donošenja zakonski zasnovane odluke o gubitku prava na invalidninu, prouzorokovao štetu tužiocu u visini neisplaćenih iznosa invalidnina.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava se ocena izvedenih dokaza, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu kojim je prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke i stavu četvrtom izreke, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP, propisano je da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije, a stavom 5. istog člana da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu na može da se podnese (član 403. stav 1. i 3.), osim iz člana 404. ovog zakona.

Odredbom člana 420. ZPP, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan (stav 1.),a u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primeljuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (stav 6.)

Tužena nema pravni interes za podnošenje revizije protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u stavu prvom izreke koji se odnosi na stav četvrti izreke prvostepene presude, s obzirom da je u tom delu potvrđena prvostepena presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev, jer je donošenjem takve odluke tužena uspela u sporu.

Takođe, u konkretnom slučaju revizija je izjavljena i protiv rešenja kojim je dozvoljeno preinačenje tužbe, a revizija protiv ovakvog rešenja se ne može izjaviti, s obzirom da se pobijanim rešenjem postupak pravnosnažno ne završava, te je revizija u pomenutom delu u smislu citiranih zakonskih odredbi nedozvoljena.

Sa iznetih razloga, a na osnovu člana 413. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković