U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca I.A. iz N., čiji je punomoćnik M.J., advokat iz N., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1201/15 od 16.09.2015. godine, u sednici održanoj 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1201/15 od 16.09.2015. godine, tako što SE ODBIJA žalba tužene, kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Nišu P 3699/14 od 03.04.2015. godine u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu I.A. iz N., na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti i pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.04.2015. godine pa do isplate.

U ostalom delu revizija tužioca SE ODBIJA, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 3699/14 od 03.04.2015. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti i pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.04.2015. godine pa do konačne isplate, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca od dosuđenih pa do traženih 710.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka od 50.600,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude, dok je za veće traženje troškova zahtev odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1201/15 od 16.09.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.04.2015. godine do konačne isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena isplati do 250.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka od 46.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija tužioca delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se, primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužiocu je određen pritvor rešenjem Opštinskog suda u Nišu Kv 237/08 od 05.03.2008. godine, a koji se računao od 24.09.2008. godine kada je tužilac lišen slobode i koji je ukinut rešenjem Opštinskog suda u Nišu KV 1608/08 od 03.12.2008. godine, kada je tužilac odmah pušten na slobodu. Naime, tužilac je u vreme kada je bilo doneto rešenje o određivanju pritvora već bio na izdržavanju kazne zatvora za drugo krivično delo po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Nišu K 1935/07 od 01.02.2008. godine, a osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 11 meseci u koju mu se uračunava i vreme provedeno u pritvoru počev od 21.09.2007. godine, s tim da je otpušten sa izdržavanja kazne zatvora 21.08.2008. godine. Presudom Osnovnog suda u Nišu K 785/10 od 20.09.2011. godine, tužilac je oslobođen optužbe da je kao saizvršilac izvršio produženo krivično delo teške krađe, a koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 1346/12 od 24.05.2013. godine. Tužilac je pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari podneo zahtev tuženoj za naknadu štete, ali Komisija za utvrđivanje vrste i visine naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neosnovane osude njegov zahtev nije razmatrala. Tužilac je u vreme lišenja slobode započeo proces resocijalizacije i imao je porodične i zdravstvene probleme, a novo hapšenje je prouzrokovalo nove negativne reakcije sredine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je delimično osnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti i pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 250.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev za isplatu od još 460.000,00 dinara. Međutim, pobijanom odlukom prvostepena presuda je preinačena i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova po osnovu neosnovanog lišenja slobode isplati 150.000,00 dinara sa kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate, zaključivši da je naknada nematerijalne štete previsoko odmerena i da je u suprotnosti sa pravilnom iz odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev za isplatu od još 560.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Osnovano u reviziji tužilac ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o visini naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode.

Naime, Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu sve okolnosti od značaja za odmeravanje naknade nematerijalne štete, i to vreme provedeno u pritvoru, vrstu krivičnog dela koja je tužiocu bila stavljena na teret, njegovo porodično i zdravstveno stanje, kao i svrhu i cilj ove naknade, te da je u vreme neosnovanog lišenja slobode tužilac započeo proces resocijalizacije i da je ponovno hapšenje prouzrokovalo nove negativne reakcije sredine, nalazi da tužiocu pripada pravična naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode od ukupno 250.000,00 dinara, primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 232. Zakona o parničnom postupku.

Saglasno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo i obavezao tuženu da tužiocu isplati 250.000,00 dinara, dok je preko dosuđenih do traženih 710.000,00 dinara pravilno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, s obzirom da bi se dosuđivanjem većih iznosa naknade preko dosuđenih pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa svrhom i ciljem kojom ova naknada služi, a dosuđeni iznos može tužiocu pružiti dovoljnu satisfakciju za štetu koju je pretrpeo.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete prenisko odmeren, s obzirom da se pri odmeravanju ove naknade uzimaju u obzir kako objektivne, tako i subjektivne okolnosti, kao i da je reč o jedinstvenom vidu štete koja obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode, pa bi se dosuđivanjem većeg iznosa pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom i ciljem ove naknade. Naime, novčanom naknadom nematerijalne štete duševni bol se ne otklanja, već se ublažava, jer naknada predstavlja satisfakciju (moralno zadovoljenje) i nije u funkciji ekvivalenta, kao kod materijalne štete, zbog čega nikada neće biti jednaka šteti, naročito imajući u vidu subjektivnu procenu oštećenog. Zato se po oceni Vrhovnog kasacionog suda dosuđenim iznosom tužiocu pruža odgovarajuća satisfakcija za štetu koju je pretrpeo, a sa druge strane dosuđeni iznos ne vodi ostvarivanju lukrativnih ciljeva, što je u skladu sa principom pravičnosti koji se primenjuje. Stoga je u tom delu revizija tužioca uvažena i drugostepena presuda preinačena, dok je u ostalom delu revizija odbijena, kao neosnovana.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.