.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1324/2020
05.11.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr. Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr. Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., s. ..., čiji su punomoćnici Vladimir i Sonja Mišković, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, Odeljenje u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7461/19 od 24.10.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 05.11.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7461/19 od 24.10.2019. godine
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7461/19 od 24.10.2019. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 432/17 od 27.11.2017. godine u stavovima 1 i 3 izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tužene da tužiocu na ime naknade štete za duševni bol zbog smanjene životne aktivnosti isplati iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.11.2017. godine do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku dozvoljenu reviziju zbog svih zakonom propisanih razloga.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužioca, osim isticanja kao revizijskog razloga, ne ukazuje se na zakonski osnov na kome tužilac zasniva tvrdnju o učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom. Navodima da je izreka pobijane presude protivrečna sama sebi i razlozima iz obrazloženja presude ukazuje se na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku koja povreda ne može biti revizijski razlog po članu 407. Zakona o parničnom postupku.
Prema utvrđenim činjenicama tužilac je kao pripadnik vojske učestvovao u ratu 1999. godine na teritoriji Kosova i Metohije. Po povratku sa ratišta počeo je da oseća uznemirenost, nervozu, nije mogao da zaspi, pojavljivale su mu se ratne scene i imao je problema u komunikaciji sa ljudima. Prvi put se obratio lekaru 2014. godine kada je u nalazu psihijatra upisana dijagnoza posttraumatskog stresnog poremećaja. Prema nalazu veštaka tužilac je u prvih 6 meseci po povratku sa ratišta i prestanku stresogenih faktora imao akutnu stresnu reakciju, nije se lečio, te su se simptomi produbili i nakon 6 meseci bolest je dobila hroničan oblik. Tužiočeva životna aktivnost je umanjena 15 %.
Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000,00 dinara jer je po stanovištu toga suda tužiočeva bolest dobila konačan oblik kada je dana 26.05.2014. godine tužiocu dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj. Tada je i tužilac saznao za štetu te su subjektivni i objektivni rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima počeli da teku istovremeno. Obzirom da je tužba podneta dana 22.04.2014. godine, po oceni ovoga suda, tužiočevo potraživanje naknade štete nije zastarelo.
Drugostepeni sud je suprotnog stanovišta. Početak objektivnog zastarnog roka za potraživanje naknade nematerijalne štete za duševnu bol zbog umanjene životne aktivnosti usled oštećenja fizičkog ili psihičkog zdravlja vezuje se za nastanak štete, a to je momenat kada bolest pređe u hronično stanje. Kod tužioca je akutni oblik bolesti nastao 1999. godine i prešao u hronično stanje u toku 2000. godine te je do podnošenja tužbe u ovom sporu protekao objektivni rok zastarelosti iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je usvojio prigovor zastarelosti tužene i odbio tužbeni zahtev.
Revizijom tužioca osporava se pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda. Obzirom da se veštak medicinske struke izjasnio da je psihička bolest tužioca posledica angažovanja na ratištu i da je svoj konačan oblik dobila dijagnostifikovanjem dana 26.05.2014. godine, sud nije mogao nastanak štete vezati za prve simptome tužiočeve bolesti, jer je tada obim štete nepoznat.
Vrhovni kasacioni sud ne prihvata kao osnovane revizijske navode tužioca. Po pravilnom zaključku drugostepenog suda u konkretnom slučaju potraživanje tužioca je zastarelo, primenom odredbe člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u usvojenom delu tužbenog zahteva i tužbeni zahtev odbio.
Prema navedenoj zakonskoj odredbi stava 1. potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a prema stavu 2. potraživanje naknade štete zastareva za pet godina od kako je šteta nastala.
Tužilac zahtev za naknadu štete zasniva na uzročnoposledičnoj vezi između stresnih događaja kojima je bio izložen učestvovanjem na ratištu 1999. godine i nastalih posledica koje se manifestuju kao posttraumatski stresni poremećaj usled koga je opšta životna aktivnost tužioca umanjena za 15%. Tužilac je na ratištu bio do 21.06.1999. godine i imao akutne simptome bolesti u trajanju od 6 meseci, a potom je bolest zadobila hronični konačan oblik početkom 2000. godine. Kako su simptomi bolesti hroničan oblik dobili 6 meseci po povratku sa ratišta, to je prema pravilnom zaključku drugostepenog suda tada počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koji se računa od dana nastanka štete, te kako je tužba u predmetnom sporu podneta dana 26.05.2014. godine ista je podneta po isteku zastarnog roka, zbog čega je pravilno drugostepeni sud usvojio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja istaknut od strane tužene i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.
Na osnovu izloženog i člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija,
dr. Dragiša B. Slijepčević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
