U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Kompanija „Dunav osiguranje“ AD Beograd, GF Kruševac, čiji je punomoćnik Dejan Marković, advokat iz ..., protiv tuženih AA i BB, obojice iz ..., čiji je punomoćnik Milutin Kostić, advokat iz ..., radi regresa po tužbi i radi utvrđenja po protivtužbi tuženog AA, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 715/18 od 19.09.2018. godine, u sednici održanoj 27.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 715/18 od 19.09.2018. godine u preinačujućem delu stava drugog izreke u odnosu na tuženog AA, tako što se odbija žalba tužioca i POTVRĐUJE SE presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 5/17 od 10.11.2017. godine u stavu prvom i četvrtom izreke u odnosu na tuženog AA.

U ostalom delu, revizija tuženog BB se odbija.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 5/17 od 10.11.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da tužiocu na ime regresa solidarno plate ukupno 3.744.018,00 dinara sa kamatom na pojedinačne iznose bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim i trećim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi AA tražio da se utvrdi prema tužiocu da su ništava i ne proizvode nikakvo pravno dejstvo vansudska poravnanja R 1/05 od 02.02.2005. godine i R 41/05 od 22.08.2005. godine, te da se obaveže tužilac protivtuženi da trpi ove posledice i da se obaveže da tuženom na ime sticanja bez osnova zbog ništavosti navedenih vansudskih poravnanja isplati novčane iznose označene u ovim poravnanjima od ukupno 256.051,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.02.2005. godine pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 715/18 od 19.09.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tuženog protivtužioca AA i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezani tuženi da tužiocu na ime regresa solidarno isplate ukupno 3.744.018,00 dinara sa kamatom na pojedinačne iznose bliže određeno u ovom stavu izreke, kao i da tužiocu solidarno naknade troškove postupka od 232.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su izjavili reviziju pobijajući je u stavu drugom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija tuženog AA osnovana, a revizija tuženog BB neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, 01.08.2004. godine dogodila se saobraćajna nezgoda u mestu ... u kojoj su učestvovali VV i BB, koji je vozio vozilo u vlasništvu AA. Tom prilikom oštećeni VV zadobio je teške telesne povrede opasne po život, a zbog navedenog događaja tuženi BB presudom Opštinskog suda u Brusu K 152/04 oglašen je krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi člana 195. stav 3. KZ RS. Tuženi BB kritičnom prilikom bio je u alkoholisanom stanju i alkohemija je iznosila 0,97 promila alkohola u krvi. Utvrđeno je da je tužilac oštećenom i njegovim roditeljima po osnovu osiguranja od autoodgovornosti isplatio ukupno 1.360.725,00 dinara, da je pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Kraljevu P 274/06 od 05.09.2006. godine ovde tužilac je obavezan da Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, Filijala za Rasinski okrug Kruševac na ime isplaćenih troškova lečenja oštećenog VV isplati 915.904,97 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.04.2006. godine i troškovima spora (ukupno 1.077.593,00 dinara), koji iznos je tužilac isplatio, kao i da je sa oštećenim zaključio poravnanje u predmetu Opštinskog suda u Kruševcu P 2614/05 po kome je tužilac obavezan da oštećenom na ime rente isplaćuje mesečno od 14.000,00 dinara, a navedeni iznos je naknadno povećan na 15.400,00 dinara. Utvrđeno je da je tuženi BB vozački ispit položio 28.07.2004. godine i u vreme kada se desila predmetna saobraćajna nezgoda nije mu bila izdata vozačka dozvola. Tuženi AA je tužiocu po vansudskim poravnanjima R 1/05 od 02.02.2005. godine i R 41/05 od 22.08.2005. godine, na ime regresa isplatio ukupno 256.051,00 dinara, a nakon zaključenja osporenih poravnanja i isplate iznosa na koja su zaključena poravnanja tuženi su se obraćali advokatu radi konsultacije u pogledu mogućnosti da se oslobode od obaveze da isplate preostali deo naknade štete.

Ocenom nalaza i mišljenja veštaka sudske medicine, utvrđeno je da je oštećeni VV u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi zadobio teške telesne povrede opasne po život i da je bio u komi 28 dana, da je dejstvo primarnog i sekundarnog straha, trajanje i intenzitet kod oštećenog ostavio trajne psihičke izmene, da je trpeo bolove, utvrđeno je trajanje i intenzitet fičičkih bolova, te da je kod oštećenog zbog a kao posledica predmetne saobraćajne nezgode došlo je do naruženja u srednjem obimu, s obzirom da mu se na telu nalaze vidljivi ožiljci, a i duševno pati zbog nemogućnosti normalnog funkcionisanja i obavljanja uobičajenih radnji.

Ocenom nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra i nalaza i mišljenja veštaka psihijatra, koja je saglasna sa nalazom i mišljenjem veštaka neuropsihijatra, utvrđeno je da je kritičnom prilikom alkoholemija izmerena iz uzorka krvi koja je tuženom BB uzeta u 3,50 časova (50 minuta nakon udesa) iznosila 0,97 promila, da je u vreme saobraćajnog udesa alkohemija kod tuženog (koji je tada imao 23 godine) bila u fazi eliminacije i u vreme udesa iznosila je između 0,78 i 1,12 promila, što odgovara granici između pripitog stanja i lakog pijanstva, te da pri ovoj koncentraciji alkohola u krvi dolazi do intenzivnijeg narušavanja funkcije mozga, gubi se samokritičnost i samokontrola, povećava se razdražljivost, smanjuje se mogućnost zapažanja i koordinacija pokreta, vid slabi i kasni za oko 30%, a sluh za oko 40%. Po zaključku veštaka, ponašanje tuženog BB tokom vožnje ukazuje na smanjenje psihomotorne sposobnosti za upravljanje motornim vozilom, tako da tuženi nije bio sposoban za bezbedno upravljanje motornim vozilom. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke utvrđeno je da je vozilom marke “Opel” upravljao oštećeni VV, a vozilom marke “Lada” tuženi BB, da se vozilo “Lada” kretalo brzinom od 100 km/h i posedovalo kinetičku energiju koja je 2,77 puta veća od kinetičke energije koju bi posedovalo da se kretalo brzinom od 60 km/h, te da kinetička energija utiče direktno na povređivanje, kao i da je vozilo marke “Lada” započelo preticanje vozila marke “Opel” u trenutku kada je to vozilo već započelo skretanje u levo i nalazilo se na levoj strani kolovoza, te da sposobnost vozača vozila marke “Opel” da spreči nastanak nezgode u konkretnom slučaju mogla bi da se ispolji samo pod uslovima da se vozilo “Lada” nije kretalo brzinom većom od 35 km/h, kao i da alkoholisanost tuženog BB nije bitno menjala uslove mogućnosti sprečavanja nastanka nezgode i ne može neposredno da se dovede u vezu sa nastankom predmetne saobraćajne nezgode. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka aktuara, utvrđeno je da je mesečna renta utvrđena poravnanjem između stranaka i da je sve do 04.07.2008. godine iznosila 14.000,00 dinara kada je povećana na 15.400,00 dinara, kao i da je u periodu od 01.01.2006. godine do 03.03.2013. godine tužilac oštećenom na ime rente isplatio ukupno 1.297.800,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi BB u trenutku saobraćajne nezgode bio u alkoholisanom stanju i to stanju lake pripitosti, ali da ne postoji uzročno-posledična veza između njegove alkoholisanosti i saobraćajnog udesa, te da je prema nalazu veštaka saobraćajne struke nastanku saobraćajne nesreće isključivo doprineo oštećeni zbog čega je odbio tužbeni zahtev u celosti, a odbio je i protivtužbeni zahtev tuženog AA, zaključivši da tuženi nije bio u zabludi prilikom zaključenja osporenih poravnanja. Međutim drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o tužbenom zahtevu ocenivši da je prvostepeni sud izveo nepravilan zaključak o nepostojanju uzročno posledične veze između alkoholisanosti tuženog BB i predmetne saobraćajne nezgode, a samim tim i odgovornosti za štetu koja je tom prilikom nastupila, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu na ime regresa isplate ukupno 3.744.018,00 dinara, dok je potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke o protivtužbenom zahtevu.

Imajući u vidu navedeno, po oceni revizijskog suda osnovano se revizijom tuženog AA ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo u delu kojim je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u odnosu na ovog tuženog, dok se revizijom tuženog BB neosnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda u odnosu na tuženog AA. Naime, odredba člana 174. ZOO propisuje da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi. S druge strane, prema članu 176. stav 1. propisano je da: umesto imaoca stvari i isto kao on, odgovara lice kojem imalac poveri stvar da se njome služi ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu. Iz ovakve formulacije naznačenog stava citiranog člana proizilazi da u slučaju kad postoji odgovornost lica kome je stvar poverena na upotrebu odgovara i imalac stvari, dakle postoji njihova solidarna odgovornost vezano za štetu učinjenu trećim licima jer formulacija ukazuje na činjenicu da pored imaoca stvari odgovara i lice kome je stvar “poverena na upotrebu” ili lice koje je inače dužno da je nadgleda. Kako je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tuženi BB vozilo uzeo bez znanja i odobrenja tuženog AA, pa kako tuženi AA tuženom BB nije poverio na upotrebu vozilo, a kojim je izazvana saobraćajna nezgoda i pričinjena šteta trećim licima, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda tuženi AA, kao imalac stvari nije solidarno odgovoran za nastalu štetu sa tuženim BB.

Kako je pobijanom presudom, pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena presuda, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP uvažio reviziju tuženog AA i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, odlučujući o žalbi tužioca drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog BB.

Naime, odredbom člana 4. stav 1. Uslova za osiguranje vlasnika odnosno korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima je između ostalog propisano da osiguranik gubi pravo iz osiguranja ako se vozilom upravlja bez propisane dozvole za određenu vrstu vozila, kao i ako mu je oduzeta vozačka dozvola ili mu je izrkečena mera bezbednosti odnosno zaštitna mera bezbednosti, ili zaštitna mera upravljanja motornim vozilom, osim kada upravlja vozilom za vreme obuke za sticanje vozačke dozvole po zakonskim propisima za takvu vrstu obuke (stav 2), i ako je u trenutku saobraćajne nezgode pod uticajem alkohola, droga ili drugih narkotika (stav 3).

U toku postupka utvrđeno je da je tuženi BB kritičnom prilikom 01.08.2004. godine vozio bez vozačke dozvole, koja mu u tom trenutku nije bila izdata u zakonom propisanom postupku i od strane nadležnog organa (iako je vozački ispit položio 28.07.2004. godine) i u alkoholisanom stanju sa 0,97 promila alkohola u krvi, što je utvrđeno u krivičnom postupku u kome je presudom Opštinskog suda u Brusu K 152/04 od 11.04.2005. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi člana 195. stav 3. KZ RS. Kako je veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra i veštaka psihijatra utvrđeno da je alkohemija kod tuženog BB u momentu saobraćajne nezgode bila između lakog pijanstva, kao i da tuženi imajući u vidu utvrđeni stepen alkoholisanosti u vreme saobraćajne nezgode nije bio sposoban za bezbedno upravljanje motornim vozilom, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da su ispunjeni uslovi za gubitak prava iz osiguranja i osnov za regresni zahtev tužioca. Naime, osiguravač po odredbi iz člana 87. stav 1. Zakon o osiguranju imovine i lica („Službeni glasnik SRJ“ 30/96 sa izmenama i dopunama), prema trećem oštećenom licu ne može da ističe prigovore na koje bi imao pravo prema svom osiguraniku, a po odredbi iz člana 87. stav 2. istog zakona osiguravač prema odgovornom licu ima pravo na regres ukoliko nije nastupila njegova obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju autoodgovornosti. Iz ovog sledi da pravo osiguravača na regres prema odgovornom licu ne nastaje samom isplatom naknade trećem oštećenom licu, već je potrebno da njegov osiguranik izgubi prava iz ugovora o osiguranju odgovornosti. Vlasnik vozila koji osigurava svoju odgovornost plaća osiguravaču premiju osiguranja, isplatom naknade trećem licu, ako se osigurani slučaj dogodi, osiguravač ispunjava ugovornu obavezu prema svom osiguraniku i zbog toga po odredbi iz člana 87. stav 2. navedenog zakona od odgovornih lica može da regresira isplaćeni iznos samo ako prema uslovima ugovora o osiguranju osiguranik izgubi pravo iz osiguranja, a što je u konkretnoj situaciji slučaj, budući da je alkohemija kod tuženog BB u momentu saobraćajne nezgode bila iznad 0,5 g/kg, kao i da tuženi imajući u vidu utvrđeni stepen alkoholisanosti u vreme saobraćajne nezgode nije bio sposoban za bezbedno upravljanje motornim vozilom, odnosno da je kritičnom prilikom upravljao vozilom pod uticajem alkohola, što je u uzročno-posledičnoj vezi sa nastalom saobraćajnom nezgodom, kako to proizilazi iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke, pa su ispunjeni uslovi za regres prema tuženom BB. Stoga je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog BB da tužiocu na ime regresa isplati ukupno 3.744.018,00 dinara sa kamatom na pojedinačne iznose bliže određeno u ovom stavu izreke. Stoga su neosnovani navodi revizije tuženog BB da tužilac nema pravo regresa prema tuženom jer je tuženi u vreme nezgode stekao pravo na upravljanje motornim vozilo, te da prisustvo alkohola nije u uzročnoj vezi sa nastankom saobraćajne nezgode, pa stoga nije isključen rizik od odgovornosti za predmetnu štetu tužioca prema uslovima osiguranja.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka u odnosu na tuženog BB, jer je doneta primenom odredbi člana 153. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ovaj sud je imao u vidu da je u drugostepenoj presudi očiglednom greškom u kucanju naveden datum početka toka kamate na dosuđenih 1.360.725,00 dinara, ali nalazi da isto nije od uticaja na drugačiju odluku budući da se greške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne greške u pisanju i računanju mogu ispraviti u svako doba.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić