Protiv odluke drugostepenog suda, tuženi su izjavili blagovremenu reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. ZPP, a u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja DD je supruga sada pok. ĐĐ. Tužilac BB je otac tužilje DD, a tužena VV je majka sada pok. ĐĐ, a tuženi GG njegov brat. Sada pok. ĐĐ je tokom jula meseca 2015. godine operisan od tumora na mozgu u ... Međutim, bila je neophodna druga operacija, pa su prikupljena novčana sredstva da bi GG bio operisan u .... Sa tužiljom DD je boravio do 14.01.2016. godine u ..., kada su se vratili. Međutim, i nakon te operacije stanje mu nije poboljšano, pa je ĐĐ preminuo ...2016. godine. Nakon povratka iz ..., tužioci nisu dozvoljavali tuženima – majci i bratu da posete bolesnog ĐĐ iz navodnih razloga što su to lekari preporučili, da mu ne treba uznemiravanje, a osim toga, tužena DD je bolovala od karcinoma, pa su se plašili virusne infekcije za pokojnog ĐĐ. Nakon smrti ĐĐ tužioci nisu obavestili tužene o njegovoj smrti, već su tuženi to saznali od trećih lica. Tužioci su na mreži „Facebook“ postavili stranicu „...“, na kojoj su iznosili podatke o tužiocima u pogledu odnosa prema preminulom ĐĐ i prema tuženima. Na stranici od 14.02.2016. godine tužena DD je objavila tekst: „...“ u kome je, između ostalog navela da su joj supruga pok. ĐĐ i njeni roditelji uskratili najnormalnije porodične odnose i da je pismo upućeno ĐĐ, iako je jasno da pismo do njega ne može doći, navodeći da joj nisu dozvolili da se pozdravi sa sinom pred njegov put u ..., da je njegova supruga lagala u pogledu njegovog zdravstvenog stanja, da su od nje krili kada su se vratili iz ... i da je ona odlazila do kapije, zvala telefonom i zvonila u nadi da će je pustiti da vidi ĐĐ, ali da se oni nisu javljali. Slala je poruke da se ĐĐ overi zdravstvena knjižica, koju oni nisu overili, niti su ga prijavili Domu zdravlja, a nisu ga odveli ni u bolnicu, iako je hitna pomoć dala uput za to. Supruga ĐĐ to ne bi radila da ga je volela, a dok se njen otac ponašao kao da nije otac i da se samo brine šta će sa svojom ćerkom kada ĐĐ premine i da joj je to lično rekao. U pismu od 20.02.2016. godine, koje je naslovljeno: „...“, a sadržina glasi: „...“. Tuženi GG je u postu 19.02.2016. godine, na pitanje postavljeno istog dana od strane EE: „...“ odgovorio: „Jedino kako to mogu da objasnim je sledeće: gledao sam neku emisiju o manijaku koji je nesumice išao ulicom sa sekirom u ruci i cepao ljudima glave. Kada su ga uhvatili pitali su ga zašto je to radio, na šta je on odgovorio: nemate pojma kako je dobar zvuk kada se čuje kada pocepate nekome lobanju... Eto odgovorio sam Vam. To samo njegov monstruozni um može da shvati. Nažalost neko je morao to da plati“. U postu od 25.02.2016. godine, tuženi GG je naveo: „... U postu od februara iste godine, tuženi GG je naveo: „Želim zbog ljudi koji nisu upoznati sa situacijom da im objasnim šta se dešava, ...“.

Tužioci svoj zahtev za naknadu nematerijalne štete temelje na okolnostima da su im objavljivanje tih tekstova izazvali osećaj životne ugroženosti, usled čega nisu mogli da slobodno izlaze izvan kuće i obavljaju svakodnevne životne aktivnosti (o pretnjama koje su dobijali posle iznošenja tih navoda, a koja su dolazila i od trećih lica, obaveštena je policija), a trpeli su i duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i povrede prava ličnosti. Takvo ponašanje tuženih, kao i trećih lica koja su se uključivala na „Facebook“ smatraju uvredljivim i ugrožavajućim, bez obzira što tuženi na njih nisu mogli da utiču.

Pri ovakvom činjeničnom stanju, polazeći od odredbi člana 46. Ustava Republike Srbije, članova 198, 199. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, te člana 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što se u navodima tuženih iznose, pre svega, činjenice, a zatim i vrednosni sudovi. Ceneći najpre otvoreno pismo tužene VV objavljeno na netu 14.02.2016. godine, zaključio je da isto ne predstavlja iznošenje neistinitih činjeničnih navoda. U pismu tvrdi da joj tužioci nisu dozvoljavali da posećuje svog sina tokom bolesti, da se sa njim pozdravi i to naročito u poslednjem periodu bolesti prilikom odlaska na lečenje u Tursku i nakon njegovog povratka. Tužena je izražavala svoje nezadovoljstvo i tugu zbog činjenice da supruga njenog sina i njen otac nisu dozvoljavali da vidi dete, koje je bilo bolesno, izražavajući pri tom i sumnju da su ga oni adekvatno negovali i pazili, kako navodi tuženi GG u svom pismtu od 25.02.2016. godine. Obzirom da iznete činjenice nisu neistinite, to ne mogu stvoriti utemeljenje da budu osnov za naknadu štete tužiocima. Sud je cenio i navod tuženog GG u postu od 19.02.2016. godine, kada je govorio o emisiji koju je gledao o manijaku koji je ljudima cepao glave i o njegovom monstruoznom umu i zaključio da se ti navodi ne mogu posmatrati kao da su direktno upućeni tužiocima, već pre svega predstavljaju figurativni prikaz nemogućnosti razumevanja postupka određenih lica. Citirani navodi nisu bili takve prirode da bi mogli povrediti ugled i osećanje časti tužilaca, jer su odnosi između parničnih stranaka duže vreme, tokom bolesti pok. ĐĐ, bili poremećeni, što je kulminiralo zabranom da tuženi posećuju sada pok. ĐĐ (iako se radi o bliskim srodnicima – sinu i bratu). U iznetim tekstovima nisu iznošene uvrede u odnosu na tužioce, već samo upitanost o motivima postupanja tužilaca koji su zabranjivali najbližim srodnicama da posete teško bolesnog ĐĐ. VV je izražavala sopstvena osećanja povodom nemogućnosti da komunicira sa sinom u posednjim danima njegovog života, dok je tuženi GG u postovima izražavao i sumnju u motivima postupanja tužilaca, ali ta sumnja nije eksplicitno sadržavala uvrede, niti napade na čast, dostojanstvo ili sigurnost tužilaca, jer nisu potvrđeni njihovi navodi da je on pozivao da se tužiocu ŽŽ odrubi glava. Pri tome, prvostepeni sud zaključuje da je sloboda izražavanja civilizacijsko dostignuće koje je zbog svoje uloge u demokratskom društvu dobilo zaštitu ne samo u okviru nacionalnog zakonodavstva, već i institucionalno i predstavlja jedno od osnovnih načela Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i sloboda. Sloboda izražavanja predstavlja deo ljudskog prava koji čini deo integriteta svakog čoveka. U savremenom društvu ta sloboda omogućuje njegovo pravilno korišćenje preko medija što je neophodno radi razvoja ljudskog društva i svakog pojedinca. Iz Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda nesumnjivo proizilazi da ona štiti posedovanja i izražavanje sopstvenog mišljenja, kao i prijem i saopštavanje informacija. Tuženi nisu pozivali na nasilje prema tužiocima, niti su isto zagovarali, već je reč o komentarima trećih lica koji su tako reagovali na navode tuženih što ne mogu da kontaktiraju sa sinom i bratom. Tuženi ne mogu biti odgovorni za reakciju trećih lica, niti se te reakcije mogu njima pripisati u odgovornost. Stoga za ovaj deo navoda tužilaca tuženi nisu pasivno legitimisani. Navodi koji su izneti od trećih lica (da su tužioci sektaši, da zaslužuju smrtnu kaznu, da im se treba odrubiti glava, kao i uvrede da tužilac ŽŽ nije otac tužilje DD) nisu izneti od strane tuženih niti tuženi za njih mogu biti odgovorni. Shodno tome, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav pravni zaključak prvostepenog suda, nalazeći da isti nije zasnovan na pravilnoj primeni materijalnog prava. Pri tome, polazi od člana 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i Međunarodnom paktu građanskim i političkim pravima. Članom 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima propisano je da svako treba da ima pravo na mišljenje bez nečijeg mešanja i da svako treba da ima pravo na slobodu izražavanja, a to pravo podrazumeva slobodu traženja, primanja i davanja informacija i ideja svih vrsta usmeno, pismeno ili štampano u obliku umetnosti, ili kroz bilo koji drugi medij po njegovom izboru bez ikakvih granica. Ostvarivanje ovog prava podrazumeva i dužnosti i odgovornosti i to pravo može biti podložno određenim ograničenjima kada je to potrebno za poštovanje prava i ugleda drugih, ili radi zaštite nacionalne bezbednosti, ili zaštite javnog reda ili javnog zdravlja i morala. Zaključuje da sloboda govora i izražavanja se ne može priznati kao neograničena, a zajednička ograničenja slobode govora odnose se na javne optužbe, klevetu, nepristojnost, pobunu, podsticanje, psovke, tajne podatke, kršenje autorskih prava, poslovne tajne, etiketiranje, sporazum neobjavljivanja, pravo na privatnost, pravo na zabranu, javnu bezbednost i krivokletstvo i sl. i isto uključuje i princip štete. Oblik izražavanja moguće je ograničiti ako se isti smatra uvredljivim po društvo, uzimajući u obzir faktore kao što su stepen, trajanje, motivi i lakoća sa kojom bi se to moglo izbeći. Motiv otvaranja stranice nakon smrti pok. ĐĐ, nije mogao biti obaveštavanje javnosti o zdravstvenom stanju preminulog, niti mesto za davanje informacija o okolnostima koje se odnose na to da li su tuženi viđali svog pokojnog srodnika ili ne i kako su se tužioci prema njemu ophodili. Da je to bio pravi motiv istupanja tuženih oni bi istu stranicu otvorili pre smrti pok. ĐĐ. Izolacija ĐĐ je sprovedena isključivo zbog njegove zaštite od eventualnih virusa i bakterija, jer je isti običnim kašljem mogao da bude više zaražen i da mu se pogorša stanje. Pri tome su se tužioci, u vezi zabrane kontaktiranja trećih lica sada pok. ĐĐ, rukovodili nalazom ili nalogom lekara. Stoga se formulacija objavljena na stranici „Moj život u izolaciji“ i izneti stavovi i pitanja ne mogu smatrati kao iznošenje činjenica i vrednosnih sudova. Ovo iz razloga što su ti navodi direktno upućeni na ličnost tužilaca i govore o neadekvatnom ponašanju tužilaca prema bolesnom ĐĐ, a samim tim su od direktnog uticaja na pisanje negativnih komentara od strane trećih lica. Posebno je problematično pisanje tuženog GG u postu od 19.02.2016. godine i objavljn u emisiji o manijaku i monstruoznom umu, te da to pisanje upućuje na tužioce (po oceni BB), iako je dat u vidu odgovora na pitanje trećeg lica. Iz tih razloga nije prihvaćen zaključak prvostepenog suda da je citiranim odredbama o emisiji koju je gledao o manijaku koji ljudima seče glave i o njegovom monstruoznom umu da insuinacije nisu direktno upućene tužiocima i da predstavljaju samo figurativni prikaz nemogućnosti razumevanja postupaka određenih ljudi. Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da je sloboda izražavanja civilizacijsko dostignuće jedno od osnovnih načela Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama. Međutim, sloboda izražavanja ne dozvoljava povredu ugleda, časti i dostojanstva drugih lica koji imaju pravo na svoju privatnost. Svojim objavama tuženi su direktno povredili čast i ugled tužilaca, pa im je shodno odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, na ime pravične naknade nematerijalne štete dosudio po 150.000,00 dinara. Radi zaštite prava ličnosti, drugostepeni sud je usvojio i zahtev tužilaca i naložio tuženima da prestanu sa iznošenjem neistina na račun tužilaca na društvenoj mreži „Facebook“ na statusu „...“ i da tužiocima upute javno izvinjenje zbog nanošenja duševnih bolova.

Po oceni revizijskog suda, pobijana drugostepena presuda nije pravilna, jer je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, pogrešno zaključuje drugostepeni sud kada nalazi da je motiv otvaranja stranice nakon smrti pok. ĐĐ nije mogao biti obaveštenje javnosti o zdravstvenom stanju preminulog, niti mesto za davanje informacija o okolnostima koje se odnose na to da li su tuženi viđali svog pokojnog srodnika ili ne i kako su se tužioci prema njemu ophodili, te da je to bio pravi motiv istupanja tuženih, oni bi istu stranicu otvorili pre smrti. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, takav zaključak nije pravilno zasnovan na izvedenim dokazima. Takođe, zaključak da su tužioci zabranjivali viđanje sa pokojnim ĐĐ iz razloga da bi se ĐĐ zaštitio od eventualnih virusa i bakterija nije prihvatljiv u celokupnom značenju tog obrazloženja. Ovo iz razloga što je evidentno da su tuženi majka i brat pokojnog ĐĐ i da su tužioci trebali da dozvole viđanje pokojnog ĐĐ od strane tuženih, ako ne u direktnom kontaktu sa njim onda na odgovarajućoj udaljenosti, postavljanjem određene staklene prepreke i slično. Zaključak da bi kontakt sa pokojnim ĐĐ bio koban i poguban po njega zasniva se na paušalnoj oceni suda, a ne na postojanju dokaza u tom smislu. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se sloboda govora i izražavanja ne može priznati kao neograničena. Zajednička ograničenja slobode govora odnosi se na javne optužbe, klevetu, neprostojnost, pobunu, podsticanje psovke i sl. Slobodom govora ne sme se ugrožavati bezbednost, vršiti krivokletstvo i slično. Međutim, iz sadržine objavljenih navoda na „Facebook“ koji potiču od tužene VV proizilazi da u takvim izjavama nema ni uvrede niti pozivanja na ugrožavanje sigurtnosti tužilaca. Tužena je izrazila svoje sopstveno mišljenje. Sa tim mišljenjem nije napadnuta ni čast ni dostojanstvo ni sigurnost tužilaca. Izrazila je samo upitanost radi saznavanja motiva o postupanju tužilaca koji su zabranjivali najbližim srodnicima da posete teško bolesnog ĐĐ. Takođe, izjava tuženog GG u postu od 19.02.2016. godine, gde se isti izražava o manijaku koji je ljudima cepao glave i o njegovom monstruoznom umu, ne može se smatrati kao navod koji je kao pretnja direktno upućen tužiocima. Takav navod pre predstavlja figurativni prikaz nemogućnosti razumevanja postupka određenih ljudi. Zato se i ne može smatrati da je time povređen ugled, osećanje časti, niti da je ugrožena sigurnost tužilaca. Sa druge strane, komentari trećih lica povodom isticanja navoda na netu od strane tuženih, a povodom celokupnih događaja, ne mogu se pripisati u odgovornost tuženima. Ovo iz razloga što tužioci nisu mogli kontrolisati šta treća lica mogu iznositi u svojim komentarima povodom njihovih navoda iznetih na netu. Prema sadržini navoda proizilazi da se oni ne mogu okarakterisati kao sadržaj kojima se vređa ugled i osećanje časti tužilaca, niti se isti mogu smatrati kao poziv na ugrožavanje sigurnosti tužilaca. Lična preosetljivost određenih lica ne može biti osnov za izvođenje zaključka da im je povređena čast i ugled i da im je ugrožena sigurnost. Objektivizacija tog osećaja mora biti ključni parametar u proceni da li postoje elementi povrede časti ugleda i da li je time narušena sigurnost određenog lica. Ne može se smatrati da postoji direktna uzročno-posledična veza između komentara trećih lica sa navodima tuženih iznetim na netu, obzirom na njihovu sadržinu. Stoga se ne može prihvatiti zahtev tužilaca u smislu osnova za naknadu štete, niti, pak, zahtev u pogledu nalaganja tuženima za prestanak iznošenja informacija o događaju i objavljivanja javnog izvinjenja tuženih.

Imajući u vidu napred izneto, primenom odredbi člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci u prvom stavu.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu čl. 153, 254. i 165. ZPP, pri čemu su tuženima priznati sledeći troškovi revizijskog postupka i to: na ime stručnog sastava revizije iznos od 27.000,00 dinara i na ime takse za reviziju, i takse za odluku po reviziji iznos od po 39.600,00 dinara (kako je opredeljeno u troškovniku tuženih), a sve u skladu sa važećom AT i Zakonom o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić