Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Horovic, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Bogdan Jurišić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž 1153/21 od 18.01.2023. godine, u sednici održanoj 08.11.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž 1153/21 od 18.01.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž 1153/21 od 18.01.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1671/20 od 18.05.2021.godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužiocu iznos od 216.667,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.07.2016. godine do isplate, kao i da mu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 168.133,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na dosuđene troškove postupka za period od dana presuđenja do dana izvršnosti presude.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gž 1153/21 od 18.01.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba i preinačena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1671/20 od 18.05.2021.godine tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obeveže tuženi da mu isplati iznos od 216.667,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.07.2016. godine do isplate i naknadi troškove postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 132.201,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stav 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ceneći ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je imao u vidu da iz navoda revizije tužioca ne proizlazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba novog tumačenja prava. Revizijom se ne ukazuje na postojanje suprotnih odluka u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji, pa nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, a pitanje primene instituta sticanja bez osnova i situacije kada se ne može tražiti vraćanje datog iz člana 211. Zakona o obligacionom odnosu, kao i naknade štete iz 154. istog zakona zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, čija pravilnost ne može biti razlog za dozvoljenost posebne revizije, zbog čega je Vrhovni sud ocenio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U konkretnom slučaju, s obzirom na vrstu spora i sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva, drugostepeni sud je pravilno zaključio da u odnosu na tuženog nema osnova za obavezivanje na isplatu. Kako se revizijom ne ukazuje na postojanje suprotnih odluka u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji, nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, a revident ne ukazuje, niti po oceni Vrhovnog suda postoje drugi razlozi za dozvoljenost posebne revizije.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 468. stav 1. ZPP propisano je da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda donete u postupku o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena. Zbog toga se u toj vrsti spora dozvoljenost revizije ne ceni prema odredbama člana 403. stav 2. tačke 2. i 3. ZPP.

Tužba radi isplate podneta je 10.01.2017. godine. Vrednost predmeta spora je 216.667,00 dinara, što na dan podnošenja tužbe čini protivvrednost od 1.752,40 evra. Postupak je vođen po pravilima o sporu male vrednosti.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to revizija tužioca nije dozvoljena bez obzira na preinačujuću drugostepenu odluku.

Na osnovu navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković