Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su izjavile blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužilja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glsnik RS“ br 72/11 ....18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužilja neosnovano se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je drugostepena presuda zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u prvostepenom postupku jer nije bilo potrebe da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi na osnovu odredbe člana 394. tačka 4. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je operisala desni kuk u Opštoj bolnici u ... 23.03.2017. godine, a potom je upućena na rehabilitaciju u Specijalnu bolnicu za rehabilitaciju u Ivanjici (tužena) iz koje je otpuštena nakon što je, silaskom niz stepenice u zgradi te ustanove, uz pomoć štaka, sa trećeg na drugi drugi sprat, pala i zadobila teške telesne povrede. Rehabilitacija tužilje AA je počela 25.03.2017. godine i trajala do 10.04.2017. godine, kada je ona osposobljena da se kreće uz pomoć dve potpazušne štake. U periodu kada je smeštena u bolnicu, tužilja AA je imala pomoć medicinskog osoblja takozvani „transfer“, a od 04.04.2017. godine, kretala se uz pomoć dve potpazušne štake, kako je obučavana od početka rehabilitacije, u koju obuku spada i stepenište, odnosno kretanje uz i niz stepenice. Do 10.04.2017. godine, ona je, uz pratnju terapeuta odlazila u fizikalno – terapijski blok, dok joj je hrana donošena u sobu. Počev od 10.04.2017. godine, dozvoljeno joj je da sama hoda uz pomoć štaka, da samostalno ide na ručak u restoran na trećem spratu, na terapiju bloka na drugom spratu i na prijem injekcija na prvom spratu, uz pomagalo i bez pratnje medicinskog osoblja. Tužilja AA je bila obučena za samostalni hod uz pomoć pomagala sa dve podpazušne štake po ravnom i uz i niz stepenište, bez pomoći medicinskog osoblja. Medicinski radnici tužene daju usmena upozorenja pacijentima da ne koriste stepenište već lift, tako što u zgradi postoje četiri lifta od kojih su tri namenjena za korišćenje od strane pacijenata dok je četvrti teretni. Utvrđeno je da su na zidovima bolnice postojali plakati na kojima je navedeno da je „pacijentima sa pomagalima zabranjen hod po stepenicama, obavezno koristi lift“, sa slikama zabranjenog hoda i izlepljenim plakatima na oglasnim tablama i u sobama. Takođe je utvrđeno da u sobama tužene postoji „kućni red“ gde je, pod tačkom 20 navedeno da je „zabranjeno korišćenje stepenica osobama sa pomagalima bez pratnje stručnog medicinskog osoblja (obavezno koristi lift)“. Veštačenjem od strane komisije veštaka utvrđeno je da je pri padu tužilja zadobila povrede u visu nagnječenja velikog mozga slepoočno – obostrano, krvarenje između tvrdih i mekih moždanica na levoj polovini velikog mozga, nagnječenje u desnom temenom potiljačnom predelu sa razderno-nagnječnom ranom promerom 2 cm, nagnječenje grudnog koša, nagnječenje trbuha. Nakon dijagnostičke procedure, 16.04.2017. godine, izvršena je hiruška intervencija, a potom je nastupila teška demencija psihoorganskog sindroma. Veštačenjem je takođe utvrđen intenzitet i trajanje fizičkih bolova, pretrpljenog straha kao i umanjenje životne aktivnosti tužilje AA, kojoj je oduzeta poslovna sposobnost i 2018. godine dodeljena naknada za tuđu negu i pomoć zbog teškog invaliditeta. Stepenište na kom je došlo do povređivanja tužilje AA je, po svojoj funkcionalnosti, kvalitetu, stabilnosti, osvetljenosti i održavanosti, takvo da odgovara standardima bezbedne stvari za upotrebu, budući da je snabdeveno rukohvatima sa obe strane zida celom svojom dužinom i dovoljne širine za nesmetani prolaz više lica. Takođe je utvrđeno da tužena nije bila dužna da na dan štetnog događaja obezbedi konstantan nadzor tužilje AA, budući da je njena rehabilitacija sprovedena kroz tri faze i to: prvu, dok je bila na sobnom lečenju kada joj je hrana donošena u sobu i bila predviđena obavezna pratnja fizioterapeuta prilikom svakog transporta tužilje dok je koristila hodalicu; drugu, kada je nakon razdruživanja hodalice od strane tužilje AA, ona obučavana za hod sa štakama; treću, počev od 10.04.2017. godine, kada je tužilja AA dobila odobrenje da može samostalno da hoda i posećuje restoran pri čemu je, kao nesporno, utvrđeno da su radnici tužene upozoravali tužilju, usmeno, da je dužna da koristi lift prilikom sprovođenja rehabilitacije, a takva upozorenja su bila istaknuta u bolnici, u vidu plakata, kao i u bolesničkim sobama u vidu „kućnog reda“.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimičnom presudom tuženu obavezao da tužilji AA naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, a tužiljama VV i BB, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog teškog invaliditeta bliskog lica – majke AA, na osnovu odredbe člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je našao da je stepenište opasna stvar a fizikalni tretman nepokretnih ili slabo pokretnih pacijenata opasna delatnost, te da nisu ispunjeni uslovi za oslobađanja od odgovornosti tužene, u smislu odredbe člana 177. tog Zakona, s obzirom na broj lica koja koriste stepenište u bolnici, koji je nesumnjivo veliki, kako zbog broja ležećih tako i ambulantnih pacijenata i drugih korisnika usluga tužene, pa je mogućnost pada predvidiva. Međutim, iz činjenice da je tužilja AA, mimo usmenih upozorenja i pismenih obaveštenja (kućni red i plakati) koristila to stepenište, iako je još uvek koristila pomagala u vidu dve potpazušne štake, prvostepeni sud je našao da se ona ponašala suprotno odredbama člana 32. Zakona o pravima pacijenata, pa je, na osnovu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, našao da postoji doprinos AA nastanku predmetne štete u procentu od 30%. Pošto je veštačenjem utvrđeno da kod AA postoji teška invalidnost, prvostepeni sud je tužiljama VV i BB, njenim ćerkama, na osnovu odredbe člana 201. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, priznao novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog teškog invaliditeta njihove majke – tužilje AA.

Drugostepeni sud je, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, preinačio delimičnu presudu prvostepenog suda tako što je tužbeni zahtev tužilja odbio, primenom odredbe člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je predmetna šteta nastala isključivom radnjom oštećenog, tužilje AA, koja se spornom prilikom ponašala protivno odredbi člana 32. stav 2. Zakona o pravima pacijenata, imajući u vidu nesporno utvrđenu činjenicu da je ona bila upozorena da je dužna da koristi lift, kako usmeno tako i pisanim obaveštenjima i upozorenjima, a da se tužilja AA pridržavala pravila kućnog reda, do štete ne bi ni došlo. Pošto je prvostepeni sud utvrdio da stepenište tuženog po svojoj funkcionalnosti, kvalitetu, stabilnosti, osvetljenosti i održavanosti odgovara standardima stvari bezbedne za upotrebu budući da je snebdeveno rukohvatima sa obe strane zida celom svojom dužinom dovoljne širine za nesmetani prolaz više lica, sledi da je tužena dokazala da je do štetnog događaja došlo isključivo radnjom oštećene tužilje AA, koju tužena nije mogla predvideti i čije posledice nije mogla izbeći ili otkloniti, pri čemu nije bilo nepravilnosti i propusta u radnjama tužene jer šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari (stepeništa) odnosno potiče od samoinicijativnog pokušaja tužilje AA da koristi stepenište, jer izlazi iz bolnice a kod kuće takođe ima stepenište, što je ona saopštila, nakon pada, prisutnom osoblju tužene.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odgovornost za štetu od opasne stvari, opasne delatnosti propisana je odredbom člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, tako što za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi, pri čemu šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću se smatra da potiče od te stvari odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Oslobođenje od odgovornosti propisano je odredbom člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, tako što se, između ostalog, imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav 2.).

Zakon o pravima pacijenata („Službeni glasnik RS“ br 45/2013 i 25/2019), u odredbi člana 32. propisuje dužnosti pacijenata tako što je, na osnovu stava drugog te odredbe Zakona, u ostvarivanju zdravstvene zaštite, pacijent dužan da se pridržava opštih akata zdravstvene ustanove, privatne prakse, organizacione jedinice visokoškolske ustanove zdravstvene struke koja obavlja zdravstvenu delatnost i drugih prvnih lica koja obavljaju određene poslove iz zdravstvene delatnosti, o uslovima boravka i ponašanja u njima.

U konkretnom slučaju, tužilja AA se povredila padom na stepeništu Specijalne bolnice za rehabilitaciju Ivanjica, koje, po svojoj funkcionalnosti, kvalitetu, stabilnosti, osvetljenosti i održavanosti, odgovara standardima stvari bezbedne za upotrebu, budući da je snabdeveno rukohvatima sa obe strane zida celom svojom dužinom i dovoljne je širine za nesmetani prolaz više lica, tako što je samoinicijativno pokušala da koristi stepenište, iako je znala da joj je, kao pacijentu sa pomagalom (kretala se uz pomoć potpazušnih štaka) zabranjen hod stepenicama, a u situaciji kada joj je bilo dozvoljeno da sama hoda, uz pomoć štaka i bez pratnje medicinskog osoblja. To znači da je predmetna šteta nastala isključivom radnjom tužilje AA, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud, pa tužena nije dužna da tužiljama naknadi predmetnu štetu.

Navodima revizije tužilja neosnovano se pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja ukazivanjem na nedoslednosti i protivrečnosti u iskazima saslušanih svedoka. Tim navodima revizije revidenti osporavaju ocenu dokaza što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da o tome koje će činjenice da uzme kao dokazene odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku. Takođe su neosnovani navodi revizije tužilje o tome da se u konkretnom slučaju radi o lekarskoj grešci u širem smislu, pošto upotreba stepeništa u bolici nije medicinska mera niti deo rehabilitacione terapije, odnosno nije deo procedure lečenja niti rehabilitacije pacijenta.

Pošto se navodima revizije tužilja neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić