Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su bili u braku od 27.01.1989. godine do 11.09.2018. godine, kada je brak razveden presudom Okružnog suda u ... u ... . Za vreme trajanja bračne zajednice kupili su kuću sa pripadajućim delom placa od tuženog VV po osnovu usmenog ugovora o kupoprodaji, za cenu od 52.000 evra. Predmetna kuća se nalazi u selu ..., na k.p. .../..., upisana je u LN ... za KO ..., kao objekat broj ..., u osnovi površine 123m2 i sastoji se od prizemlja i sprata, a kod RGZ SKN je upisana na ime tuženog VV. Otac tuženog BB je učestvovao u kupoprodaji kao najstariji član porodice, na taj način što se sa tuženim VV, dogovorio oko kupoprodajne cene, u prisustvu tuženog BB i njegovog brata i isplatio mu najpre 2.000 evra, a zatim 33.000 evra. Ostalu sumu novca do 52.000 evra platio je tuženi BB. Ključeve od sporne nepokrentosti, tuženi VV je predao ocu tuženog BB, sa kojim je pregovarao i zaključio usmeni ugovor. U kuću su se uselili otac tuženog BB i njegov brat sa porodicom, dok su tužilja i tuženi BB u tom trenutku bili u inostranstvu.

Po oceni Vrhovnog kasacioniog suda, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo, kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je suvlasnik sa udelom od ½ predmetne nepokrenosti po osnovu usmenog ugovora o kupoprodaji u odnosu na tuženog VV kao i suvlasnik sa udelom od ½ predmetne nepokrenosti po osnovu sticanja u bračnoj zajednici u odnosu na tuženog BB.

Revizijom se nosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava.

Članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98) koji je važio u vreme zaključenja predmetnog usmenog ugovora o kupoprodaji, propisano je da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda (stav 1.); da ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo (stav 2); da sud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis (stav 3.).

Iz citirane odredbe proizlazi da konvalidacija (naknadno osnaženje) usmenog ugovora o prometu nepokrenosti nije moguća, već samo ugovora o prometu nepokretnosti koji je zaključen u pismenoj formi, a potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda. Zbog toga, suprotno navodima revizije, činjenica da je u konkretnom slučaju zaključen usmeni ugovor o kuporodaji predmetne nepokretnosti u smislu člana 26 Zakona o obligacionim odnosima, cena isplaćena u celosti i nepokretnost predata kupcima u državinu, nije od uticaja na njegovu konvalidaciju, jer se radi o ugovoru o prometu nepokretnosti koji nije zaključen u pisanoj formi saglasno imperativnoj normi člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti. Iz tih razloga, neosnovani su i revizijski navodi u pogledu primene člana 73. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da se ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra punovažnim iako nije zaključen u toj formi, ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizlazi što drugo. Uslove za punovažanost i konvalidaciju ugovora o prometu nepokretnosti reguliše Zakon o prometu nepokretnosti, a ne Zakon o obligacionim odnosima.

Kako navedeni usmeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti nije moguće naknadno osnažiti saglasno članu 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti i tako zaključen ugovor ne proizvodi pravno dejstvo prema članu 4. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti, to u konkretnom nisu ispunjeni uslovi za sticanje susvojine tužilje na osnovu pravnog posla primenom člana 20. stav 1. u vezi člana 13 ZOSPO. Zbog toga je, pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je zahtev tužilje za utvrđenje prava susvojine sa udelom od ½ na predmetnoj nepokretnosti po osnovu usmenog ugovora o kupoprodaji prema tuženom VV odbijen kao neosnosvan.

Imajući u vidu da usmeni ugovor o kupoprodaji predmetne nepokrentosti ne predstavlja osnov za punovažno sticanje prava susvojine u smislu člana 20 stav 1. u vezi člana 13 ZOSPO, pa time ni osnov za sticanje u smislu člana 171 i 177 Porodičnog zakona, to je pobijanom odlukom pravilno odbijen i zahtev tužilje za utvrđenje prava susvojine sa udelom od ½ na predmetnoj nepokretnosti prema tuženom BB, kao bivšem supružniku.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić