Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stava petog izreke, tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je počinjena relativno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP a na koju je revizijom ukazano, pošto presuda sadrži ocenu bitnih navoda žalbe.

Pobijanim delom presude delimično je odbijen protivtužbeni zahtev za naknadu štete, kao posledice raskida predugovora o prodaji nepokretnosti, koji su stranke zaključile 29.06.2010. godine. Ugovor je raskinut 23.12.2010. godine.

Od bitnih činjenica za odluku u pobijanom delu utvrđeno je da su tužilja, kao kupac i tuženi, kao prodavac zaključili i pred sudom overili potpise na predugovoru, čiji predmet je bila stambena zgrada u Beogradu, na adresi ... broj .., za kupoprodajnu cenu od 800.000 evra sa krajnjim rokom isplate 23.12.2010. godine. Tužilja krajnjom nepažnjom nije isplatila ugovorenu kupoprodajnu cenu i skrivila je raskid ugovora, a pravnosnažnim delom presude koji se revizijom ne pobija odlučeno je o vraćanju datog u realizaciji ugovora i osnovanom delu protivtužbenog zahteva za naknadu štete. U vreme zaključenja predugovora tržišna vrednost nepokretnosti bila je 945.000,00 evra, pa je saglasnošću ugovarača kupoprodajna cena bila niža za 145.000 evra. Tuženi je predao posed stambene zgrade tužilji nakon zaključenja predugovora. Posed mu je vraćen u toku novembra 2010. godine. Tokom navedenog perioda tuženi je za stambenu zgradu mesečno mogao da ostvaruje zakupninu od 5.000 evra. Tuženi je drugi put prodao stambenu zgradu 27.08.2012. godine za 600.000 evra. U to vreme njena tržišna vrednost je bila 820.000 evra, pa sledi da je tuženi prodao nepokretnost za 220.000 evra manje od tržišne vrednosti.

Postavljenim protivtužbenim zahtevom tuženi-protivtužilac traži naknadu štete na ime manje ostvarene tržišne cene u iznosu od 200.000 evra, na ime troškova za advokatske usluge od 4.000 evra, na ime troškova posredničke provizije od 17.000 evra i na ime izgubljene dobiti od 100.000 evra, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Drugostepeni sud, na osnovu odredbi članova 262. stav 2. i 132. Zakona o obligacionim odnosima, nalazi da je tužilja u obavezi da tuženom nadoknadi običnu štetu i izgubljenu korist koje su posledica raskida ugovora, koji je ona skrivila krajnjom nepažnjom. Pošto je tuženi prilikom obe kupoprodaje ugovorio sa kupcima nižu cenu od tržišne, a postoji negativna razlika od 75.000 evra između tržišne i ugovorene cene u drugom slučaju, usvaja protivtužbeni zahtev za ovaj iznos. Po osnovu izgubljene dobiti usvaja protivtužbeni zahtev za 30.000 evra, koji iznos predstavlja tržišni ekvivalent za očekivane, ali izostale prihode tokom vremena u kom je tužilja bila u posedu nepokretnosti. U preostalom delu protivtužbeni zahtev odbija pobijanim delom presude, prihvatajući kao pravilan zaključak prvostepenog suda zasnovan na pravilima o teretu dokazivanja.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud postupio, kada je pobijanim delom presude odbio protivtužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je na osnovu otvorene rasprave ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, otklanjajući procesne nedostatke koji su prvostepenu presudu činili nezakonitom. Odluku o neosnovanosti protivtužbenog zahteva zasnivao je na činjenicama koje je utvrdio prvostepeni sud.

Tuženi osim svojih navoda nije pružio druge dokaze na okolnost postojanja izdataka za advokatske usluge i posredničku proviziju nastalih zaključenjem predugovora 29.06.2010. godine, odnosno da postoje radnje tužilje nakon raskida ugovora koje su za posledicu imale izgubljenu korist tuženog zbog izostalog izdavanja stambene zgrade do druge prodaje, pa i po oceni Vrhovnog suda odluka ima utemeljenje u materijalnopravnim odredbama članova 132. stav 1, 266. stavovi 1. i 2, 154. stav 1, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Po ovim odredbama tužilja je u obavezi da tuženom nadoknadi samo onu štetu koja je adekvatna posledica raskida predugovora koji je skrivila, odnosno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala i da tuženom nadokandi izmaklu korist po redovnom toku stvari.

Tržišna vrednost nepokretnosti u vreme zaključenja drugog ugovora 27.08.2012. godine bila je viša (820.000 evra) od ugovorene kupoprodajne cene po predugovoru koji su stranke zaključile 29.06.2010. godine (800.000 evra), pa činjenica da je tuženi slobodnom voljom sa svojim saugovaračem postigao saglasnost volja o prodaji nepokretnosti po nižoj ceni od tržišne vrednosti koja je 27.08.2012. godine bila 820.000 evra , ne predstavlja osnov za obavezivanje tužilje za naknadu štete u visini razlike procenjene tržišne vrednosti nepokretnosti u vreme prve i druge kupoprodaje. Tužilja je u obavezi da tuženom nadoknadi samo onu štetu koju je realno pretrpeo, a posledica je objektivnih okolnosti koje utiču na formiranje tržišne cene, a ne i slobodne volje tuženog da nepokretnošću raspolaže po nižoj ceni od tržišne.

Pravilno je po odredbi člana 231. stav 1. ZPP izveden zaključak da ne postoje činjenice koje bi vodile obavezi tužilje da tuženom nadoknadi trošak angažovanja advokata, pošto nije pružen dokaz o izvršenom obračunu usluga u smislu člana 10. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, niti da je tuženi po ovom osnovu izvršio isplatu. Takođe, tuženi u smislu člana 821. Zakona o obligacionim odnosima nije priložio posrednički list, kao dokaz o izvršenom posredovanju i naplati posredničke provizije lica registrovanog za ovu privrednu delatnost, a iz sadržine preostalih izvedenih dokaza pravilno je izveden zaključak da uslova za obavezivanje tužilje za isplatu nema ni po navedenim osnovu.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković