Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3749/2019 od 05.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u odnosu na uvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora, dok je ista presuda preinačena u stavu prvom u delu koji se odnosi na iseljenje tuženog, kao i stavu drugom i trećem izreke, tako da glasi: odbija se zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženom naloži da se iseli iz nepokretnosti – lokala u Nišu, u ulici ..., na kp.br. ... KO ... upis u list nepokretnosti br. ... KO Niš –... kao porodična stambena zgrada br. ..., u ul. ... na kp.br. ... i da isti lokal prazan od lica i stvari preda tužiocu, kao neosnovan i utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo kupoprodajni ugovor zaključen između „Diokom“ d.d. u stečaju Split i tužioca o kupovini nekretnine – lokala koji predstavlja jedinstveni građevinski objekat u Nišu, ul. ... (ranije ulica ...), na kp.br. ... KO ..., ukupne površine 32 m2, sada upisano u list nepokretnosti br. ... KO Niš – ..., zgrada br. ... porodično stambena zgrada u Nišu, ul. ... u površini od 32 m2, na kp. br. ..., zaključen 12. studenog 2003. godine u Splitu u Hrvatskoj, sa overom potpisa prodavca pod br. Ov 11132/2003 u Nišu, između „Diokom“ d.d. u stečaju Split, kao prodavca i tužioca kao kupca, što je tužilac dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih članom 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem Opštinskog suda u Nišu, kao zemljišnoknjižnog suda Dn br. 521/04 od 13.05.2004. godine upisan u zemljišnim knjigama kao vlasnik nepokretnosti – lokala u Nišu u ul. ..., površine 32 m2, sa dotadašnjeg vlasnika Kombinata „Jugoplastika“ Split, a na osnovu ugovora o kupoprodaji koji je zaključen između tužioca, kao kupca i „Diokom“ d.d. u stečaju Split, kao prodavca, na kome je potpis tužioca overen od strane Opštinskog suda u Nišu dana 01.12.2003. godine pod II Ov br.11132/2003, a potpis ovlašćenog lica za „Diokom“ d.d. u stečaju Split pred javnim beležnikom u Splitu dana 20.11.2003. godine pod Ov 18179/03. Prodavac „Diokom“ d.d. u stečaju Split je pravni sledbenik Kombinata „Jugoplastika“ Split. Kombinat „Jugoplastika“ Split je na osnovu ugovora o kuporodaji, koji je overen pred Opštinskim sudom u Nišu dana 15.08.1967. godine pod Ov br. 2483/67 stekao svojinu na predmetnom lokalu kupovinom od prodavaca BB i VV. Prema izveštaju RGZ SKN Niš upis tužioca na objektu br. ... na kp.br. ... (stari br.1103/1 i 1103/2) KO Niš – ... izvršen je preuzimanjem upisa iz zemljišne knjige na osnovu rešenja Dn 521/04 od 13.05.2004. godine u postupku izrade Katastra nepokretnosti za KO Niš – ... U okviru objekta br. ..., na kp. br. ..., izdvojen je poseban deo u prizemlju (jedna prostorija trgovine) na kome je tuženi upisan kao držalac, po osnovu ugovora o kupovini i prodaji od prodavca „JEFF COMPANY“ d.o.o. Kruševac. koji je overen pred Opštinskim sudom u Nišu dana 24.03.2006. godine pod Ov br. 3689/06 (čija je ništavost utvrđena u ovom postupku), a u postupku izrade katastra nepokretnosti. „JEFF COMPANY“ d.o.o. Kruševac je prethodno postao vlasnik po osnovu ugovora o kupoprodaji koji je zaključio sa prodavcem „Jugoplastika“ d.o.o. Beograd, a koji je overen dana 12.03.2004. godine pod Ov br.2342/04. Prema izveštaju RGZ SKN Niš od 09.03.2012. godine, predmetni lokal na kome je tužilac upisan kao vlasnik i izdvojeni deo (jedna prostorija trgovine) na kome je tuženi upisan kao držalac predstavljaju istu nepokretnos. U državini predmetnog lokala nalazi se tuženi.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan, protivtužbeni zahtev jer je zaključio da ugovor koji je zaključen između „Diokom“ d.d. u stečaju Split i tužioca 01.12.2003. godine, nije ništav, s obzirom da je smatrao da je ugovor zaključen u zakonom propisanoj formi, da tužiocu za zaključenje ovog ugovora nije bila potrebna saglasnost Vlade Republike Srbije, jer je prodavac predmetnog lokala pravni sledbenik Kombinata „Jugoplastika“ iz Splita, koji je na dan 31.12.1990. godine bio vlasnik predmetnog lokala, i da se zabrana raspolaganja ovim lokalom nije odnosila na preduzeće „Diokom“ d.d. u stečaju Splita. Direktnom primenom Priloga G Zakona o potvrđivanju sporazuma o pitanjima sukcesije prvostepeni sud je zaključio da je vlasnik predmetnog lokala u trenutku zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji između tužioca i „Diokom“ d.d. u stečaju Splita bilo upravo ovo preduzeće kao prodavac i pravni sledbenik Kombinata „Jugoplastika“ iz Splita, zbog čega navedeni ugovor ne predstavlja ništav pravni posao, te s tim u vezi da je osnovan zahtev tužioca za iseljenje tuženog iz predmetnog lokala.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio protivtužbeni zahtev tuženog i utvrdio da je ugovor zaključen između tužioca i „Diokom“ d.d. u stečaju Split ništav, jer je smatrao da se Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje pod uslovom postojanja faktičkog reciprociteta, pri čemu predmetni lokal još uvek predstavlja društvenu imovinu, koja nije mogla biti svojina pravnog sledbenika Kombinata „Jugoplastika“ Split, „Diokom“ d.d. u stečaju Split, kao prodavca po spornom ugovoru. Po mišljenju drugostepenog suda sam Sporazum o sukcesiji, iako predviđa vraćanje prava na nepokretnostima koje su činile sastavni deo onih društvenih preduzeća čije se sedište do 31.12.1990. godine nalazilo na teritoriji jedne od država članica SFRJ u pravno stanje koje je postojalo na navedeni dan, ne vrši transformaciju društvene svojine, a u kom obliku svojine su se te nepokretnosti nalazile na dan 31.12.1990. godine, u neke druge oblike svojine, te se u situaciji nepostojanja faktičkog reciprociteta i u nedostatu bileteralnog sporazuma sa Republikom Hrvatskom ne može smatrati da je navedena društvena imovina postala privatna svojina preduzeća „Diokom“ d.d. u stečaju Split. Drugostepeni sud je smatrao da Prilog G Sporazuma ne daje pravnim licima pravni osnov za povraćaj njihove predratne imovine, već da je povraćaj moguć tek kada bude sklopljen dodatni bileteralni ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske kojim bi se konkretizavala primena Sporazuma i uveli pravni mehanizmi u obe države za konačno rešenje statusa društvene imovine, i da Sporazum o sukcesiji predstavlja samo okvirni sporazum koji se ne može direktno primeniti i da je za primenu istog potrebno sačinjavanje dodatnih bileteralnih ugovora između država potpisnica, pri čemu je nesporno da takav ugovor još uvek nije zaključen između Republike Srbije i Republike Hrvatske, pa kako takav sporazum još uvek nije zaključen da predmetna nepokretnost do daljnjeg ostaje u režimu društvene svojine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS“ broj 49/91, 50/91, 55/91, 29/92, 46/92 i 50/95), koja je prestala da važi stupanjem na snagu Uredbe o prestanku važenja Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnosti, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS“ broj 71/08), bilo je propisano: da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a čiji su vlasnici, odnosno korisnici pravna lica imaoci radnji sa sedištem na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije, te se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, čiji su vlasnici, odnosno korisnici fizička lica koja imaju prebivalište na teritorijima republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije i njihovi su državljani (član 1. stav 1. i 2.); da su akti i radnje koje su pravna i fizička lica iz člana 1. ove odredbe preduzela suprotno odredbi ove Uredbe posle 24.05.1991. godine ništavi i da će nadležni organ izvršiti po službenoj dužnosti brisanje upisa u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima, izvršenih na osnovu akata iz stava 1. ovog člana (član 4.).

Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“ broj 31/01, 61/08, 109/08, 14/09, 40/09, 79/09, 111/09, 67/10 i 73/11), propisano je: da se ovom Uredbom uređuje zaštita društvene imovine delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ – Republike Bosne i Hercegovine, Republike Slovenije i Republike Hrvatske (dalje:poslovne jedinice), zaštita prava zaposlenih u tim poslovnim jedinicama i popis delova preduzeća iz Republike Srbije na teritoriji navedenih republika bivše SFRJ (član 1.); da će se odlukom koju donese zaposleni poslovna jedinica organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu ove uredbe, da je početka imovina za osnivanje preduzeća iz stava 1. ovog člana imovina poslovne jedinice sa bilanskim stanjem na dan 31.12.21991. godine, da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ove uredbe, a zahtev za upis u sudski registar se podnosi u roku od 15 dana od dana donošenja odluke i da je preduzeće iz stava 1. ovog člana dužno da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja o upisu u sudski registar obavesti ministarstvo nadležno za odgovarajuću oblast o izvršenom upisu (član 2.); da preduzeće ili drugo pravno lice koje je nastalo organizovanjem poslovne jedinice ili preduzeća kojima su pripojena sredstva poslovne jedinice, kao i pravni sledbenici ovih privrednih subjekata ne mogu da otuđuju sredstva u društvenoj svojini koja koriste, opterete hipotekom ili raspolažu na drugi način (na prime: poklon, zakup, zamena), bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, osim prodaje proizvoda i usluga u obavljanju registrovane delatnosti (član 11. stav 1.).

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije („Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, br. 6/02), koji je stupio na snagu 11.07.2002. godine Prilog G, propisano je: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu sa odredbama ovog Priloga (član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31.12.1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31.12.1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, te da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama (član 2. paragraf 1. potparagraf a)); da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31.12.1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno potparagrafu a) ovog člana biti ništav (član 2. paragraf 1. potparagraf b)); da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31.12.1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. paragraf 2); da će sva fizička i pravna lica svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora, s ciljem ostvarivanje zaštite njihovih prava (član 7.).

Iz sadržine Sporazuma sledi da je osnovna ideja pravne zaštite u Prilogu G vraćanje u prvobitno stanje situacije u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica i to na dan kada je još uvek postojala SFRJ, a koji je u Prilogu G označen kao 31.12.1990. godine. Članom 2. Priloga G potpisnici su se obavezale na poštovanje i zaštitu ugovora zaključenih posle 31.12.1990. godine u pogledu prenosa prava postojećih na dan 31.12.1990. godine. Imajući u vidu da je Sporazum potvrđen zakonom, to sledi da ima jaču pravnu snagu od uredbe i da je njime faktički uredba stavljena van snage kada su u pitanju navedeni ugovori. Stoga, bez obzira na to što je Sporazum u Republici Srbiji počeo da se primenjuje 02.06.2004. godine, pitanje vremenskog važenja Priloga G se može isključivo vezati za 31.12.1990. godine. Prilogom G se svim građanima i pravnim licima bivše SFRJ, koja su navedenog dana imala prava na pokretnu i nepokretnu imovinu i koja se nalazi na teritoriji Država sukcesora, garantuje zaštita tih prava i vraćanje u prvobitno stanje, u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica. Zbog toga je i propisano da je ništav svaki „namerni“ prenos posle 31.12.1990. godine. koji je izvršen u suprotnosti sa navedenom garancijom.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa članom 20. stav 1. propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a stavom 2. da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom. Prema članu 82d istog zakona, strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi pravo svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine.

Kod utvrđenog, da je Kombinat „Jugoplastika“ Split na osnovu ugovora o kuporodaji, koji je overen pred Opštinskim sudom u Nišu dana 15.08.1967. godine pod Ov br. 2483/67 stekao svojinu na predmetnom lokalu kupovinom od prodavaca BB i VV, to sledi da je Kombinat „Jugoplastika“ Split, čiji je pravni sledbenik „Diokom“ d.d. u stečaju Split, na dan 31.12.1990. godine bio vlasnik predmetnog lokala, a i predmetni lokal je bio upisan kao privatna, a ne kao društvena svojina, kako je to pogrešno zaključio drugostepeni sud, pa stoga sporni ugovor koji je zaključen između tužioca, kao kupca i „Diokom“ d.d. u stečaju Split, kao prodavca, na kome je potpis tužioca overen od strane Opštinskog suda u Nišu dana 01.12.2003. godine pod II Ov br.11132/2003, a potpis ovlašćenog lica za „Diokom“ d.d. u stečaju Split pred javnim beležnikom u Splitu dana 20.11.2003. godine pod Ov 18179/03 nije ništav pravni posao i isti uživa poštovanje i zaštitu u skladu sa članom 2. Prilog G, kojim su se potpisnici Sporazuma obavezali na poštovanje i zaštitu ugovora zaključenih posle 31.12.1990. godine u pogledu prenosa prava postojećih na dan 31.12.1990. godine. Stvarno pravo „Diokom“ d.d. u stečaju Split na predmetnom lokalu garantovano je Sporazumom o pitanjima sukcesije, koji se u ovom slučaju ima primeniti, s obzirom da se vremensko važenje Priloga G isključivo vezuje za stanje na dan 31.12.1990. godine. „Diokom“ d.d. u stečaju Split, kao prodavac raspolagalo je svojim pravom u onom obimu koje je imalo, a koji prenos je izvršen saglasno članu 2. Paragraf 1. Potparagraf a) Prilog G Sporazuma, s obzirom na to da je njegov pravni prethodnik Kombinat „Jugoplastika“ Split na dan 31.12.1990. godine bio vlasnik predmetnog lokala, pa kako se vremensko važenje Priloga G isključivo vezuje za 31.12.1990. godine, to sledi da sporni ugovor nije ništav pravni posao.

U ovom slučaju nije postupljeno ni suprotno odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je u pitanju zaštita stečenih prava „Diokom“ d.d. u stečaju Split, kao subjekta sa sedištem na teritoriji Države sukcesora SFRJ, koje je u skladu sa pozitivnim propisima raspolagalo svojom nepokretnošću i prenelo pravo svojine u onom obimu koje je imalo na tužioca, što je dozvoljeno članom 82d Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

S obzirom na to da sporni ugovor koji je zaključen između tužioca i „Diokom“ d.d. u stečaju Split, nije ništav pravni posao, odnosno da je tužilac vlasnik predmetne nepokretnosti, to je pravilno odučio prvostepeni sud kada je obavezao tuženog da tužiocu preda predmetni lokal.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom člana 165. ZPP i tužiocu su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu 3.800,00 dinara, ukupno 25.600,00 dinara, čija je visina odmerena primenom Advokatske i Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić