Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je shodno članu 403. stav 3. ZPP izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 374. stav 2. tačka 12. ZPP i zbog pogrešne primeme materijalnog prava.

Tuženi su dostavili svoj odgovor na reviziju tužilje.

Ispitujući pravilnost presude donete u drugom stepenu u pobijanom delu primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama) Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u odsustvu primene člana 403. stav 2. tačka 2. i 3. ZPP bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije razlog zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zakonski naslednici pokojnog GG, preminulog 2005. godine, koji je testamentom pred svedocima sačinjenim dana 30.05.1990. godine, proglašenim dana 30.12.2008. godine u postupku raspravljanja njegove zaostavštine u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O.4655/08, svojom imovinom raspolagao tako što je tuženima, svojoj supruzi BB i sinu VV, na jednake delove ostavio celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu – ½ idealnog dela prava svojine na stanu broj .. površine 46m2 u ..., ... i isključivo pravo svojine na kući za stanovanje površine 75,15m2, upisanoj u ZKUL .. KO .. Republika ..., dok je tužilji, kao svojoj vanbračnoj ćerki, zaveštao obveznice zajma za privredni preporod Srbije u vrednosti od 2.000 DEM, za koje se u ostavinskom postupku ispostavilo da ne postoje. Tekst testamenta sačinila je advokat Mirjana Stanković, a zaveštalac ga je pročitao i svojeručno potpisao u svom stanu u prisustvu dva testamentalna svedoka, punoletna i poslovno sposobna lica. U odsustvu smetnji propisanih članom 68. stav 2. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“ broj 52/74), koji se primenjuju shodno članu 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 45/95 sa izmenama i dopunama) okolnost što su testamentalni svedoci DD i ĐĐ bili drugovi zaveštaočevog sina, tuženog VV, bez uticaja je na punovažnost testametna.

Grafološkim veštačenjem utvrđena je autentičnost potpisa pokojnog GG a eventualno odstupanje uobičajenog načina njegovog izražavanja od stila kojim je tekst testamenta napisan, nije od značaja imajući u vidu da ga je po zahtevu testatora sačinio advokat. Tužiljini navodi da je GG sačinjavanju testamenta pristupio pod pritiskom tuženih, ostali su na nivou njene sumnje, jer nisu dokazani tokom glavne rasprave. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja nije bilo zakonskog osnova za utvrđenje ništavosti predmetnog testamenta, jer on nije protivan članu 7. u vezi sa članom 4. Zakona o nasleđivanju, koji reguliše ravnopravnost zakonskih naslednika, bračne (tuženi VV) i vanbračne (tužilja) dece prilikom nasleđivanja. Okolnost da je tužilja za postojanje testamenta saznala tek u ostavinskom postupku, deceniju i po nakon njegovog sačinjavanja, ne ukazuje da je isti manjkav u smislu člana 61. Zakona o nasleđivanju, odnosno da ga je GG sačinio pod prinudom ili pretnjom tuženih.

Po odbijanju osnovnog tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti testamenta pokojnog GG, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za redukciju testamentalnih raspolaganja primenom člana 39. i člana 40. Zakona o nasleđivanju, kojima je regulisan nužni nasledni deo zakonskih naslednika – tužilje, kao ostaviočevog potomka i shodno članu 9. Zakona o nasleđivanju, parničnih stranaka kao naslednika prvog zakonskog reda nasleđivanja. Kako je testamentom svog oca tužilja u potpunosti lišena prava nasleđa na imovini koja čini njegovu ostavinsku masu, tužilji kao jednoj od tri zakonska naslednika prvog reda nasleđivanja prvostepeni sud je dosudio 1/12 idealnog dela prava svojine na stanu u ... (odnosno 1/6 na ½ testatorovog prava svojine na toj nepokretnosti) i 1/6 idealnog dela na kući u ..., u odnosu na koju nepokretnost u ... je doneta nepravosnažna presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 235/14 od 12.04.2017. godine, kojom je utvrđeno pravo vlasnštva od ½ idealnog dela zaveštaočeve supruge BB, po osnovu bračne tekovine.

Drugostepeni sud je prihvatio prvostepenu presudu kao pravilnu u pogledu odluke o osnovnom tužbenom zahtevu i u odnosu na utvrđeni obim nužnog naslednog dela tužilje na stanu u ..., dok je odluku o eventualnom tužbenom zahtevu u odnosu na kuću u ... ukinuo kao preuranjenu imajući u vidu ne samo postojanje nepravosnažne presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 235/14 od 12.04.2017. godine već i nerazmotrenu, a spornu nadležnost suda Republike Srbije da shodno Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja rešava pitanje obima stvarnih prava na nepokretnosti lociranoj u Republci ... .

Vrhovni sud je ocenio da je, protivno revizijskim navodima, odluka u pobijanom delu doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“ broj 52/74), koji je važio u vreme sačinjavanja testamenta, a koji se shodno članu 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ broj 45/95 sa izmenama i dopunama) primenjuje na ovaj sporni odnos, predviđeno je nasleđivanje na osnovu zakona i testamenta i regulisan je krug zakonskih naslednika i njihovo pravo na nužni deo, ukoliko je testamentom isto bilo narušeno. Parnične stranke su naslednici prvog zakonskog reda nasleđivanja i, nezavisno od okolnosti rođenja u braku ili van braka ostavioca, tužilja i tuženi su ravnopravni u pogledu svog prava na nasleđivanje zaostavštine svog oca, pokojnog GG. Pravo nužnih naslednika prvog zakonskog reda nasleđivanja je bezuslovno, a GG je svojom imovinom raspolagao putem testamenta pred svedocima, čiji je tekst na njegov zahtev sačinio advokat. GG je kao izraz svoje volje tekst pročitao pred dva punoletna, poslovno sposobna lica i u njihovom prisustvu ga je potpisao, što su oni potvrdili svojim potpisima. Od strane tužilje osporavana, autentičnost ostaviočevog potpisa potvrđena je grafološkim veštačenjem, tako da nije bilo zakonskog osnova za utvrđenje ništavosti testamenta, a hipotetično osporavanje postojanja testatorove slobodne volje za sačinjavanje testamenta zbog navodnog nedopuštenog uticaja tuženih, protivno članu 228. u vezi sa članom 231. ZPP, ničim nije dokazana.

Pri nepostojanju uslova za utvrđenje ništavosti testamenta, nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili tužiljino pravo da na ime nužnog naslednog dela dobije suvlasnički udeo na stanu u ... koji testatoru pripada na osnovu sticanja u zajednici života tokom braka sa tuženom.

Činjenica da je navedenim testamentalnim raspolaganjem svog oca, tužilja u potpunosti lišena svog prava na nasleđe (njoj zaveštane obveznice zajma za preporod Srbije u trenutku otvaranja nasleđa nisu postojale) ne utiče na punovažnost testamenta, kako pravilno ceni drugostepeni sud, već samo aktivira tužiljino pravo na nužni nasledni deo, koje joj kao zakonskom nasledniku prvog reda nasleđivanja, bezuslovno pripada u visini od ½ zakonskog dela nasleđivanja.

Kako se revizijskim navodima ponavlja argumetacija izneta tokom prethodnog postupka, koja je od strane nižestepenih sudova već razmotrena i ocenjena kao neosnovana, Vrhovni sud je bez detaljnijeg obrazlaganja, primenom člana 414. stav 2. u vezi sa stavom 1. ZPP, doneo odluku sadržanu u prvom stavu izreke.

Kako izdatak tuženih za sačinjavanje odgovora na reviziju u smislu člana 154. ZPP nije potreban trošak, to je njihov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka kao neosnovan odbijen drugim stavom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić