OBAVEZUJU SE tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplate iznos 584.947,00 dinara, u roku od 15dana, pod pretnjom posledica propuštanja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2464/20 od 28.12.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 2464/20 od 09.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je po osnovu održaja vlasnik katastarske parcele broj .. K.O. ..., potes ..., voćnjak treće klase u površini od 5,52ara i pašnjak prve klase u površini od 5,06ari, ukupno 10,58ari upisane u LN .. K.O. ..., što su tuženi dužni da priznaju, te da će ova presuda služiti kao osnov za uknjižbu prava svojine katastarske pracele .. u Katastru nepokretnosti, bez saglasnosti i pristanka tuženih, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji katastarske parcele broj .. K.O. ..., potes ..., voćnjak treće klase u površini od 5,52ara i pašnjak prve klase u površini od 5,06ari, ukupno 10,58ari upisane u LN .. K.O. ..., zaključen 19.12.2016. godine između prodavaca VV, GG i BB i kupaca DD, ĐĐ i mal. EE, overen kod Javnog beležnika Save Mićkovića dana 21.12.2016. godine pod OPU 2375-2016, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se poništi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti katastarske parcele broj .. K.O. ..., potes ..., voćnjak treće klase u površini od 5,52ara i pašnjak prve klase u površini od 5,06ari, ukupno 10,58ari upisane u LN .. K.O. ..., zaključen 19.12.2016. godine između prodavaca VV, GG i BB i kupaca DD, ĐĐ i mal. EE, koji je overen kod Javnog beležnika Save Mićkovića dana 21.12.2016. godine pod OPU 2375-2016, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženima na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplati iznos od 268.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate, u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1549/21 od 24.02.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2464/20 od 28.12.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 2464/20 od 09.04.2021. godine. Stavom drugim izreke, tužilac i tuženi GG snose svaki svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju revizija je dozvoljena, radi novog tumačenja prava – sticanja prava svojine održajem na zemljištu u društvenoj, odnosno kasnije državnoj svojini.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB, ŽŽ, tužena VV i pravni prethodnik tuženog GG, pok. ZZ bili su sukorisnici kat. parcele .. u površini od 464m2 i kat. parcele .. u površini od 1046m2 sa udelima od po ¼. Ovo zemljište je nacionalizovano od njihovog pravnog prethodnika, pok. II. Na kp. .. su postojale kuća ZK telo 2 i dve zgrade upisane kao ZK telo 3. Oni su tužiocu ugovorom Ov 5176/87 od 08.05.1987. godine prodali kuću ZK telo 2 i 3 na kp. br. .. sa pravom korišćenja parcele. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn 7400/87 od 29.05.1987. godine tužilac se uknjižio kao vlasnik kuće i nosilac prava korišćenja na zemljištu. Između istih stranaka, istog dana zaključen je pismeni međusobni ugovor kojim su uknjiženi sukorisnici ustupili tužiocu neizgrađenu kp. .. od 1046m2 na trajno korišćenje bez naknade i uz obavezu da ukoliko dođe do otkupa parcele da će svu naknadu dati tužiocu jer su oni uknjiženi na parceli kao korisnici. Katastarska parcela .. odgovara sadašnjoj parceli .. K.O. ... . Tužilac je u LN .. uknjižen kao vlasnik porodične stambene zgrade preuzet iz zemljišne knjige i kao nosilac prava korišćenja na parceli. Katastarska parcela .. starog premera odgovara sadašnjoj kp. .. u površini od 1050m2. Iz priloženog pregleda promena ŽŽ i ZZ su nasledili tuženi VV i GG, tako da sada tuženi BB ima udeo 2/8, a tuženi VV i GG po 3/8 idealnog dela. Rešenjem Službe za katastar nepokretnosti tuženima je, kao zemljišno – knjižnim naslednicima ranijeg vlasnika, dozvoljena konverzija prava korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu u pravo svojine. Tuženi – uknjiženi suvlasnici su po sprovedenoj konverziji ponudili tužiocu ovu parcelu na prodaju po ceni od 2.000 evra, što on nije prihvatio, pa su istu ugovorom OPU2375/16 od 21.12.2016. godine prodali tuženima DD, ĐĐ i EE. Kupci su držaoci susedne kp. br. .. K.O. ..., a njihov otac je po zaključenju kupoprodajnog ugovora skinuo žičanu ogradu na međi između ove dve parcele. Tužilac je protiv njega pokrenuo parnicu za smetanje državine, koja je okončana rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5641/16 od 25.05.2017. godine. Činjenica da tužilac drži kp. br. .. K.O. ... od 1987. godine nije sporna među parničnim strankama.

Po nalaženju nižestepenih sudova, iz sadržine međusobnih ugovora od 08.05.1987. godine proizilazi da su stranke znale da je neizgrađena parcela izvan prometa i da tužioci kao zakonski naslednici ranijeg sopstvenika nemaju pravo raspolaganja parcelom, već da mogu da je drže bez promene namene do donošenja akta opštine o izuzimanju iz državine i ne mogu da je prenesu na tužioca. S obzirom da međusobni ugovor ne sadrži vrednost parcele, izjavu ustupioca da je cena plaćena, ni obavezu tuženih da u budućnosti preuzmu određene radnje u cilju prenosa prava korišćenja i raspolaganja na tužioca kad to postane dostupno, već mu dozvoljavaju da bez naknade koristi parcelu i obećavaju da će mu ukoliko parcela bude oduzeta predati naknadu, nižestepeni sudovi su ocenili da međusobnim ugovorom nije izvršen promet parcele, već je da tužilac dobio pravo da drži parcelu sve dok je opština ne oduzme od tuženih. Okolnost da se tužilac maja 2003. godine, kada je odredbom člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji ranijim sopstvenicima i njihovim zakonskim naslednicima dozvoljen promet nacionalizovanog neizgrađenog gradsko-građevinskog zemljišta nije obraćao prodavcima sa zahtevom da formalizuju prenos prava korišćenja, već su tuženi bez tužiočevog učešća sproveli postupak konvezije a zatim mu ponudili zaključenje kupoprodajnog ugovora po ceni od 2.000 evra, što je on odbio, ukazuje da sporna parcela nije prodata tužiocu. Tužilac je znao da drži zemljište koje nije njegovo i takva državina, bez obzira na trajanje nije mogla da dovede do sticanja svojine održajem po odredbi člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinsko – pravnih odnosa. S obzirom da su tuženi BB, VV i GG ugovorom od 21.12.2016. godine raspolagali svojim, a ne tužiočevim pravom na kp. br. .. K.O. ..., odbijeni su i zahtevi za utvrđenje ništavosti i poništaja navedenog ugovora, pa bez obzira što činjenica da je tužilac u državini sporne parcele počev od 1977. godine nije sporna, uspeh tužioca u parnici za smetanje državine ne utiče na odluku o tužbenom zahtevu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema zakonitu državinu je tačna, obzirom da su prema odredbi člana 24. tada važećeg Zakona o građevinskom zemljištu, („Sl.glasnik SRS“, br. 20/79, 16/83, 38/84, 14/86) tužioci su kao raniji sopstvenici gradskog građevinskog zemljišta imali pravo da ga koriste u dozvoljene svrhe i na način kojim se ne menja oblik i svojstvo zemljišne parcele dok opština ne donese odluku o izuzimanju radi privođenja zemljišta nameni određenoj urbanističkim planom, i da po članu 29. istog zakona na ovom zemljištu ostvaruju pravo preče gradnje. Prava ranijeg sopstvenika iz člana 24. i 25. zakona, mogla su da se prenesu samo na bračnog druga, potomke, usvojenike, roditelje i usvojice koji tim pravom nisu mogli dalje da raspolažu, ova prava mogla su da prelaze zakonskim nasleđivanjem na lica iz člana 26. zakona.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog suda, tužilac je vanrednim održajem stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti.

Zakonom o osnovama svojinsko – pravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, i „Službeni list SRJ“, br. 29/96 i „Službeni glasnik RS“, br. 115/05 koji je stupio na snagu 01.09.1980. godine) propisano je da je savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a savestan držalac nepokretnosti na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 2. i 4.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Članom 72. stav 2. i 3. istog zakona propisano je da je državina ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a da se savesnost državine se pretpostavlja.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko – pravnim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/96) brisana je odredba člana 29. navedenog zakona, kojom je propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem. Imajući u vidu da se tek od stupanja na snagu navedenih zakonskih izmena (04.07.1996. godine) može steći pravo svojine održajem i na zemljištu u društvenoj, odnosno kasnije državnoj svojini, od tada teku rokovi propisani članom 28. navedenog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, tužilac je stekao pravo svojine vanrednim održajem za koji je propisan duži rok državine (20 godina) iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko – pravnih odnosa, imajući u vidu da je od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, do 21.12.2016. godine kada su tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji ove nepokretnosti protekao rok od 20 godina za sticanje prava svojine po osnovu vanrednog održaja na predmetnoj nepokretnosti. Za ovaj održaj potrebna je osim državine 20 godina, ispunjenje još jednog uslova, a tiče se savesnosti držaoca. Teret dokazivanja suprotnog, odnosno nesavesnosti državine bio je na tuženima, s obzirom da se postojanje savesnosti pretpostavlja. Tužilac je savestan držalac nepokretnosti koja je predmet spora, s obzirom da je opravdano verovao da drži svoju stvar, imajući u vidu da ga tuženi nisu uznemiravali u državini predmtnih nepokrenosti. Tužilac prema okolnostima slučaja nije mogao znati da nije titular prava svojine na spornoj parceli u roku potrebnom za održaj, jer zabluda tužioca o sopstvenom pravu mora da bude objektivna, tj. takva da on prema normalnim okolnostima slučaja nije mogao znati da nije titular prava vlasništva na spornim parcelama, odnosno prava korišćenja imajući u vidu ugovor koji su zaključile parnične stranke u kome je navedeno da će mu prvo, drugo i trećetuženi ukoliko dođe do otkupa parcele predati naknadu, jer su oni uknjiženi na parceli kao korisnici, a tužiocu su ustupili tu parcelu, iz čega proizilazi da je međusobnim ugovorom izvršen promet parcele.

S obzirom da su tuženici BB, VV i GG ugovorom od 21.12.2016. godine raspolagali tužiočevim pravom svojine na kp. br. .. K.O. ..., to je ugovor koji je zaključen sa tuženima DD, ĐĐ i EE ništav u smislu odredbe člana 103. ZPP, zbog čega je ovaj sud usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti i odlučio kao u izreci.

Obzirom da je ugovor koji je predmet spora ništav, to ovaj sud nije odlučivao tužbenom zahtevu za poništaj istog ugovora.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je na osnovu odredbe člana 153. i 154. ZPP, a troškove čine nagrada advokatu za sastav jednog obrazloženog podneska u iznosu od 11.250,00 dinara , žalbe i revizije po 22.500,00 dinara, naknada za zastupanje na pet održanih ročišta po 12.750,00 dinara i jedno neodržano ročište u iznosu od 7.127,00 dinara, kao i takse za tužbu, prvostepenu presudu i žalbu po 55.940,00 dinara, za reviziju i odluku po reviziji po 97.500,00 dinara, ukupno iznosu od 584.947,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković