U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP, na koju se neosnovano revizijom tuženog ukazuje, jer preinačenjem prvostepene presude drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je na osnovu Uredbe o raspodeli i korišćenju podsticajnih sredstava za investiranje u poljoprivredu u 2006. godini („Službeni glasnik RS“ br. 11/06) i objavljenog konkursa, podneo zahtev za dodelu novčanih sredstava za izgradnju objekta za smeštaj stoke – farme mlečnih krava u selu ..., Opština .... Prijavljena vrednost ulaganja iznosila je 1.993.173,00 dinara (bez PDV-a). Između parničnih stranaka je zaključen ugovor o korišćenju podsticajnih sredstava za investiranje u poljoprivredu broj ......-.../...-... dana 23.06.2006. godine. Predmet ugovora su podsticajna sredstva u visini od 597.951,90 dinara, odnosno 30% od prijavljene vrednosti ulaganja. Članom 1. ugovora je predviđeno da prijavljena ulaganja moraju biti realizovana do kraja 2006. godine, da u slučaju da tuženi, kao primalac sredstava, ne uloži u celosti predviđena novčana sredstva u naznačenom iznosu ili radove na objektu ne završi do kraja kalendarske godine, kao i u slučaju da u svojstvu investitora omogući nepostupanjem primenu člana 141. do 143. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 47/03) kojim je predviđeno rušenje objekta, obustava ili zabrana radova, ugovor će se smatrati raskinutim, uz obavezu primaoca sredstava na povraćaj primljenih sredstava sa zakonskom zateznom kamatom od dana dobijanja sredstava do isplate. Članom 4. ugovora tuženi se obavezao da najkasnije u roku od 30 dana po potpisivanju ugovora dostavi tužiocu ugovor o izvođenju radova i kompletan predmer i predračun svih potrebnih radova iz usvojene ponude izvođača radova, koja dokumenta čine sastavni deo ugovora, nakon čega je tužilac trebalo da uplati sredstva na račun tuženog, shodno članu 5. ugovora. Odredbama člana 6. ugovora, tuženi se obavezao da sa pažnjom dobrog domaćina vodi računa o načinu i cilju utroška primljenih podsticajnih sredstava, da Ministarstvu u roku od 30 dana od završetka radova dostavi okončanu situaciju i dokaz o izmirenim obavezama, kao i upotrebnu dozvolu za objekat koji je predmet ovog ugovora, a u slučaju da do isteka kalendarske godine tuženi ne pribavi upotrebnu dozvolu, dužan je da dostavi kopiju zahteva za izdavanje iste. Članom 7. ugovoreno je da se, pored ostalog, ugovor može jednostrano raskinuti ukoliko su podaci i dokumenta na kojima se zasniva zahtev za definisanje odredbi ovog ugovora netačni i neverodostojni, kao i ako primalac sredstava ne dostavi dokumentaciju navedenu u prethodnim članovima. U slučaju jednostranog raskida ugovora primalac se obavezao da iznos dobijenih sredstava vrati Ministarstvu u roku od 15 dana od dana raskida uvećan za zakonsku zateznu kamatu za period od dana prijema do povraćaja sredstava. Tužilac je dana 22.08.2009. godine uplatio tuženom odobrena podsticajna sredstva po navedenom ugovoru. Veštačenjem veštaka građevinske struke utvrđena je ukupna vrednost radova koje je tuženi izveo nadogradnjom postojećeg objekta - štale i izradi kališta od 1.852.590,00 dinara (osnovni nalaz od 04.04.2017. godine), dok prema dopunskom nalazu i mišljenju od 06.11.2017. godine, vrednost izvedenih radova iznosi 1.693.335,80 dinara, pri čemu se veštak izjasnio da je objekat završen u pretežnom smislu i da se koristi za tov ... . Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novoj Varoši K 146/08 od 18.02.2009. godine, tuženi je oglašen krivim da je izvršio krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 355. stav 1. Krivičnog zakonika RS, zato što je krajem februara i početkom marta 2007. godine, postupajući po aktu Ministarstva da dostavi dokaze o utrošku novčanih sredstava po ugovoru o korišćenju podsticajnih sredstava za investiranje u poljoprivredu u 2006. godini, pa kako ta dokumenta nije imao jer u toku 2006. godine nije završio sa rekonstrukcijom i izgradnjom staje, nabavio je radi upotrebe od trećih lica potrebna dokumenta koja su antidatirana i u toj presudi bliže navedena, za koja je znao da su neistinita, pa je te isprave sa neistinitom sadržinom upotrebio kao da su prave podnoseći ih nadležnom Ministarstvu kao dokaz da je podsticajna sredstva utrošio u skladu sa ugovorom. Istom presudom tuženi je oslobođen od optužbi da je izvršio krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 2. Krivičnog zakonika RS. Obaveštenjem od 26.03.2009. godine tužilac je raskinuo Ugovor o korišćenju podsticajnih sredstava za investiranje u poljoprivredu od 23.06.2006. godine i zahtevao da tuženi vrati primljena novčana sredstva.

Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi dobijena novčana sredstva iskoristio u svrhu predviđenu ugovorom i postupio u skladu sa preuzetim obavezama, s obzirom da je obezbedio sopstvena sredstva a primljena sredstava od tužioca realizovao namenski, uloživši ih u gradnju objekta koji je sagrađen u pretežnom delu, kao i da je iz objektivnih razloga bio sprečen da završi građevinske radove do predviđenog roka, pa je primenom članova 126. i 131. Zakona o obligacionim odnosima, odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica i na tim činjenicama zasnovao presudu, uz pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu drugostepenog suda, tužilac je ispunio ugovornu obavezu i imao je osnova da jednostrano raskine ugovor, saglasno članu 7. ugovora, imajući u vidu da je tuženi podatke i dokumenta na kojima se zasniva zahtev za definisanje odredbi ugovora koje je dostavio Ministarstvu, zasnovao na netačnim i neverodostojnim podacima, što je utvrđeno pravnosnažnom krivičnom presudom kojom je tuženi oglašen krivim za krivično delo falsifikovanja isprave.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima, u dvostranim ugovorima kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije šta drugo određeno zahtevati ispunjenje obaveze ili pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema članu 125. istog zakona, kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužanik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu ali poverilac može održati ugovor na snazi ako po proteku roka bez odlaganja obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. Kada je poverilac zahtevao ispunjenje pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor. Odredbom člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, a stavom 5. navedenog člana, da je stranka koja vraća novac dužna da plati zateznu kamatu od dana kada je primila isplatu.

U konkretnom slučaju tuženi nije ispunio obaveze preuzete ugovorom jer do kraja 2006. godine nije izgradio objekat i nadležnom Ministarstvu dostavio okončanu situaciju i dokaz o izmirenim obavezama po istoj, upotrebnu dozvolu odnosno kopiju zahteva za njeno izdavanje. Imajući u vidu da je tužilac je u februaru 2007. godine od tuženog zahtevao ispunjenje obaveze - dostavljanje potrebne dokumentacije navedene u članu 4. ugovora, koju tuženi nije imao pa je falsifikovao isprave i sa neistinitom sadržinom i podneo ih tužiocu kao da su prave, zbog čega je krivičnom presudom pravnosnažno osuđen, postupajući na taj način suprotno obavezi iz člana 7. Ugovora, osnovano je ugovor raskinut jednostranom izjavom volje tužioca, shodno članu 125. stav 3. ZOO. Ovo stoga što je ispunjenje obaveze tuženog u određenom roku predstavljalo bitan sastojak ugovora a tužilac ispunjenje navedenih obaveza nije dobio ni u naknadnom razumnom roku.

S obzirom da je u ponašanju tuženog bilo prevarne namere jer je falsifikovao dokumentaciju koju je bio dužan da dostavi tužiocu i koja je trebalo da predstavlja sastavni deo ugovora prema članu 4. istog, čime je povredio i jedno od osnovnih načela u zasnivanju i ostvarivanju prava i obaveza iz obligacionih odnosa, načelo savesnosti i poštenja propisano članom 12. ZOO, nije izgradio legalan objekat sa upotrebnom dozvolom odnosno podnetim zahtevom za njeno izdavanje, tuženi je nesavesna strana iz ovog ugovornog odnosa. Stoga je dužan da vrati primljena novčana sredstva sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je isplatu primio, shodno članu 132.stav 2 i 5 ZOO.

Imajući u vidu navedeno, bez značaja je za pravilnost odluke okolnost na koju se u reviziji ukazuje da je pravnosnažnom krivičnom presudom tuženi oslobođen optužbi da je izvršio krivično delo neosnovano dobijanje korišćenja kredita i druge pogodnosti odnosno da je dobijena sredstva namenski iskoristio za izgradnju objekta koji je u pretežnom delu završen čime je ostvaren cilj i svrha ugovora.

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u sumnju zakonitost pobijane presude, revizija tuženog je odbijena kao neosnovana.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić