Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je unuk tužilje. Ugovorom o doživotnom izdržavanju, koji je overen od strane Osnovnog suda u Valjevu, Sudske jedinice u Ubu R3 750/11 od 29.12.2011. godine, suprug tužilje, a deda tuženog sada pok. VV u svojstvu primaoca izdržavanja i tuženi u svojstvu davaoca izdržavanja ugovorili su doživotno izdržavanje VV od strane tuženog, kojim se tuženi kao davalac izdržavanja obavezao da ga u bolesti leči i neguje, odvodi kod lekara, stara se o imovini, a po smrti sahrani po mesnim običajima i podigne pristojan spomenik, dok se primalac izdržavanja obavezao da davaocu izdržavanja kao naknadu za dato izdržavanje ustupi u svojinu svu nepokretnu i pokretnu imovinu koja je navedena u ugovoru, s tim da se konačna predaja u svojinu davaoca izdržavanja odloži do njegove smrti. Tuženi, kao davalac izržavanja saglasio se da VV i tužilja do svoje smrti ostanu da žive u svojoj kući. Iz člana 5. spornog ugovora o doživotnom izdržavanju sledi da su ugovarači saglasni da davalac izdržavanja ima obavezu i prema svojoj babi AA koja nije ugovarač u ovom ugovoru o doživotnom izdržavanju i istu ima takođe sahraniti po običajima kao i primaoca izdržavanja VV. Tuženi je u vremenskom periodu, koji se odnosi na vreme za života njegovog pokojnog dede – primaoca izdržavanja i nakon njegove smrti uredno izvršavao obaveze i prema tužilji. Međutim, kada je došlo do poremećaja odnosa između majke tuženog, preko koje je tuženi nakon preseljenja u Beograd nastavio da izvršava ugovorne obaveze prema tužilji i tužilje maja 2019. godine, tuženi nije više mogao da ispunjava svoje ugovorne obaveze na predviđeni način prema tužilji.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, primenom člana 198. st. 1 i 2. i člana 201. stav 4. Zakona o nasleđivanju. Prvostepeni sud je imajući u vidu navedene odredbe Zakona o nasleđivanju, sadržinu spornog ugovora o izdržavanju, te tumačeći odredbe istog utvrdio da tužilja nije bila ugovarač u istom i da je tuženi, momentom smrti primaoca izdržavanja stekao pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima koje su bile predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju. Međutim, prvostepeni sud je zaključio da iz spornog ugovora o doživotnom izdržavanju jasno proizlazi obaveza tuženog da prema tužilji ima iste ugovorne obaveze koje je ugovorio sa primaocem izdržavanja, odnosno da je doživotno izdržava, u bolesti leči i neguje, vodi kod lekara, stara se o njenoj imovini, kao i da je posle smrti po mesnim običajima sahrani. Po oceni prvostepenog suda obaveza tuženog proizlazi iz člana 5. spornog ugovora, kao i iz iskaza tuženog, jer je tuženi naveo da se spornim ugovorom obavezao da će se starati i o tužilji i da prema tužilji nema samo pravnu obavezu već i moralnu, kao i da je naveo „da ima sve kao što je imala dok je bio živ deda“. Pošto je utvrdio da je tužilja aktivno legitimisana za podnošenje tužbe za raskid spornog ugovora, a kod utvrđenog da je tuženi u svemu izvršavao svoje ugovorom preuzete obaveze ne samo za života pok. dede već i nakon njegove smrti prema tužilji sve do momenta kada je došlo do poremećaja međusobnih odnosa između njegove majke, preko koje je nakon preseljenja u Beograd nastavio da izvršava ugovorne obaveze prema tužilji i tužilje, maja 2019. godine, da nije više mogao da ispunjava svoje ugovorne obaveze na predviđeni način prema tužilji i da je to dovelo do prestanka ispunjavanja obaveze iz ugovora, što je zakonom propisani razlog za raskid ugovora zbog neizvršenja, pa je usvojio tužbeni zahtev i sporni ugovor raskinuo.

Pobijanom presudom, drugostepeni sud je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda, preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, jer je zaključio da je jedina obaveza tuženog, kao davaoca izdržavanja u odnosu na tužilju, koja nije bila ugovorna strana, samo da je sahrani po običajima, kao i primaoca izdržavanja saglasno članu 5. spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, zbog čega poremećaj odnosa između tužilje i njegove majke, preko koje je on ispunjavao svoje moralne, a ne ugovorne obaveze, ne predstavlja razlog za raskid spornog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje, te da je na taj način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. stav 3. i 4. ZPP, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Naime, pred prvostepenim sudom je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka, svedoka i čitanjem pisanih dokaza – spornog ugovora o doživotnom izdržavanju. Prvostepeni sud je ocenom tih dokaza zaključio da iz spornog ugovora o doživotnom izdržavanju proizlazi da tuženi prema tužilji ima iste obaveze koje je imao i prema primaocu izdržavanja, odnosno da je doživotno izdržava, u bolesti leči i neguje, vodi kod lekara, stara se o njenoj imovini, kao i da je posle smrti po mesnim običajima sahrani, pa kako je utvrdio da tuženi više nije u mogućnosti da izvršava svoje obaveze, raskinuo je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju. Međutim, drugostepeni sud je bez otvaranja rasprave svoju odluku zasnovao na drugačijoj oceni izvedenih dokaza, tako što je bez održavanja rasprave izmenio činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, a što je u suprotnosti sa ocenom tog suda da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, drugostepeni sud je drugačijom ocenom dokaza utvrdio da je tuženi u odnosu na tužilju imao samo obavezu da je posle smrti sahrani, a ne i druge obaveze koje je imao prema primaocu izdržavanja, zbog čega je smatrao da nemogućnost izvršavanja obaveza koje je imao samo prema primaocu izdržavanja, a ne i prema tužilji, nije od uticaja na raskid spornog ugovora. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao da to što je tuženi za života dede i neko vreme nakon njegove smrti brinuo o tužilji, da su to samo bile njegove moralne obaveze koje je izvršavao dok je bio u mogućnosti da to radi. Navedeno je suprotno oceni iskaza tuženog, svedoka i drugih izvedenih dokaza učinjenih od strane prvostepenog suda, zbog čega je pobijana drugostepena presuda morala biti ukinuta, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, pa ukoliko nađe da je radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se ponove već izvedeni dokazi u skladu sa ovlašćenjem iz člana 383. st. 3. i 4. ZPP, zakazaće glavnu raspravu na kojoj će ponovnim izvođenjem dokaza i pravilnom ocenom istih odlučiti o žalbi.

Sa iznetih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković