Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti kao ni druge bitne povrede iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1536/21 od 04.06.2021. godine usvojen je prigovor predlagača i utvrđeno da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi kod Privrednog suda u Beogradu St 311/15. Dalje je utvrđeno da je Preduzeće za proizvodnju i predaju poljoprivrednih proizvoda „Dragan Marković“ a.d. Obrenovac, u pretežnom državnom vlasništvu nad kojim je otvoren stečaj. Tužilji je priznato potraživanje u iznosu od 345.291,13 dinara za zemljište koje je konfiskovano njenom pravnom prethodniku a koje je potraživanje utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom odnosno rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu, jedinica u Obrenovcu R1 371/10 od 22.02.2011. godine. Kako navedeno potraživanje još uvek nije namireno u stečajnom postupku tužilja je tražila da se donese presuda i obaveže tužena da joj na ime naknade imovinske štete isplati potraživani iznos sa zakonskom zateznom kamatom 09.07.2021. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da je tužena odgovorna shodno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Odgovornost tužene je objektivne prirode s obzirom da traženi iznos potraživanja koji je priznat nije isplaćen u stečajnom postupku. Tužilji je povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije a imovinu čine potraživanja utvrđena pravnosnažnom izvršnom sudskom odlukom.

Drugostepeni sud je prihvatio u celosti argumentaciju prvostepenog suda. Zaključio je da je prvostepeni sud pravilno ocenio kada je zaključio da je osnov odgovornosti tužene objektivne prirode jer ona vrši kontrolu nad sprovođenjem sudskih postupaka. Tužena odgovara po principu objektivne odgovornosti te ona postoji ukoliko je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (što ovde jeste učinjeno). Nalazi da iako je stečajni postupak unovčavanjem imovine stečajnog dužnika okončan, nije od posebnog značaja za rešenje ove pravne stvari.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su zbog pogrešne primene materijalnog prava nepotpuno utvrdili činjenično stanje.

Naime, odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih izvršnih

3

sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Tužilja potražuje materijalnu štetu za zemljište koje je konfiskovano njenom pravnom prethodniku (komercijalno potraživanje). U pogledu stečajnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, nužno je utvrđivanju uzročno posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim zakonom o izvršenju.

Nižestepeni sudovi nisu utvrđivali uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku nenaplaćenog potraživanja te nisu utvrđivali da li je isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nije utvrđivano da li je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je, poštujući redosled isplate, mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane i priznate rešenjem nakon izvršene eksproprijacije. Od pravilnog utvrđenja tih činjenica, zavisi utvrđenje da li postoji uzročno-posledična veza između radnje tužene i štete koju tužilja trpi i pravilnost odluke o tužbenom zahtevu tužilje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda i u zavisnosti od pravilnog utvrđenja tih činjenica oceniće da li postoji uzročno- posledična veza između radnje tužene i štete koju tužilja trpi. Po potrebi izvešće i druge dokaze i nakon pravilno utvrđenog činjeničnog stanja doneće zakonitu odluku.

Shodno napred iznetom, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković