Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan jer je po stanovištu ovog suda na dan stupanja na snagu Zakona o javnoj svojini (08. oktobar 2011. godine) navedena parcela bila u državnoj svojini, pa je po samom zakonu postala sredstvo u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave. Kako je tuženi na ovoj parceli upisan kao nosilac prava korišćenja, a ne kao vlasnik, to za promenu oblika svojine iz državne u javnu svojinu u korist grada kao jedinice lokalne samouprave, tuženi nije pasivno legitimisan. Okolnost što je tuženom isplaćena naknada po osnovu faktički izuzetog zemljišta koje je ušlo u sastav novoformirane ulice ..., predstavlja samo pravni osnov da se prema tuženom utvrdi da mu je u smislu člana 12. Zakona o eksproprijaciji prestalo pravo korišćenja i da se po tom osnovu izvrši brisanje navedenog prava u katastru nepokretnosti.

Suprotno ovom stanovištu, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan. Po oceni ovog suda, s obzirom da je u parnici na osnovu pravnosnažne sudske odluke utvrđena obaveza tužioca da zajedno sa JP ''Putevi Srbije'' isplati tuženom naknadu za faktički eksproprisano zemljište, srazmerno idealnom udelu u kome je tuženi imao pravo korišćenja, tužilac ima pravni interes prema tuženom da utvrdi da tužilac ima pravo javne svojine na istom udelu koje je stekao po samom zakonu s tim što se tuženi lišava prava korišćenja.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno, pa nisu osnovani revizijski navodi tuženog da je taj sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o javnoj svojini (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 88/13 i 105/14) u članu 72. stav 1. propisano je da nepokretnosti, pokretne stvari i druga sredstva koja su na osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije na dan stupanja ovog zakona, postaju sredstva javne svojine Republike Srbije, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Stavom 3. istog člana propisano je da se na sredstvima iz stava 1. ovog člana koje koriste autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave uspostavlja pravo svojine autonomne pokrajine odnosno pravo javne svojine jedinice lokalne samouprave, pod uslovima i na način propisan zakonom. Pod sredstvima iz člana 3. ovog zakona smatraju se i: ulice, trgovi, javni parkovi na kojima pravo javne svojine stiče jedinica lokalne samouprave na čijoj su teritoriji. Po članu 76. stav 1, stav 2. i stav 3. istog zakona, pravo javne svojine autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave na nepokretnostima iz člana 72. stiče se upisom prava javne svojine u javnu knjigu o nepokretnostima i pravima na njima, s tim što nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave podnosi nadležnom organu za upis prava na nepokretnostima zahtev za upis prava javne svojine autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave na osnovu odredaba ovog zakona. Uz zahtev iz stava 2. ovog člana podnosi se izvod iz javne knjige u koju se upisuju prava na nepokretnostima ili druga isprava kojom se dokazuje pravo korišćenja, odnosno svojstvo korisnika nepokretnosti, kao i potvrda Republičke direkcije za imovinu da su nepokretnosti prijavljene za jedinstvenu evidenciju nepokretnosti u državnoj svojini saglasne zakonu. Članom 80. istog zakona propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona na nepokretnostima iz člana 72. st. 4. i 5. se uspostavljaju posebna svojinska ovlašćenja autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, u skladu sa odredbama ovog zakona, tako da navedeni pravni subjekti mogu preduzimati sve akte raspolaganja nepokretnostima iz stava 1. ovog člana osim otuđenja nepokretnosti iz javne svojine bez saglasnosti Vlade, a o otuđenju nepokretnosti iz stava 1. ovog člana odlučuje Vlada na predlog koji može podneti autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, tako da su akti otuđenja nepokretnosti iz člana 72. st. 4. i 5. ovog zakona suprotno odredbama ovog člana ništavi. Odredbe st. 1-4. ovog člana primenjivaće se do pravnosnažnosti rešenja o upisu prava javne svojine po zahtevu iz člana 76. stav 2. ovog zakona.

Imajući u vidu da je tužilac stekao pravo javne svojine na parceli koja je iz ranijeg pravnog režima prešla u režim dobra u opštoj upotrebi i kao takva može biti predmet javne svojine, a prema citiranim odredbama Zakona o javnoj svojini ne može biti predmet prava korišćenja od strane fizičkog lica, u ovom slučaju tuženog, i kako se tuženi još uvek vodi u javnim knjigama kao korisnik, tuženi je, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, pasivno legitimisan u ovoj parnici.

Osnov za utvrđenje postojanja prava svojine tužioca je isplaćena naknada u postupku eksproprijacije. Tužilac ne poseduje ispravu kojom dokazuje svoje pravo na spornom zemljištu u smislu odredbe stava 3. člana 76. koja je neophodna da bi se izvršio upis prava svojine na ime jedinice lokalne samouprave – grada, jer se u slučaju faktičke eksproprijacije ne donosi formalno rešenje od strane nadležnog upravnog organa o eksproprijaciji, pa je vođenje ove parnice jedini pravni put za takvo utvrđenje. Ispravu iz citirane zakonske odredbe predstavlja (zamenjuje) ova presuda.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić