U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je u svojstvu kupca, potpisala ugovor o kupoprodaji stana br. .., u ul. ... broj .., u ... sa prodavcem, vlasnikom stana, DD kako bi učinila uslugu ĐĐ, stvarnom kupcu, koji nije imao srpsko državljanstvo, pa u vreme kada je zaključen taj ugovor, dana 02.12.1992. godine, nije bio u mogućnosti da kupi stan na teritoriji Republike Srbije. Kupoprodajnu cenu za taj stan uplatio je pok. EE, pravni prethodnik tužilja po uputstvu svog nećaka ŽŽ, na račun prodavca DD, kome je isplatio ukupan iznos od 130.000 nemačkih maraka. U stan koji je bio predmet ovog ugovora, uselio se ŽŽ koji je u njemu stanovao sve do 2005. godine, kada je odlučio da ga proda, pa je angažovao svog prijatelja ZZ, da mu u tome pomogne. ZZ se, po nalogu ŽŽ, obratio tuženoj koja mu je dala punomoćje za prodaju stana i ovlastila ga da podigne novac sa računa otvorenog na njeno ime, a radi realizacije prodaje kod „... Bank“. Na osnovu tog punomoćja, ZZ je zaključio i potpisao ugovor o kupoprodaji stana, overen pod brojem Ov ../05 dana 02.03.2005. godine, po kom je kupoprodajna cena određena u iznosu od 135.000 evra, pa je taj iznos uplaćen na račun tužene. Na osnovu punomoćja kojim ga je tužena na to ovlastila, ZZ je iznos kupoprodajne cene od 135.000 evra, uplaćen na račun tužene, u celosti podigao i sav novac predao ŽŽ, pa je potom račun tužene ugasio. Pok. EE bio je jugoslovenski državljanin a živeo je u ... . Tužena nije bila upisana kao vlasnik predmetnog stana, niti je ikada bila u njegovoj državini.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno odbili tužbeni zahtev tužilja, kojom su one tražile da sud tuženu obaveže da im solidarno isplati iznos od 135.000 evra, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovan.

Odredbom člana 210. stav 1. ZOO, propisano je da kad neki deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.

U konkretnom slučaju, iznos od 135.000 evra koji je predmet ovog spora, nije prešao u imovinu tužene jer ona taj novac nije podigla sa deviznog računa koji je formalno otvoren na njeno ime, nego je taj novčani iznos podigao, na osnovu punomoćja kojim ga je tužena na to ovlastila, ZZ, koji je novac predao ŽŽ, imajući u vidu da je ŽŽ bio stvarni a tužena fiktivni vlasnik, stana čijom je prodajom dobijen taj novčani iznos.

Neosnovani su navodi revizije tužilja da je stvarni vlasnik stana u ..., ul. ... br. .., stan br. .., bio njihov pravni prethodnik i da je tužena bila dužna da njemu isplati iznos kupoprodajne cene za taj stan. Suprotno tome, utvrđeno je da je pok. EE, po nalogu svog nećaka ŽŽ, na račun prethodnog vlasnika tog stana, uplatio iznos od ukupno 130.000 nemačkih maraka, u decembru mesecu 1992. godine, a da je tužena pristala da bude fiktivni kupac stana, kako bi učinila uslugu ŽŽ jer on nije bio srpski državljanin i, u to vreme, nije mogao da kupi stan u Srbiji. Pravni prethodnik tužilja nije bio vlasnik stana u ... u ul. ... br. .., stan br. .., niti je on sa  tuženom bio u bilo kakvom pravnom odnosu, koji bi bio osnov za predmetno potraživanje tužilja prema tuženoj. Tužena nije podigla iznos kupoprodajne cene za gore navedeni stan od 135.000 evra, nego je taj iznos isplaćen ŽŽ, što znači da tužena nije pasivno legitimisana u ovoj parnici kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Navodima revizije tužilja o tome da je njihov pravni prethodnik, pok. EE, stan u ... u ul. ... br. .., stan br. .., kupio za sebe, a ne za ŽŽ, te da je tužena bila dužna da njemu, a ne ŽŽ, preda iznos kupoprodajne cene za taj stan, ne dovodi se u sumnju pravilnost ožalbene presude. Ovo zbog toga što je tužena pristala da bude fiktivni kupac navedenog stana, kako bi učinila uslugu i pomogla ŽŽ koga je poznavala i sa kojim je postigla takav dogovor, dok sa pravnim prethodnikom tužilja tužena nije bila u bilo kakvom pravnom odnosu iz kog bi, u odnosu na nju, proisteklo predmetno potraživanje. Za obavezu vraćanja po osnovu pravila sticanja bez osnova, bitna činjenica je uvećanje imovine jednog lica na račun imovine drugog lica, a bez pravnog osnova. Imovina tužene se nije uvećala za iznos od 135.000 evra koji je predmet ovog spora, pa ona nije dužna da taj iznos isplati tužiljama. Zbog toga, tužilje neosnovano u reviziji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić