Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o radu od 15.06.2007. godine zasnovao radni odnos kod tuženog za obavljanje poslova ... Radni odnos mu je prestao po osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 06.12.2010. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, u smislu odredbe člana 179. tačka 9. Zakona o radu, uz isplatu otpremnine u iznosu od 31.432,00 dinara.

U avgustu 2010. godine direktor i vlasnik tuženog su održali sastanak sa radnicima radi upoznavanja sa činjenicom da je kod tuženog došlo do smanjenja obima posla i da postoji mogućnost preduzimanja određenih mera. Osnivač tuženog je 15.11.2010. godine doneo Odluku u vezi smanjenja obima i proizvodnje i uticaja ekonomske krize na poslovanje tuženog, a u cilju opstanka tuženog, što je 03.12.2010. godine rezultiralo donošenjem Odluke direktora tuženog o proglašenju tehnološkim viškom zaposlenih koji rade na radnim mestima elektrozavarivača metala i manipulanta u obradi metala, te su trojici (od četiri) elektrozavarivača otkazani ugovori o radu i proglašeni su tehnološkim viškom zbog smanjenja obima posla, konkretno tužiocu, VV i GG, a samo DD je ostao da radi kod tuženog na poslovima elektrozavarivača.

Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu na poslovima ..., vrednovan je rad zaposlenih na osnovu opšteg posmatranja i gledanja video snimaka, tako da je neposredni rukovodilac dao mišljenje o radu svakog elektrozavarivača prema odnosu prema radu, zalaganju na radu i rezultatima rada kako je predviđeno Odlukom tuženog od 15.11.2010. godine, pa je zbog smanjenja obima posla kod tuženog ostao da radi jedan ... koji ostvaruje najbolje rezultate rada, a ne četiri ... kao do tada. ... DD je kvalitetnije obavljao svoj posao, radio je završno varenje, što je kompleksniji ... zadatak, a što je bilo od uticaja na odluku tuženog koji od elektrozavarivača će se zadržati.

Kod tuženog nije vršeno ni mesečno ni godišnje ocenjivanje, ali su vlasnik i direktor tuženog i neposredni rukovodilac ĐĐ uočili određene nepravilnosti u radu tužioca, u tom smislu da radi sporo, da radi kada je raspoložen i da se kada završi radni zadatak ne javlja rukovodiocu već ga rukovodilac traži po hali da mu da novi zadatak, zbog čega je ocenjeno da je njegov rad bio lošijeg kvaliteta od rada EE.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu ocenio da je pobijano rešenje zakonito, jer je tuženi doneo pobijano rešenje nakon što je primenio kriterijume iz Odluke tuženog od 15.11.2010. godine na sve zaposlene koji su radili na poslovima elektrozavarivača i opredelio se da na radu ostane radnik DD, koji je po mišljenju rukovodioca u odnosu na ostale zaposlene na istom radnom mestu, pokazao najbolje rezultate rada, jer brže i kvalitetnije radi i pokazuje veću odgovornost u radu u odnosu na ostale zaposlene.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i prvostepenu presudu preinačio, tako što je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu usvojio i tuženog obavezao da tužiocu naknadi štetu zbog nemogućnosti da ga vrati na rad u iznosu od 5 zarada, koje bi tužilac ostvarivao da radi.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05....54/09), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba.

Program rešavanja viška zaposlenih, poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. ovog zakona, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broja zaposlenih. Međutim, čak i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, kao u konkretnom slučaju, to mu ne daje pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenog moraju biti objektivni i opravdani.

Saglasno navedenom, zakon razlikuje dve situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima.

U slučaju ukidanja radnog mesta osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom višku je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovraju njegovoj stručnoj spremi. U slučaju da dođe do smanjenog broja izvršilaca na određenom poslu, kao u konkretom slučaju, potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba.

Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje, mora da bude izvršeno na osnovu određenog kriterijuma koji isključuje svaku proizvoljnost, voluntarizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane i na inicijativu poslodavca mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti, odnosno poslodavac nema diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

U konkretnom slučaju tuženi je 15.11.2010. godine doneo Odluku u vezi smanjenja obima i proizvodnje i uticaja ekonomske krize na poslovanje tuženog, a u cilju opstanka tuženog, a 03.12.2010. godine je doneo Odluku o proglašenju tehnološkim viškom zaposlenih koji rade na radnim mestima elektrozavarivača metala i manipulanta u obradi metala, te su trojici (od četiri) elektrozavarivača, među kojima je i tužilac, otkazani ugovori o radu i proglašeni su tehnološkim viškom zbog smanjenja obima posla.

U takvoj situaciji tuženi je u rešenju o otkazu ugovora o radu tužiocu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom na radnom mestu elektrozavarivača na kom je do tada radio, bio u obavezi da navede koji su konkretni razlozi zbog kojih je tužilac proglašen tehnološkim viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjeni pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na istom radnom mestu biti proglašen tehnološkim viškom, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Sud ne može ceniti opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomskih mera poslodavca, odnosno odluku o smanjenju i potrebnom broju zaposlenih na nekom radnom mestu, ali rešenje o prestanku radnog odnosa iz ovog razloga, da bi bilo zakonito, ne može sadržati samo pozivanje na ovaj razlog bez jasnog obrazloženja o oceni svakog zaposlenog koji pretenduje na preostalo radno mesto, što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Tek u toj situaciji bi tužilac mogao biti zakonito oglašen viškom zaposlenih, za slučaj da tuženi ne može da ga rasporedi na druge odgovarajuće poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

Bez uticaja su na pravilnost pobijane presude navodi revizije kojima se obrazlaže zbog čega je zaposleni koji je ostao da radi kod tuženog na radnom mestu zavarivača, kao kvalifikovaniji, podobniji od tužioca da kod smanjenja broja izvršilaca ostane na tom radnom mestu. Obrazložena ocena kriterijuma i ocena rada svih zaposlenih koji su pretendovali na isto radno mesto morala je biti sadržana u obrazloženju pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu. Drugačije postupanje, odnosno otkaz bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim pa je tuženi posledično u obavezi da tužiocu isplati naknadu štete u smislu člana 191. stav 4. Zakona o radu, koja je tražena umesto vraćanja na rad, u visini odmerenoj prema vremenu provedenom u radnom odnosu kod tuženog, godinama života tužioca, broja izdržavanih članova porodice, imajući u vidu i da tužilac nema drugih prihoda koje ostvaruje.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić