Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4212/18 od 16.05.2019. godine, prvim stavom izreke, prekinut je postupak pokrenut tužbom tužilje GG iz ... od 27.03.2013. godine, zbog smrti tužilje, u smislu člana 222. stav 1. ZPP. Drugim stavom izreke, nastavljen je postupak pokrenut tužbom tužilje GG iz ..., preuzimanjem postupka od strane zakonskih naslednika pokojne GG, i to supruga AA, kćerke BB i sina VV. Trećim stavom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P 16416/16 od 23.11.2017. godine u stavu prvom i trećem izreke, tako da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da sud obaveže tužene da im na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate, zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 900.000,00 dinara i zbog naruženosti iznos od 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.11.2017. godine, kao dana presuđenja, do konačne isplate. Četvrtim stavom izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv pravnosnažne presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenata na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP. Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred nižestepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, a u vezi sa članom 3. stav 1. ZPP, s obzirom na to da je nižestepeni sud odlučio u granicama postavljenog zahteva, imajući u vidu da su tužioci preuzeli postupak po tužbi za naknadu štete, nakon smrti tužilje, sada pok. GG.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je pretrpela nematerijalnu štetu zbog lekarske greške prilikom primene zračne terapije, u vidu fizičkih bolova i naruženosti visokog stepena, zbog čega joj je dosuđena pravična novčana naknada, i to i za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 900.000,00 dinara i za naruženost u iznosu od 800.000,00 dinara. Tužilja je preminula dana 29.12.2017. godine, nakon donošenja prvostepene presude, protiv koje su tuženi izjavili žalbu. Zakonski naslednici tužilje, suprug AA, kćerka BB i sin VV su podneskom od 08.02.2018. godine obavestili sud da preuzimaju položaj tužilaca u navedenoj parnici i postupak, koji je prekinut zbog smrti tužilje, je nastavljen.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenog suda da je tužbeni zahtev tužilaca koji su nakon smrti tužilje GG preuzeli postupak, neosnovan.

Odredbom člana 197. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja, ne može se preneti drugom licu, a stavom drugim istog člana da se dospeli iznosi naknade mogu preneti drugome, ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana, ili pravnosnažnom sudskom odlukom. Članom 204. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažno odlukom ili sporazumom.

Kod takvog stanja stvari, a imajući u vidu da je tužilja GG preminula u žalbenom postupku, to je pravilan zaključak nižestepenog suda da se potraživanje naknade nematerijalne štete u delu koje nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ne može preneti na druga lica, u konkretnom slučaju na zakonske naslednike sada pok. GG. Naime, potraživanje na ime naknade nematerijalne štete koje nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom u smislu navedene odredbe člana 204 ZOO je kao takvo neprenosivo, jer je naknada za navedene vidove nematerijalne štete ličnog karaktera i služi kao kompenzacija licu koje je istu pretrpelo, zbog čega zakonski naslednici tužilje, sada pok. GG, koji su na njeno mesto stupili u parnicu, ne mogu od tuženih potraživati naknadu za navedene vidove nematerijalne štete. Stoga su svi revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava iz člana 197 ZOO ocenjeni kao neosnovani.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer je drugostepeni sud u pobijanoj odluci dao jasne, potpune i pravilne razloge iz kojih proizilazi neosnovanost revizijskih razloga, a koje ovaj sud u svemu prihvata.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud smatra da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešan stav nižestepenog suda u pogledu prava tužilaca na naknadu troškova postupka.

Odredbom člana 153. stava 1. ZPP propisano je da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a članom 154. stavom 1. istog zakona da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci, uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice.

Imajući u vidu sadržinu citiranih zakonskih odredaba, kao i ishod ove parnice, nižestepeni sud je pogrešno postupio kada je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Prilikom odlučivanja o troškovima postupka, kriterijumi kojim se sudovi moraju rukovoditi jeste uspeh parničnih stranaka u sporu, kao i opravdanost vođenja parničnog postupka. Izuzetak su porodični sporovi kod kojih se sud vodi i kriterijumom pravičnosti. U konkretnom slučaju, tužilja, sad pok. GG, delimično je uspela u sporu za naknadu nematerijalne štete, a tuženi su tokom postupka osporili tužbeni zahtev tužilji, što je drugostepeni sud trebao imati u vidu prilikom odlučivanja o žalbi tuženih u ovom delu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stava 2. u vezi člana 420. ZPP, ukinuo odluku o troškovima postupka i predemet u ukinutom delu vratio drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv rešenja o prekidu i nastavku postupka sadržanih u stavu prvom i drugom izreke pravnosnažne presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

U konkretnom slučaju, rešenjem o prekidu postupka zbog smrti tužilje GG, kao i rešenjem o nastavku postupka, preuzimanjem postupka od strane zakonskih naslednika pok.tužilje, ovde tužilaca, sadržanih u stavu prvom i drugom izreke pobijane presude, postupak se pravnosnažno ne okončava, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud odlučio da je revizija tužilaca u ovom delu nedozvoljena, primenom člana 420. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić